Женидба Милића барјактара

Мили Боже, чуда великога! /
Кад се жени Милић барјактаре, / Он обиђе земљу и градове / Од истока паке до запада, / Према себе не нађе ђевојке: / Главит јунак свакој ману нађе; / Женидбе се проћи хотијаше; / Но да видиш чуда изненада! / Једно јутро у свету неђељу / Поранио Милић барјактаре / На јутрење Миљешевци цркви, / Пред црквом га намјера намјери / На јунака војводу Малету / Од бијела Колашина града, / Па говори војвода Малета: / „Ој Бога ти, Милић-барјактаре! / Ти обиђе земљу и градове / Од истока паке до запада, / А по ћуди не нађе ђевојке, / Но ти хоћу једно чудо казат’: / Ено за те љепоте ђевојке / У Загорју украј мора сиња, /
У онога Вида Маричића; / Чудо људи за ђевојку кажу: / Танка струка, а висока стаса, / Коса јој је кита ибришима, / Очи су јој два драга камена, / Обрвице с мора пијавице, / Сред образа румена ружица, / Зуби су јој два низа бисера, / Уста су јој кутија шећера; / Кад говори ка’ да голуб гуче, / Кад се смије ка’ да бисер сије, / Кад погледа, како соко сиви, / Кад се шеће као пауница; / Побратиме, сва ти је гиздава, / Далеко јој, веле, друге није. / А Виде је красан пријатељу, / Према тебе, према дома твога; /
Сва је слика, мио побратиме! / А и Виду није за те криво, / Без ријечи даће ти ђевојку; /
Нит’ је проси ни јабуке даји, / Већ ти купи кићене сватове, / Пак ти иди Виду по ђевојку.“ / Томе Милић одмах каил био, / Па из цркве оде двору своме, / Те он купи кићене сватове / По свој Босни и Херцеговини, / И по Жупи и Котару равну; / Све јунаке младе нежењене, / Добре коње прије нејахане: / Кума куми Јанковић-Стојана, / Старосвати Пивљанина Баја, / А ђевери Мандушића Вука. / Кад је Милић свате сакупио, / Диже свате, оде по ђевојку. / Кад су били прем’ Видову двору, / На пенџер се Виде наслонио, / Па кад виђе кићене сватове, / Сам је собом Виде говорио: / „Мили Боже, лијепијех свата! / Чији ли су, куд ће по ђевојку?“ / У ријечи, коју бесједио, / Пред дворе му свати дојездише, / Ђувегија ријеч прихватио: / „Мили тасте, Виде Маричићу! / Моји свати са Херцеговине, / Потегли смо на бога и срећу / А по твоју шћеру Љепосаву.“ / То је Виду врло мило било, / Па подвикну своје вјерне слуге: / „Слуге моје, отварајте врата: / Сватовима коње приватите, / Водите их у подруме доње, / Миле госте на бијелу кулу.“ / Господара слуге послушаше, / Отворише на авлији врата, / Под гостима коње приватише, / Коње воде у подруме доње, / Миле госте на бијелу кулу. / Пошту чини Виде Маричићу, / Части свате три бијела дана, / Док наврши, што је коме драго; /
Кад четврто јутро освануло, / Два су брата сестру изводила, / Ја каква је цура Љепосава! / Кроз мараме засијало лице, / Сватовима очи засјениле / Од господског лица и ођела; / Сви сватови ником поникоше, / И у црну земљу погледаше, / Ја од чуда лијепе ђевојке. / Но говори цури ђувегија: / „Ој пунице, ђевојачка мајко! / Или си је од злата салила? / Или си је од сребра сковала? / Или си је од сунца отела? / Или ти је Бог од срца дао?“ / Заплака се ђевојачка мајка, / А кроз сузе тужно говорила: / „Мио зете, Милић-барјактаре! / Нити сам је од злата салила, / Нити сам је од сребра сковала, / Нити сам је од сунца отела, / Веће ми је Бог од срца дао: / Девет сам их такијех имала, / Осам их је удомила мајка, / Ниједне их није походила, / Јер су јадне рода урокљива, / На путу их устријели стр’јела.“ / Кроз плач зета пуница дарива, / Дарива га злаћеном кошуљом. / Ал’ да видиш и чуда и фале! / Каква дара тасте зету даје: / Гиздава му поклонио вранца, / Врана коња, брате, без биљеге. / А на врану чултан до кољена: / Чисти скерлет златом извезени, / Златне ките бију по копитим’; / Бојно седло од шимшир-дрвета, / Шимшир-седло сребром оковано, / На облучју камен сија драги, / О облучју господско оружје: / С једне стране сабља окована, / С друге стране шестопер позлаћен; / Зауздан је уздом позлаћеном; / Њиме зета свога дариваше. / Најбољи му пешкеш шуре дају, / (Најбољи је, најжешћијех јада!), / Своју секу шуре зету дају, / Баш сестрицу цуру Љепосаву. / А кад Милић дара приватио, / Коња јаше, коњ му поиграва, / А звекеће сабља о бедрици, / А жуборе пуца на прсима, / На калпаку трепеће му перје: / Није шала онака ђевојка! / Није шала онаки дарови! / Подиже се кита и сватови, / Развише се свилени барјаци, / Засвираше свирке свакојаке, / Ударише јасни таламбаси, / Зачуше се сватске даворије, / Стаде бакат сурих бедевија, / Отидоше с Богом путовати. / Кад су били гором путујући, / Стиже урок на коњу ђевојку, / Па говори до себе ђеверу: / „О ђевере, Мандушићу Вуче! / Зазор мене у те погледати, / А камоли с тобом говорити, / Ал’ нагони мука на невољу: / Кажи куму, кажи старом свату, / Нек уставе суре бедевије, / Нек угасе свирке и поп’јевке, / Уз јелике прислоне барјаке, / Нек ме скину са добра коњица, / Нек ме спусте на зелену траву; / Љуто ме је забољела глава, / Јарко ми је омрзнуло сунце, / А црна ми земља омиљела, / Бог би дао, те би добро било!