Словени, чија су се најстарија седишта налазила у подручју данашње источне и јужне Пољске и југозападне Русије, припадају индоевропској заједници. Они представљају крајњу североисточну групу народа те припадности. Њихова источна граница прелази у подручје татарско монголских народа. Стога у старој словенској култури, поред индоевропских наслеђа и веза, наилазимо на јак утицај и тих источних суседа. Да то словенску културу чини необичнијом и више сложеном, разуме се само по себи; али шта је оно што је чини занимљивом и важном и за општу европску заједницу.
Словенски језик писмено је утврђен на једном дијалекту тек у IX веку после Христа, а све сигурне вести које имамо о њему, као и о Словенима уопште, нису старије од VI столећа. Са језицима истока и југоистока, јерменским, албанским и балтичким, словенски припада групи сатем-језика. По сродности са тим групама да се одредити и његово територијално распростирање. Словенски се на истоку додиривао са аријским или тачније иранским. Лексички је, нпр., иранско бага сигурно у вези са нашим бог. С друге стране, словенски има врло много сродних црта са балтичким језицима, литавским, летонским и изумрлим пруским. Из прасловенског језика развиле су се, углавном. три велике словенске језичне скупине, према географском ширењу појединих племена, према гласовно-физиолошким особинама својих носилаца и према културном утицају суседних племена. Западна група је чешко-пољска, са катунским, лужичко-српским и готово изумрлим полапским; источна је руска; трећа је група јужнословенска.

У самим јужнословенским дијалектима ни данас, ни у прошлости, није било оштрих граница између појединих дијалеката, између словеначких, српскохрватских и бугарских, него су сви постепено прелазили једни у друге. Што се нарочито тиче словеначких и српскохрватских говора, за њихову старину А. Белић даје овакво тумачење: „Пре доласка њихових претставника на Балканско Полуострво они су говорили једним заједничким језиком. У границама тадашње њихове друштвене заједнице добивене су три диалекатске ниансе: кајкавска, чакавска и штокавска, од којих су и после тога чакавски и кајкавски диалекат развијали заједничке црте. Када су њихови претставници дошли на Балканско Полуострво, однос се међу њима променио у толико што су сада чакавски и штокавски диалекти почели да живе општим животом, а један је део кајкавског диалекта — хрватски кајкавски почео да потпада под све јаче утицаје штокавског и чакавског диалекта, и да се развија засебно од словеначког кајкавског."

Сродност и сличност словенских језика је врло велика; много већа него сродност и романских и германских. Разлога за то има више. Први и најодлучнији јесте тај што су Словени дуго живели у једној непрекинутој маси, груписани на терену недељеном великим морима и све до Х века неуклинченом од других, туђих народа. Други, врло важан разлог је тај што словенски елеменат није ушао у онакве „амалгамирајуће процесе" са туђим елементима у какве су улазили на југу Илири-Арбанаси, или Дако-Романи, или на западу Англо-Саси-Нормани, него је, изузевши донекле Бугаре, одржао углавном чист свој етничко-лингвистички карактер, уколико није сасвим подлегао физички моћнијем страном утицају. Најзад, трећи разлог је што је евест о словенској заједници била доста жива и што су везе између појединих племена и народа трајале дуго с уверењем о етничкој припадности, „Сви словенски језици или наречја одржали су верно и чисто до сада стари заједничко-словенски језички тип, истина са различним губицима или модификацијама", истицао је В. Јагић.

Доласком Мађара и стварањем њихове државе нестала је непосредна веза између северних и Јужних Словена, а надирањем Немаца низ Дунав губила се веза између Чеха и западних Јужних Словена. Али трагови пређашње заједнице још су очевидни. Чакавска акцентуација, која је код нас најизразитији представник старог типа, има доста додирних тачака са најзападнијим руским дијалектима, као и словеначка с источним чешким. Подударања има, исто тако, и у фонетици. Посредници су били понајвише словачки и малоруски дијалекти. који су дуго били у непосредном додиру са јужнословенским.

Језичка заједница и непосредно сродство претпоставља, природно, и једну заједничку језичку и општу културу. Она се могла развити само на једном заједничком подручју, на коме су словенска племена живела у непосредном узајамном додиру.

Спомена о старим Словенима нема ни у једног писца до VI века. Крајеви источне Европе, далеко од државних амбиција римских и од грчких колонија на Црном мору, били су за старе писце нека полумитска насеља, и све вести о њима биле су или врло опште, када су дошле из непосреднијег сазнања, или врло легендарне, када су се препричавале. Код неких сувише општих имена народа, која се тамо спомињу, као Скити и Сармати, не може се данас никако утврдити да ли се и уколико се односе на Словене. Са мало више сигурности можемо пратити како се за старе и после нове Словене јавља понекад име Венета (Veneti, Venedi, Winden, Wenden); зна се добро да се још у XIX веку нека словенска племена називају Вендима и Виндима. Али и при том треба бити веома опрезан, јер је венетско име било раширено по свој Европи и јер је раније постојало врло старо италско племе Венета, које је имало своје подручје Венетију или Венецију. Под венетским именом изричито подразумева Словене латински писац VI века, Гот Јорданис. Он каже:

„Многобројни народ Венета станује од извора реке Вистуле преко огромних подручја . . . Макар што им се имена сад мењају према различитим породицама и местима, они се у главном ипак називају Склавени и Анти." Њихово подручје се, вели тај писац, простире „од града Новијетуненског и језера које се зове Мурзијанско све до Дњестра и на север све до Висле; она имају за насеља мочваре и шуме. А Анти, који су од њих најхрабрији, тамо где се савија Понтиско Море, протежу се од Дњестра све до Дњепра." На том подручју под истим именом постоје и ранији спомени може бити баш наших племена, али се ни код једног писца не да овако утврдити, на кога се непосредно мисли. Већ Плиније наводи међу племенима што допиру до Висле, уз Сармате и Сцире, и Венете; а Тацит, мало опредељеније, одбија да доведе у заједницу Венете са Германима и Сарматима, иако су, други, ближи првима. На старој Појтингеровој карти смештени су Венеди међу Дунавом и Дњестром. Од Висле до Дњестра цео простор припада, углавном. Словенима; на том подручју они остају кроз читаво доба историје. ширећи се отуда на југ, исток и на запад. Код већине писаца они су приказани као „врло велик народ" или „као безбројна племена".

Карактер и тип једног насеља најбоље обележавају његови народни топографски називи. Арапи и Персијанци. упозорава добро К. Јиречек, имају безброј назива за све врсте степа и равница; Шпанци за планине, а код Словена „пада у очи богаство назива за текуће и стајаће воде, за изворе и студенце, језера и брље, баруштине и мочваре, за шуме, жбуње и гајеве. Противно томе ретки су заједнички словенски називи за облик планина, те је локална терминологија у Карпатима, Источним Алпима, у Карсту на Адрији и на Балкану врло различита". Значи, дакле, да су Словени живели у неком крају пуном шума и вода. И само име Словен је у вези са тим. Позната народна фраза „ославило је пролеће" означава покрет дотад замрзлих вода и буђење новог живота под сунцем. Арапски стари писци наводе да је „земља Словена равница покривена шумом", а Словени да „живе у шумама''. Пут за Кијев „води кроз степе, беспутицом, кроз потоке и велике шуме". Пољски научник Ростафински упозорио је на чињеницу да су Словени реч буква добили од Германа; из тога излази да у првој постојбини Словена није било тога дрвета. Такво подручје постоји. доиста, око средњег Дњепра, у данашњем Полесју; он је стога склон веровати да је баш на том подручју и била првобитна отаџбина словенских племена.

Словени су. доиста, били врло вешти у животу на води. Они мајсторски граде лађе; сами су одлични бродари, и то и мушкарци и жене. У једном стратешком спису, који се приписивао цару Маврикију, казује се да насеља Словена и Анта „леже уз реке . . . око њих су понајобичније непосредно шуме, или баре, или ритови". ,.У прелажењу река вештији су од свих људи. Одлично издржавају у води, па често неки од њих изненађени каквом опасношћу у својим насељима загњуре се у дубину, држе у устима трске удешене за такву прилику, дуге и потпуно изврћене, које допиру до површине воде, па лежећи наузначке у дубини дишу кроз њих и издржавају много сати тако." На својим лађама Словени се смело отискују врло далеко и допиру чак до Кикладских острва.

За стару постојбину Срба казује Константин Порфирогенит, у свом важном спису ''О управљању државом'', да Срби „потичу од некрштених Срба, прозваних и белих, што станују с оне стране Турске (т.ј. Мађарске), на подручју које они зову Бојки (βόϊκι), где граничи Франачка као и велика некрштена Хрватска, прозвана и Бела". Бели Хрвати станују „уз Франачку", а „подложни су Отону, великом краљу франачком и саском, и некрштени су, а с Турцима се орођавају и пријатељују". Балкански Хрвати потичу од тих Белих Хрвата, који беху „суседи Словенима, непокрштеним Србима". Овде се вероватно мисли на Лужичке Србе, чија локализација одговара овде датим границама. Један источни писац спомиње врло неодређено Србе као становнике „који се пружају према истоку, а далеко су од запада". Један анонимни баварски географ IX века наводи, опет, да су „Сервиани толика држава, да су из ње настала сва словенска племена и да, као што тврде, отуд воде порекло".

Да ли од тих Срба, у ствари, потичу и наши јужни преци? Језичка веза између Срба на југу и Лужичких Срба није таква да показује непосредну ближу сродност, нарочито не сродност за овако доста касно доба растанка. По природи свог места, лужички говор је прелаз од пољских до чешких особина и далеко је од карактеристика српскохрватског језика. Српско племе од Чешке (Бојка, „terra Boiorum, Bohemia") до „истока", или хрватско од Полабја до Дњепра. у толикој распрострањености, тешко да је било јединственог типа. Исто тако је мало вероватно да су цео тај широк простор насељавали само припадници једног племена. Пре ће бити истина да су на том простору живела и друга словенска племена, измешана, услед померања с истока на запад. Племенска имена тога времена уопште су веома померена. Име Дуљеба, на пример. јавља се на Бугу и у Чешкој: име Анта налази се од Кавказа до Алпа. Име Хрвата није, како се данас мисли. уопште словeнског, него иранског порекла, а јавља се као лично име у натписима II и III века у Танаису, и није извeсно да је у почетку имало етничку ознаку. Ф. Рамоуш га изводи од речи haurvatar — ''чувар стоке''. или као М. Фајмер од huurvatha — ''пријатељ''. М. Будимир га је, нарочито, изводио од прасловенске основе churvu, којом је имало да се обележи племе светлог пигмента. Проучавање порекла Срба и Хрвата поставља се у новије време на сасвим нову основу. Многи научници мисле да су они иранског порекла, испод Кавказа. и да се то може доказати њиховим именима. Г. Вернадски упозорио је да се у кинеским хроникама спомиње земља Антеан у данашњем Казахстану. Он ту земљу доводи у везу са словенским Антима. односно са Аланима. како друге, млађе хронике називају тај народ. Како су Алани под Кавказом били Иранци. то би и њихово. као и хрватско порекло било иранско. Уз Хрвате се спомињу и Казаси, Касези (Кас}съ Каз}съ). Они одговарају иранском Касак, осетском Кесег, тј. Черкезима. Из тог истог круга дошло је и српско племе, чије име сер, серби има да означава човека и људе. Услед хунске навале, та племена су, можда са турско-татарским четама, дошла у област иза Карпата, и ту се међу словенским масама пословенила.

Српско и хрватско племе било је, мисли се, господареће, односно то су биле организованије племенске скупине које су као такве дошле до јачег израза. На једном месту Константин Порфирогенит каже да су за један напад у Италију Дубровчани на својим лађама превели: τούς χρωβάτους και τους ΙοΙμους Σκλαβάρχοντας, тј. „Хрвате и остале словенске господаре". На подручју Словенаца. западно од Целовца. око Мосбурга, било је средиште једне старије жупе где су кроз средњи век постојали „касази" као нека врста племства и слободних људи, чије се име још чува у многим месним називима. На том истом подручју. мало проширеном, очувано је у топографији и хрватско име на више места, и Љ. Хауптман је из тога. са извесним разлогом. могао извести закључак: „да је касаз и Хрват исто". Важно је утврдити да се град српског краља Чимислава звао Кесигесбург, тј. град Кесига, односно Касага. Порфирогенит прича да се један од петорице браће, који је Хрвате довео на југ, звао Косенцис, а други Хрват. Хрватин је и код нас у средњем веку често употребљавано као лично име. Српско име. међутим, није било много у обичају као лично име. Народски, оно је у најстарије време гласило Сръблин; облик Србин је каснијег порекла. У туђим споменицима зову нас Surbi, Sorabi, Σερβλοι. Етимологија имена још нијe несумњиво утврђена. Осим мишљења, које смо напред споменули, постоје и друга. Једно говори да је оно сличног културног порекла као и назив Словена (сръбати, sorbere), и да је то име постало по нашем животу близу воде.

Мада ова новија тумачења имају угледне ауторитете за себе, она ипак нису потпуно убедљива. Закључци по етимологијама, мада су привлачни, могу бити и прилично произвољни и сумњиви. Није невероватно да нашe старије порекло потиче доиста са тих далеких југоисточних страна Европе. али је не само спорно него је скоро немогуће да су наши преци дошли међу Словене тек са Хунима, и ту се пословенили од V до почетка VII века. Тако брзих процеса етничких претапања историја не познаје. Пример малобројних Бугара који су дошли у масе Словена на Балкану говори речито против тога, иако је било много фактора који су тај процес тамо поспeшивали. Још је мање вероватно да би за тако кратко време те хрватске и српске скупине не само постале словенске него се и рашириле на врло далека подручја и пронелe своје име и мимо своје границе. Упадљива је. најпосле, и врло важна чињеница да те борбене скупине по њиховом имену нигде ниједном речју не спомињу стари савремени извори. него увек дају само скупно име Словена. И по језику и по физичким особинама Срби и Хрвати сy несумњиво словенски тип: још у старој својој постојбини они су развили извесне дијалекатске црте, које се не би могле јавити да је њихов процес славизације ишао тако брзо и у релативно тако младо доба. Стога, према нашем мишљењу, сва ова тумачења о нашем пореклу с оваквим дедукцијама, каква се данас износе, трeба примити веома резервисано.