“ / Цвили, пишти ђевер до ђевојке: / „Стани куме, стани стари свате! / Стани, побро, Милић Барјактаре! / Уставите свирке свеколике, / Угасите сватске даворије, / Уз јелике прислон’те барјаке, / Да скинемо са коња ђевојку; / Љуто тужи моја мила снаша, / Љуто ју је забољела глава, / Јарко јој је омрзнуло сунце, / А црна јој земља омиљела, / Бог би дао да би добро било!“ / Тад стадоше кићени сватови, / Уставише свирке и поп’јевке, / Ђевер скиде са коња ђевојку, / Па је спусти на зелену траву, / Он је спусти, она душу пусти. /
Сви сватови грозне сузе лију, / А највише Милић-барјактаре; / Ђувегија јадан нарицао: / „Заручницо, млада Љепосава! / Ту ли тебе суђен данак нађе! / Ни код мога ни код твога двора, / Ни код моје ни код твоје мајке, / Већ у гори под јелом зеленом!“ / Састаше се кићени сватови, / Сабљама јој сандук сатесаше, / Наџацима раку ископаше, / Саранише лијепу ђевојку / Откуда се јасно сунце рађа; / Посуше је грошим’ и дукатим’; / Чело глве воду изведоше, / Око воде клупе поградише, / Посадише ружу с обје стране: / Ко ј’ уморан, нека се одмара; / Ко је млађан, нек се кити цв’јећем; / Ко је жедан, нека воду пије / За душицу лијепе ђевојке. / Још нариче Милић барјактаре: / „Чарна горо, не буди јој страшна! / Црна земљо, не буди јој тешка! / Вита јело, пусти широм гране, / Начини ми заручници лада; / Кукавицо, рано је не буди, / Нека с миром у земљи почива!“ / Сватовима јоште ријеч каже: / „Браћо моја, кићни сватови! / Хајте, браћо, да ми путујемо, / Хајде сваки, како који може, / А ја идем, како коњиц може / Мојој старој на муштулук мајци.“ / Дигоше се Богом путовати, / Сваки иде, како који може. / Милић оде, како коњиц може. / Далеко га угледала мајка, / Мало ближе преда њ ишетала, / Коња грли, а Милића љуби: / „Чедо моје, Милић-барјактаре! / Ђе су свати, ђе ти је ђевојка? / Водиш ли ми замјеницу, сине, / Која ће ме јутром зам’јенити, / Двор помести, воде донијети, / Поређати господске столове?“ / Ал’ бесједи Милић барјактаре: / „О старице, моја мила мајко! / Иду свати, не воде ђевојке: / Остала је твоја замјеница / Ни код мога ни код свога двора, / Ни код моје ни код своје мајке, / До у гори под јелом зеленом! / Но старице, моја слатка мајко! / Брзо трчи двору бијеломе, / Па ми стери мекану постељу, / Ни дугачку ни врло широку, / Јер ти дуго боловати нећу.“ / Проли сузе Милићева мајка, / Поврати се двору кукајући, / Брже стере мекану постељу, / Ни дугачку ни врло широку. / Кака дође Милић барјактаре, / Он се спусти на меку постељу, / Док се спусти, он душу испусти. / Док дођоше кићени сватови, / Дотле с’ Милић мртав належао; / Кад то вид’ли кићени сватови, / Наопако копља окренуше, / Наопако коло поведоше, / Жалостиву пјесму запјеваше; / Сабљама му сандук сатесаше, / Наџацима раку ископаше, / Сахранише Милић-барјактара / Куда јарко смирује се сунце. / Оста јадна саморана мајка, / Она кука како кукавица, / А преврће како ластавица; / Она иде своме винограду, / Косу реже, па виноград веже, / Сузе лије, чокоће зал’јева, / Винограду тихо проговара: / „Винограде, мили рукосаде! / Ко је тебе мене засадио, / Никада те веће брати неће!“ / Када буде на заходу сунце, / Тад’ излази Милићева мајка, / па говори, а за сунцем гледа: / „Благо мене и до Бога мога! / Благо мене, ето сина мога! / Ето г’ мајци, ђе из лова иде, / Носи мајци лова свакојака!“ / Не би сина, ни од сина гласа. / Када буде на истоку сунце, / Изилази Милићева мајка, / Сунце гледа паке проговара: / „Благо мене, ето ми снашице! / Иде с воде, носи воде ладне, / Хоће мене стару зам’јенити.“ / Ни би снахе, ни од снахе гласа, / Веће мајка кука од жалости, / Кука тужна како кукавица, / А преврће како ластавица, /
И кукаће до суђена дана.