Занимљиво је и врло важно да је Порфирогенит забележио хумско предање, према коме род њихових владара Вушевића или Вишевића потиче „од некрштених становника око реке Висле". По том би веза једног српског племена са северним Словенима данашњег пољског подручја била утврђена на начин којим се и сада служe испитивачи насеља. Ми не видимо никаквог оправданог разлога зашто сe том предању не би могло потпуно веровати. Језичке разлике у дијалeкту не могу бити довољан разлог против тога. У непосредном додиру са другим. врло сродним словенским елементима разлике су се постепeно губиле: а мешавине је било и код наших саплеменика на југу. као и код оних на северу. Због оскудице докумената све до Х века. нама јe данас готово немогуће апсолутно утврдити свe мене тих процеса, а да су и овде међу нама постојала несумњива претапања и изједначавања да сe закључити из појавe што је много словенских племена, са разних страна, учествовало у колонизацији Балкана и претрпело, несумњиво, и много измена свог првобитног типа. Шта је остало у данашњем нашем језику од дијалеката Бодрита, Дуљеба или Смољана?

За порeкло наших старих насеља доста говоре и топономастичке паралеле. Позната је појава да се код досељеника често јављају имена њихових пређашњих области. Стога, по свој прилици, није случајно што имамо Млаву код нас и у Пољској: Дунајец у Херцеговини и Дунајец у Галицији: Одру и код нас и у Шлеској: Свитаву у Босни и Моравској: Пчињу у Јужној Србији и Шлеској: Мораву по целом нашeм подручју од севера до југа и сл. У краковској области, поред других примера, вреди сравнити: Броновице и хрватски Брановец. Његосовице — Негославце, Прзибиславице — Прибиславец и сл. Карактеристично је име Галич у Галицији и наш Галич у Јужној Србији. У Карпатима, међу Словацима, срећемо називе: Ситница, Сливник, Брусница, Теплица, Љуботиња, Плавница, Стројна, Тврдошин и др.; а у Зволешком Лесу. у Словачкој: Слатина, Каменица, Штавница, Крупиница, Страхора и сл. На колико се само словенских страна среће назив Кијев!

Словенска племена, која долажаху на Балкан, нису била увек истог ужег рода. То сe види одмах већ по томе што она нису силазила на Дунав једним путем, у једно време и из једне области. Сељења Словена имала су, углавном, два главна правца. Једни су силазили уз обалe Црнога мора, преко Дњестра и Серета, у данашњу Румунију, а отуда на Дунав. То су источна племeна, којих је било више: по речима грчког хроничара Теофана, у самој данашњој Бугарској било их је седам-осам. Мојсеј Хоренски, јерменски географ VII века, казује да је у Дакији живело чак двадесет пет словенских племена и да су она отуд потиснута Готима, прешла Дунав и посела не само Тракију и Македонију него и Ахају и Далмацију. Друга словенска племена су силазила у панонску долину преко Карпата, вероватно покренути најпрe од Хуна, и, услед тога, дуго времена туђи подложници. Један њихов део прелазио је Дунав и Саву понекад из властите иницијативе, а понeкад у служби Обра. Прва, незнано када и у коме обиму вршена кретања изазивала су, после, нова. или из невоље, због потискивања, или из жеље за пљачком, или по примеру првих, или на позив у савезништво.

Нека од тих племена позната су нам по имeну. Теофан изричито спомиње Северце (Σέβερεις), којe су Бугари преместили из насеља око Варне. У такозваној Несторовој хроници има спомена о племену Северјана „по Десни по Сами и по Сули". далеко на северу. које је 883. године покорио кнез Олег. Један део овог племена допро је до Грчке, где у Епиру још увек постоји успомена на њих у имену Севрани (Σεβράνη) — Северјани. Постоји мшиљење да су они становали и између Тамиша и Черне, и да је по њима добио име Северински Банат, док ми држимо да је то име дошло од града Северина и имена цара Септимија Севера. Седам других племена, која су се налазила у њиховој околини. померише Бугари према југу и према западу до обријских граница. Теофан не спомиње њихова имена, него за нека од њих дознајемо са друге стране. Једни су се изгледа. звали Моравци, по реци Морави, којој су дали нов словенски облик, место старог Маргуса. Име Мораваца (Μωράβων) јавла се тек око IX века, а Порфирогенит спомиње област Мораве (Μωράβίας). Племе Тимочана, за које франачки хроничар Ајнхард бележи да се 818. године одвојило од Бугарске, добило је тај назив по Тимоку, у чијем се подручју беше населило. Са севера су и Абодрити, Бодрити. насељени у Дакији, по коме је остао назив ..бодрошке жупаније".

У Чешкој је постојало племе Дечана. Можда се V нашем називу Дечана очувао траг једног племенског назива. За Србе (Sorabi кажу Ајнхардови Анали, 822. године, да заузимају „велик део Далмације". Њих Порфирогенит, један век доцније. описује као господаре и становнике подручја од Раса све до Пливе и Цетине. Када је цар Константин III, 649. године, напао вардарске Словене и један део њихов силом преселио у Малу Азију, они су тамо, под овим именом. основали град Гордосервон. Српских колониста било је и по грчким областима, судећи по називима Сурпи и Сербохија у Тесалији, Сербијаника у Коринту, Сербон у Аркадији и др. У Македонији је очувано повише имена словенских племена.

Племе Друговића, у јужном делу Македоније и око Полога, имало је своју посебну епископију. Оно се. као и нека друга племена, спомиње у солунској легенди о Св. Димитрију, VII— VIII века. Племе „Дреговића" наводи, међутим, Кијевска хроника и V Русији међу Припјатом и Двином, а име ,.Дроговић" спомиње се Х—ХII века и у Алтмарку. Овде је можда име не само племенски назив него и ознака заједнице. Сагудати су становали између Солуна и Верије, вероватно источно од Вардара, и нису, у суштини, чисти Словени. Њихово име подсећа на мађарско-хунско Сакуле, Сокулате, Szekely. Назив места Сакулево (у леринској области), чији староседеоци имају предање да су ту „од ветко време" и речица Сакулева могу бити остаци њихових насеља. Велегезити су се населили у Тесалији, где се око залива Вола створила .,provincija Belegezitae". На њих очевидно подсећа град Велестино. Вајунити су се из Македоније померили према Епиру. где до XIV века постоји област Вагенеција. Да су Вајуни—Бабуни, како неки мисле, није сигурно.

Брзиши, Брсјаци становали су око Охридског и Преспанског језера, допирући све до Велеса: и од свих словенских племена на југу показивали су највише активности. Гр. Божовић саопштава да су, према предању, Полози били „прва колевка Брсјака на Вардару" и да су се отуд спуштали у западну Македонију, али да су, ипак, оставили свог видног трага у говору, ношњи, обичајима и општем изгледу. Без ближе ознаке назива у легенди о св. Димитрију наводе се словенска племена са Ригхина (тј. Вардара) и са Струме. Ови са Ригхина, помешани са влашким елементима, продрли су у VIII веку и у Свету Гору и ширили се по тим крајевима. Осим њих, извори од VIII до XIII века спомињу и једно племе Смољана и „смољанску тему", заједно са њиховом епископијом. Били су се населили на средњој и горњој Мести и допирали су до Арде. Кијевска хроника казује да је велико племе Кривића подигло град Смоленск; а зна и за руско племе Смољане. У Херцеговини, на десној обали Неретве, постоји врло јако братство Смољана, а имена Смољановци, Смолинци, Смољанци и сл. постоје на више страна Југославије. Околина Солуна била је пуна словенских насеља. Сами Грци називају тај крај једно време „Словенском" (Σκλαβινία). Домало у том важном трговачком граду словенски језик долази знатно до изражаја. У старом Житију Св. Методија чак се прича како је византијски цар Михаило наговорио св. Ћирила да се прими тешке дужности покрштавања Словена, пошто зна њихов језик. ''Ви сте Солуњани", вели се да је он говорио, ''а Солуњани сви чисто словенски говоре."

На југу Балканског полуострва допрли су Словени са својим већим насељима чак до Пелопонеза. Порфирогенит, с уздахом, бележи да је сва земља изгубила грчки карактер и постала варварска, чак је и ту крај око Монемвасије носио назив Словиније. У IX веку они су ту чак основали своју слободну област. Од тих словенских племена изричито се спомињу на југу, у Македонији и на Хелосу. Милинзи и Језерци. У области Цакона словенски елеменат је био толико јак да се у једном споменику. из 1485, говори о „крајевима Цаконије или Славоније". „У Месинском заливу западно од Тајгета", пише П. Скок, „имадемо име села Селиница, које посве одговара, на пр. називу херцеговачкога села Сеоница . . . Селиница је уопће најјужнији словенски назив на карти Европе, сјеверно од рта Матапан или Тенарон." У тим словенским групама, које су силазиле тако далеко на југ, било је много Срба и Хрвата, и у топономастици целе Грчке очувано је доста њихових трагова све до данас. Српска имена споменусмо мало раније, а име Хрвата налази се у Атици, Тесалији и Арголиди, а код нас у Македонији код Преспе. На Балкану се налази и нешто трагова великог племена Дуљеба, које је имало својих саплеменика око реке Буга. Њих су Хуни и Обри развејали на више страна, а њихов велик део довели су као робље у Панонију, где су их страшно мучили, Међу Словенцима остала је цела једна област као Дублента. На Балкану, у Епиру, споменули смо Јустинијанову тврђаву Долебин. Име Дуљеби срећемо у Сопоћанском Поменику, а Далибе имамо у Босни, Дулибиће у Далмацији, а Дуленску у Хрватској.

Велико словенско племе беху и Хрвати. Они су населили западни део Балканског полуострва до Пливе и Ливна и постепено до Неретве, а на северу су далеко премашили Саву и преко њеног извора. Врло блиски Србима, они су код старих писаца замењивани више пута: код грчких писаца XI и XII века налазе се изричито овакве реченице: „Народ Срба, које зову и Хрватима" (Скилица), или „Народ Хрвата, које неки зову и Србима" (Зонара). Стара хрватска насеља налазе се у топономастици по Крањској, Штајерској и у јужној Аустрији.

Има још јасних трагова и од имена осталих словенских племена. На западне Требоване подсећају Требовљани код Босанске Градишке, а на Лучане наши Лучани из Лике, Приморја и Старе Србије. Бужане. чије је име настало по реци Бугу, имамо и код нас у Лици и Босанској крајини. И. Франић, који је у овом правцу покупио леп број примера, упозорава и на Волино код Охрида и на Волину код Двора у вези са Волињанима и Волинијом, и на Радимљу у вези са Радимићима. Ови примери казују много. Словенске групе стизале су на Балкан са разних страна целокупног словенског подручја. захваћене или освајачким гомилама Гота, Хуна и Обра; или, после, саме, или у већим словенским заједницама. Да све нису ишле заједно види се јасно из имена ових племена, од којих су нека са запада, а друга са истока са растојањима од више стотина километара. Те групе, природно, нису долазиле и у исто време. Словенска продирања и насељавања на Балкан трајала су више од једног века сигурно, ако не и више. И стога би, према нашем мишљењу, било погрешно говорити о једној или две сеобе на Балкан. Уместо тога, треба употребљавати трајни глагол насељавања, јер је то насељавање ишло годинама, са већим или мањим масама, свеједно да ли у облику упада, ратних похода или мирних плављења.

Словенску расутост тумачи довољно њихов начин живота. Без чврсте, повезане унутрашње организације, они су живели племенски подељени, не признавајући власт једне врховне управе. Та племена су. иако захваћена једном општом бујицом, ипак настављала да живе својим засебним животом. везујући се за сродне суседе, мањевише. само по нужди. „Овим племенима, Склавинима и Антима". вели Прокопије, „не влада један човек, него од старине живе у демократији." „Живе без власти", говори Псеудо-Маврикије. „у међусобној мржњи, и не познају реда . . . Код њих влада разлика схватања, па или се не сложе или ако се и сложе ипак други прекорачују брзо оно, што се одреди, пошто су сви страсно једни против других и пошто нико није вољан да уступи другом." Таква племенска подвојеност и одсуство врховне власти и дисциплине имали су за последицу немоћ, иначе. многобројних Словена да задуго не створе праву организовану државу и њихову оскудицу способности за организовани отпор. Устанак и борбу против Обра спрема међу њима тек франачки трговац Само. Мало наивно, али вероватно тачно, казује Кијевска хроника како су Словени, после међусобних борби, сами пристали да од Варега приме господара. ''Земља је наша велика и обилна, а нема у њој народа, него дођите да кнезујете и владате нама.'' Тако је. веле, гласила њихова порука. Само оскудицом способности за организацију да се тумачити и појава да су и Хуни, и Обри, и Бугари, бројем несумњиво слабији од њих, могли да им се натуре као господари, и то не само у првим годинама препада него за читава столећа.

Са друге стране, такав начин живота и управе, са личним изражајем појединаца и братстава у свакој акцији, изазивао је љубав за личном и народном слободом. Ту црту Словена запажају многи стари писци. несумњиво из примера личног прегалаштва, а што она није дала увек жељене резултате био је понајглавнији разлог у томе у чему је био и узрок те љубави. Познат је поносни словенски одговор кагановим посланицима: „Какав је то човек кога греју сунчани зраци, који ће учинити да се ми покоримо?" Псеудо Маврикијев спис изричито наводи како се Словени „никако не дају у ропство или подаништво, а нарочито у својој земљи".

Демократске особине уређења примитивних организација претежно су карактеристика земљорадничких елемената, док се код сточара лакше развија разлика у поседима и по томе лични утицај у њиховој средини. Како је то тачно истакао X. Хирт, нема сталежа који је толико упућен на узајамну помоћ као земљорадник. Сточари, међутим. нису у тој мери зависни једни од других: они до свог благостања не долазе искључиво својим трудом и отуд код њих психолошке склоности да присвоје туђе и боље. Код земљорадника је разумљива и љубав за землу хранитељку. Земљорадник је везан за земљу коју обрађује и годинама припрема за бољи род; док сточар, ради потребе паше, која се мења по временима године. има више номадских склоности. Отуд је он лакше покретан и мање спреман да за одбрану земље, односно њеног слободног поседа и с тим у вези појма слободе уопште, жртвује живот.

Антрополошки тип старих Словена није сасвим поуздано утврђен. Сигурно је само то да смо у већини раније били долихокефали и да смо имали претежне особине нордијске расе. За тачније податке недостаје поуздан материјал старих словенских гробова и ископавања уопште. Византијски писци описују дунавске Словене као високе и јаке људе; сам цар Маврикије чудио се, једном приликом, величини њихових телеса и развијености удова. Прокопије вели за њих да им је боја косе била риђа. То потврђују и неки арапски писци, који Словене уопште приказују као румене и русе косе. Један арапски писац био је чак и сам прозван Словеном зато што је био израстао, светле косе и модрих очију. Плави тип људи, међутим, није само карактеристика Словена. него северних народа уопште. Занимљиво је да Илијада извесне грчке јунаке, као Ахила и Менелаја. приказује исто као плаве људе. Мешања са другим народима, који су прелазили као мање или више стални елеменат преко Балкана. изменила су знатно антрополошка обележја старијих раса и учинила и њих. као уосталом и све друге народе у Европи, занимљивом смесом њиховог физичког промета.

Наши крајеви нису довољно и систематски испитивани у погледу антрополошких особина. али се, на основу досадашњих проучавања. да несумњиво утврдити да је данас у многим областима код нас плав, односно светао, тип мање заступљен од тамног. За Херцеговину, на пример, долази само 6,11% са светлом бојом лица, а 42.22% са светлом бојом очију: у Боки 5,99% са светлом бојом косе, а 32,71% са очима угасите боје. Међутим, на основу проучавања у Антрополошкој секцији загребачког Социолошког друштва (истина, на малом броју лица), Б. Зарник налази да међу децом словеначког порекла „сасвим тамне пигментације уопће нема, а свјетлокосих и модрооких има 48% (Хрвата 33.7%)". Локални утицаји и везе са становништвом непосредних суседних области учинили су да се раније наш тип асимиловао и да је настао нови, на Балкану специјално динарскојадрански. Словеначке лобање, опет, с обзиром на њихов потиљак, ближе су тиролским алпијскогерманским него чешким, исто као и с обзиром на њихову брахикефалију (53,4% код Словенаца, 53,5% код Тиролаца). Према проучавањима В. Лебцелтера, светле очи међу Словенцима уопште преовлађују; проценат њихов износи 52— 58%. У Србији је проценат 48,5%, у Хрватској 49,2%. Тамна комплексија превлађује у западној Босни и Херцеговини са 52—55%, а у Далматинском загорју износи чак 63%. К. Дрончилов тврди за македонске Словене да су 54,8% тамних очију, 56,6% тамнокестењасте боје. а да је људи риђе косе само 0,6%.

Ј. Ердељановић налази да је код Јужних Словена најмногобројније заступљена источно-европска раса, са плавом комплексијом, данас брахикефалним обликом главе, округлим лицем, подебелим (често мало угнутим) носом и осредњим растом. „Има код Јужних Словена целих оаза у којима је становништво још већином одржало плаву и отворено смеђу комплексију и припада највише источноевропској а мањим делом нордоидној и нордијској раси. Такве сам оазе налазио у североисточној Србији, у Повардарју и код Хрвата у Загорју и у Туропољу." Друга, веома многобројна раса код Јужних Словена јесте динарска или јадранска. Њени припадници имају црномањасту боју, високу лобању, са готово стрмим потиљком", брахикефали су; карактерише их још дуго, уско или овално лице, повијен, орловски нос, окоштост и висок стас. „Поменути јако издужени облици главе и тела чисто нам нехотично изазивају утисак, да је ова раса постала у неким врло високим планинским пределима, где је вековно напорно пењање и силажење по стрмим странама приморавало мишиће на јаке покрете. Она је заиста и данас у Европи распрострањена поглавито по планинским пределима. Сматра се да је најчистија у Босни са Херцеговином, у Црној Гори, у Далмацији и у Хрватској, и да је има и међу Словенцима." Монголоидни елементи унесени су у наш народ преко многих хунско-монголских племена, која су живела међу Словенима. као што беху Хуни, Обри, Бугари, Мађари, Кумани, Печењези, Татари и Турци.

У својим привременим стаништима око Дунава, у она несигурна времена, при честим померањима и угрожавањима, Словени су понекад давали утисак као да су номадска племена. Прокопије казује за њих да „станују у бедним колибама, удаљени знатно једни од других, а мењајући сви често место насеља". Али, чим се мало смире, Словени се добрим делом одају земљорадњи, којом су се бавили и у старој постојбини. Стратегикон истиче богатство њихових амбара, нарочито у житу и просу, у Дунавској долини. Ибрахим ибн Јакуб је говорио за просо да је главни продукт словенског житарства. Менандер, у VI веку. спомиње византијско паљење словенских поља, несумњиво обрађених или са жетвом. Уосталом, да су стари Словени, као добри земљорадници, познавали више врста жита сведоче њихови заједнички називи: жито, влат, клас, зрно, пшеница, овас, јечам, просо, раж и назив гумно. Њихово рало преузели су Немци (у немачком Arl), а можда и реч плуг. „Изузевши опће ријечи, као орати итд.", наглашава П. Скок, „читава пољопривредна терминологија румунска словенскога је поријекла. Исто тако и арбанаска. Арбанаси као горштаци немају, на примјер, свога израза за косити. Они говоре за овај појам словенски израз (ме косит). У области грчкога језика констатовани су словенски пољопривредни изрази чак у Пелопонезу. Козја вуна зове се ту, на примјер. словенским адјективом козна."

Словенска спољашњост није увек била много похвална. Казује се. вероватно за оне који станују око воде, да на себи од одела немају ништа сем гаћа. Гаће су заиста општа словенска реч. Иначе је обличење у словенским језицима и култури позната ствар, ( од}ти. объл}ти). Истина, за главне делове одела имају туђе називе: кошуља долази од латинског casula, гуњ од gunna и кaпa од сарра. Сиј, саја, ишјак. долази од латинског sagum. Словенске речи су, међутим, за одела од кожа. као кожух и шуба (шубарa), шапка. Крзно се на западу уопште звало “sclavina", француски „esclavine".

,,Живе тешко и убого као Масагети", пише Прокопије, „и као и они пуни су увек нечистоће." Овај његов податак изгледа мало чудноват и, по свој прилици, тиче се неког планинског словенског племена. јер знамо сигурно да су Словени радо и често ишли у воду и да су при јeдној опсади Солуна, неки од њих били изненађени при купању. Да су се бријали види се по томе, што је глагол брити општесловенски; нe зна се само да ли су бријали главу или само браду.

Нарочито се хвали њихова издржљивост. Несвикли на неко нарочито благостање, они, по Стратегикону, „лако подносе и врућину и студен и мокрину и голотињу тела и оскудицу намирница". Као сви варвари, нарочито као њихови трачки суседи. воле да пију и пијући без мере често се опијају и страдају због тога. Свима Словенима добро је позната реч пир.

Њихове моралне особине показују да је у њих било, осим неизбежне суровости примитиваца, доста често и особина вишег степена. Прокопије стога и казује за њих да нису „рђави ни зликовци ни најмање" него само да су прости. И Менандер их описује. исто тако, као варварски просте и напрасите, који у срџби убијају чак и неповредиве туђе посланике. Јован Ефески пише како су „прости људи, који се не усуђују изићи ван шума у пределе без дрвета: не знају шта је оружје. осим две-три лохадије, т.ј. копља". ПсеудоМаврикије нарочито подвлачи њихову пажњу према странцима: „чувајући проводе их из места у место где им устреба, па, ако се небрижљивошћу угоститеља догоди да странац настрада напане на угоститеља онај што му га је предао, по дужном
обичају да освети странца." Прадеду историчара Павла Ђакона, негде у VI веку, спасла је приликом бекства у отаџбину милостиво једна старица Словенка сакривши га од потере, и хранећи га, потпуно изгладнелог, постепеним повећавањем оброка, ,.да не би, кад би му дала хране да се засити, одмах и умро". Ни заробљенике не држе све време као робље. После извесног времена, казује један војни грчки писац, они остављају на вољу тим заробљеницима да се одлуче „да ли се хоће вратити у своју земљу, уз неки откуп, или остати онде слободни и као пријатељи".

Као варвари, нису много поуздани и не цене увек уговоре, али је занимљиво да им се тај недостатак приписује више страху него грамзивости. То је дошло можда делимично и из искуства, јер су, из лаковерности и сувишног поверења, понекад лудо страдали. Било је, наравно. и похлепе. Као сви примитивни људи. они воле да присвоје туђе и стога, пише у Стратегикону. „своје нужне ствари потајно затрпавају не поседујући јавно ничег преко мере". У друштву и ропству азијских народа, а и сами још сирови, они су понекад били врло свирепи: набијање на колац, бацање живих људи у ватру, и дерање коже са леђа нису ретки случајеви који се приписују пљачкашким словенским четама.

И у њиховом породичном животу било је доста примитивности. Као старе галске поглавице и као Германи, који имају по више жена, тако се и за старе словенске кнезове зна да су живели у полигамији. Владар Само имао је дванаест жена „винидског порекла"; у полигамији је живео и руски кнез Владимир. Кијевска хроника истиче нарочито неваљалства руских племена Радимираца, Вјатича и Севера, који се разликују од осталих чинећи јавно блуд пред очевима и снахама и држећи по две и по три жене. Правог брака није било, и ми знамо да је св. Сава. још у XIII веку, међу Србима нарочито деловао да их приведе „законитом благослову". За време Ћирила и Методија било је по Моравској много „женидаба бешчасних". У Русији прост свет је задуго избегавао црквен брак, а све до XVII века налази се осуда оних који имају по неколико жена. Муж је био онај који је имао више права; он је жене куповао, отимао, узимао и пуштао; жене су биле пасивне и готово бесправне. „Жена је била нешто, што се је мало разликовало од једног предмета мужевљеве својине." За словенске жене казује Псеудо-Маврикије да су честите „преко сваког људског начина" и да често иду добровољно у смрт за својим мужем, „не хотећи проводити живот као удовице". К. Кадлец лепо примећује да је за то било и других разлога: „Словени су веровали у живот после смрти и због тога су покојницима полагали у гроб све, што им је требало за живот. Као такву ствар су сматрали и жену."

Унутрашње уређење Словена било је племенско; и то, како смо видели, без јаче међуплеменске организације. ,.Живе без власти, у међусобној мржњи. и не познају реда", казује за њих Стратегикон. „Словени су неустрашиви и ратоборни", пише Ибрахим ибн Јакуб, „и кад међусобно не би били несложни ради многоструког разграњивања њихових племена и расцепканости њихових братстава, не би се ниједан народ на земљи могао с њима мерити по снази." У опису Псеудо-Цезарија каже се за Словене око Дунава да су „дрски. самовласни и без вођа". Међутим, није ипак тачно да су Словени били без икаквих вођа и власти. Они нису имали једног заједничког вођу ни поглавара над више племена, а да су поједина мања племена имала своје поглаваре о томе нема сумње. Исти војни спис изричито бележи: „Како је међу Словенима много поглавара, па су несложни међу собом. није неумесно неке од њих примамити или речима или поклонима." И Менандер спомиње једног словенског поглавара Даврентија и народне вође са њим. Код Теофилакта Симокате ухваћени Словени изјављују да је каган послао људе са богатим даровима да часте њихове поглавице. У тог писца наводи се, с оне стране Дунава, неки словенски поглавар Мужок, чак са неком већом влашћу. Занимљиво је да арапски писац Х века. Масуди, спомиње велик углед словенског племена Волињана и њиховог поглавара, који се зове Мажак, а који беше уједно и врховни поглавар осталих владара. Народно име за те поглавице није познато у то доба, али се доста рано јавља реч жупан. као поглавар жупе. Реч је, по свој прилици, хунског порекла. Реч је рано ушла у општу словенску употребу: од ње је чешко и пољско hran и рan, и после мађарско ispan. И други називи за поглавице страног су порекла: бан је дошло од аварског кагана Бајана, а кнез (къназь) је од германске речи kuningiaz. Реч краљ постала је метатезом од Карл, према Карлу Великом.

Словени нису били нарочита ратничка раса. Иницијатива за борбе и нападе у већем стилу, у којима су они учествовали. долазила је стално од других, Хуна, Гота, Бугара и Обра; они сами имали су стално нечег пасивног. Њихово оружје било је оскудно, а начин ратовања врло примитиван. Нису били коњаници као Хуни и Обри, него углавном пешаци и „поморци". Тек у заједници са Хунима они су се више свикли на коње. Као пешаци нису имали оклопа, него су ишли у борбу са копљима и малим штитовима. Као такве познају их Прокопије и Јован Ефески. који после додаје да су се Словени у борбама по Византији знатно извештили. ..Обогатили су се", вели овај други, „и имају злата и сребра, ергеле коња и много оружја и научили су се ратовати више него Ромеји.'' Грчки војни списи доста подробно описују бојну тактику Словена. Несвикли на борбе са добро увежбаном редовном војском, они углавном настоје да искористе погодности свог терена, који одлично познају. Обично покушавају да навуку противника у густиш својих шума, у кланце и опасна места, где ови не знају да се снађу и где не могу да се развију. „Служе се вепгго заседама. препадима и подвалама, по дану и по ноћи, удешавајући многоструке начине." Немају ножеве, него носе „по два мала копља", а „понеки од њих" иду „и са штитовима добрим али тешким". Служе се, уз то, дрвеним луковима и врло опасним малим стрелицама, натопљеним јаким отровом, „Кад се догоди да се усуде упустити у праву битку, заједно вичући крену се мало напред, па ако се противници поплаше од њихове вике нападају свом жестином. А ако не, беже натраг, не журећи да се изблиза сукобе са снагом свог непријатеља." Византијски тактичар препоручује због свега тога да походи против Словена буду у зимско доба, када се замрзну реке и постану згодне за прелаз, када оголи шума и када настану тегобе за исхрану и снабдевање словенских породица. Ту своју особину вештог препада Словени су изводили и у византијској војсци, у коју, заједно са Антима. почињу да ступају већ у првој половини VI века. У походима на Балкан понајвише су се држали горских коса. намерно избегавајући долине и опасности, које им је тамо могла створити редовна војска. Занимљиво је да су у пљачкашким четама и на већим експедицијама са Словенима ишле и њихове жене. некад ради плена. некад да присвоје одмах туђе куће, а некад и са планом да помажу мушкарце у борби, као, на пример, при нападу на Цариград 626. године.

Словенски упади у Византију били су разнога типа. Понекад, када су ишли у већем броју и када су били са поузданим вођама, или можда у заједници с искуснијим у борби, они су употребљавали старе римске путеве од Дунава ка Нишу, или низ Вардар до Солуна. Држећи се у заједници, они су тада имали и неке своје „таборе". Али, грчки писци истичу и то како су они понекад зазирали од путева и долина и држали се гора и кланаца. Но, и тамо су имали неке таборе у којима су се скупљали. Њихови одреди немају довољно издржљивости, вештине и дисциплине да се боре са правом војском: у горама они су слободнији, јер тамо редовне чете, нарочито коњаничке, теже маневришу, а и иницијатива за борбу условљена је више од присебности појединаца.

У бојној вештини Словени су се током борби знатно увежбали. Већ у другој половини VI века они знају за убојне справе, при опсади градова носе „корњаче" и справе за бацање камења и служе се лествицама да се испну на градске бедеме. У легенди о св. Димитрију истиче се чак и њихова довитљивост после извесног ратног искуства. Да би сачували своје веслаче од камења и стрела, које на њих бацају браниоци са зидова, Словени су своје лађе покривали даскама и огуљеним свежим кожама, штитећи истовремено своје људе и од ватре. која је бацана на њих. У борбе нису ишли сасвим растурени, него су имали своје војводе.

Главне врсте оружја примили су Словени од својих германских суседа. Мач, меч (мьчь) долази од готског mëkja. шлем. од старонемачког helm; чак је и стрма у вези са старонемачким sträla. Из немачког је и реч витез (витазь) од Vithungi. Из иранског је, међутим, топор — секира, а сам назив секира је повезан са скитским сагарис. Тесла, трећи назив за исто оружје, јесте немачка dëshala. Оклоп брьнто брња, брње, за који се знало да код Словена дуго није био у употреби. узет је од готског brunjö. Словенско је копик — копље и штит. Нож је после дошао у војничку употребу.

И иначе су врло тесне везе између Германа и Словена на читавој западној граници старих и нових насеља. Германског порекла су код Словена многе речи западне културе. Изба — истъба дошла је од латинске речи stuba германским посредовањем; хижа, хьґзъ, потиче од готског hüs. кухиња од старонемачког kuchina. Чак и реч црькьґ — црква долази од старонемачког chirihha, односно kyrkö, а крьсть од старонемачког krist. Нарочито је велики утицај нордијских елемената на кућну културу Руса. Речи као палата. трпеза, бања и сл., као израз више културе, потичу из грчког и латинског. И друге неке речи материјалног промета дошле су Словенима преко Германа и у вези са њима. Реч купити, на пример, германског је порекла (kaupian)', Словени су дотад вршили трговину обично заменом. Германске ознаке су и за новац: (п}назь) пењез од phenningos и стьґльзь од skillings. Реч мьґто, плата, царина, у вези је са старонемачким müta. Од Словена примили су опет Немци нарочито много речи за ознаку крзна, којима су Словени били богати. Од Словена они дознају и за азијску. односно византијску свилу: sëlecho-silcho — шелкъ. Име словенског великог племена Руса дошло је од нордијског Ruś΄, које је узето из финске ознаке Шведа.

За ознаку тих германских странаца, туђина, узели су стари Словени чак њихов назив Iзinda као чоуждь и тоуждь. Чак и појам писмености дошао је делимично отуд. Реч боукьґ потиче од böka, böv, одакле је дошла реч buoch и buch.

Неке стране народе упознали су Словени још за време своје заједнице. Тако, наравно, и Хуне, за које је најстарији облик Хьґнъ па Готе (Гътинъ). Сасъ, Сасинъ, означава Саксе и после Немце уопште у свим словенским језицима. Народ Спала. који је живео негде око Висле, остао је у словенском предању као неко силније људско биће у појму Сполин, Исполин. Исто тако је као неко силније створење запамћен и Обрин. који у извесним словенским језицима означава дива (чеш. оbr, пољски оbrzym). У нас је остао спомен Обра (Абара, Авара) доста жив у топономастици, нарочито у западном делу нашег подручја. Од Блатног језера до Бечке шуме цело подручје звало се у VII и VIII веку Avaria и Теrra Avarorum. У Корушкој и Словеначкој још им има трагова у топономастици. Име Вовбре (в — Обре) у Корушкој Немци зову и Hunenburg. Једно време њихова одељења беху се груписала у данашњој Лици. Између Врбаса и Нина, Зрмање и Капеле има седам места са називом Обровац и Обарска. Реч обaрски означава тамо нешто плаховито и сурово (нпр., „викати обарски"). По тој живљој успомени на Обре и по извесним њиховим традицијама (нпр.. назив бана од Бајана) може сe рећи да је њихов утицај био претежнији на западу, међу Словенцима и Хрватима, него на истоку. Називи Обра у топономастици свакако су ређи источно од реке Босне, али их спорадично ипак има (Обре, Велика и Мала Оборска). Манастир Рујан, у рудничком крају. звао се пре Обровин. Најјужније јавља се назив села Оброва у Дубровачком затону. Тек после примања хришћанства постао је за старе Словене назив Јелини идентичан са „погани" и „неверници". Имe Шеремет, често код Руса и у нас, означава вероватно Сармате.

У старој постојбини Словени су имали своја села звана вьsь, очувана у топономастичким називима по свим словенским земљама као вес и вас. Опште је познат и назив село, истина првобитно само у појму несталног или појединачног насеља. Кући је била у употреби код свих Словена, а посебно је у њој поштовано огњиште. Реч дом је, исто тако, општепозната. Град је било првобитно само ограђено место за склониште; после се развио у средиште жупе. Има доста у Словена Вишеграда, тј. градова на брежуљцима; затим Београда и Биограда са бељеним градским платнима: Самограда (у самој Босни и Херцеговини има их десет). Неки градови се зову Земљен (Земун), Земуник и Црни Град, јер су прављени од земље. Занимљиви су градови у мочварним пределима као Блатоград. Блатно на Блатном језеру и Мозабург у Корушкој. Доста градова је у вези са основом бој и бор. као Добој, Добор, Самобор, Борич. За градове су чести називи Котор и Которац. Од старе речи позвиздъ (водени ров, канал. подземни ходник) имамо неколика града Подзвизда. Саставни делови куће, тј. кров, стреха слеме, клет, стена. праг, двери, врата, па чак и окно, опште су словенске ознаке, иако неке од њих (нпр., кров према старонорвешком hrof и ст}на гот. stains нису домаћег порекла. Сви Словени су знали и за пећ. Један, мало каснији, извор казује зашто су старе словенске куће биле убоге, подизане простим лепом на плетер, или обичне свима добро познате земунице. Када дође непријатељ, објашњава се тамо, губитак таквих кућица могао се лака срца прежалити. а, осим тога, такве куће нису могле бити ни мамац за плен.

Да је међу Словенима било и других занимања осим сточарства и земљорадње сведоче појмови за занате ремесло. Жене су радиле кућне послове, а знале су све: плести, прести (с тим у вези су општесловенске речи вретено, нит, повесмо, кудеља) и ткати. Опште словенске речи су платно, сукно, тканица. Знали су и за лан. Од обуће, Константин Порфирогенит спомиње код Срба њихове цревље, по свој прилици, једну врсту опанака, напомињући да су „бедне и јевтине". Живећи у шумама, они су знали не само за просту сечу дрвета него и за тесање. Видели смо да су они служили Обрима као главни мајстори за прављење лађа и мостова. Упадљив је код нас велик број ознака за разне врсте лађа. као брод, плав, лађа, прам, чун, и из грчког рано позајмљен корабљ (κάράβος).

Од домаћих животиња стари Словени знали су говеда, чак и бика и бивола; овцу, барана, брава (који је, најпре, означавао ушкопљену животињу), козу, свињу, коња, осла, и.са. Франачки хроничар Фредегар прича да су Словени били „бифулци" Обрима. К. Кадлец лепо тумачи да је „bifulcus" „модификација класичке речи bubulcus која је првобитно значила: волар, т.ј. човек, који чува и пасе волове. дакле пастир, уопште момак у газдинству: доцније је добила овај значај: ратар, земљорадник". Појам скот означавао је стоку. али у исто време и новац као њену вредност. Под азијским утицајем извесни словенски и естонски кнезови пили су кобиље млеко, односно кумис. Псеудо-Цезар спомиње чак како Словени не само радо једу женске дојке „јер су пуне млека", него, штавише, и лисице и дивље мачке и свиње. Овај навод не потврђује ниједно друго врело: он је, поред толиког обиља домаће стоке и богатства риба у њиховим водама. мало вероватан. Као доказ за рибарско занимање може послужити реч мрежа, заједничка свим Словенима.

Храна Словена била је доста разноврсна. Жито су млели на камене ручне жрвње или на водени млин, да добију брашно, муку. Хлеб (у вези са готским hlaiba) познат је био свим словенским племенима. Од поврћа знали су сви за репу, сочиво, грах, лећу. боб, лук, па чак и за мак. Служили су се и сољу. Млеко и од њега сир опште су позната ствар. Од воћа су познавали јабуку, крушку. вишњу, шрешњу (чр}шьню)) шљиву, праску и орах. Знали су, сем тога, и за дињу и тикву. Пчела је била пажена код свих наших племена и њен мед цењен је и код странаца. Старим баварским манастирима додељивани су увек словенски пчелари као највештији. Од меда се правило опојно пиће — вољена медовина. Вино је ушло рано у обичај код свих Словена. а биће и да се производило у јужним деловима старе постојбине. У новој га је отаџбини. на Балкану. било доста.
Код Словена се доста пута спомиње љубав за музику. Знамо од Симокате за ону тројицу Словена што су били ухваћени са самим китарама. а без икаква оружја. и за њихове речи да им је рат био непознат и да су им, природно, милија вежбања у музици". Једном приликом, када је поопијане Словене имао да превари, у некој заседи, један Гепид им се приближавао пријатељски „певајући аварске песме", њима сигурно познате. Арапски писци спомињу како Словени познају више врста инструмената и са струнама и за дување. Заједнички израз је свима п}ти и отуда п}снь, а опште је позната свирала. Грчка реч κισάρα преводи се у нас са гусле, па после и ψαλτβριον, а глагол κισαρίςειν са гœсти — густи. Та врста инструмента и сва традиција уза њ постали су најбитнији елеменат духовне културе нашег народа.

У религиозном погледу живот старих Словена био је доста једноставан и далеко од богатства мита и живописности не само грчке него и полумрачне германске митологије. И ту, као и у општим обавештењима о нама, недостају епови теогонијских особина, какве имају Инди. Грци или Германи. Народ је био у основи монотеистичан; две врло важне вести приказују га апсолутно у тим схватањима: „Верују да постоји само један бог, творац муње", казује Прокопије, и да је он једини господар свега и жртвују му говеда и све жртве. Усуда нити познају нити признају да има каква утицаја на људе, али када им је већ смрт на домаку, или их свлада болест или су у рату, заветују се ако избегну да ће одмах за душу жртвовати богу и спасавши се жртвују, као што су обећали, и мисле да су откупили свој спас том жртвом. Штују уз то и реке и нимфе и друга нека божанства." Хелмолд. хроничар северних Словена. каже да и они верују у једног бога, који је на небу, господар и творац свега. То схватање, настало према патријархалној породично-племенској организацији, није потпуно монотеистичко као у Старом завету, али му је умногоме врло блиско; ближе него схватање старих Грка, код којих је Зевс, станујући на небу, „отац људи и богова", али понекад и зависан од њих.

Божанства која се спомињу код северних Словена нису увек утврђена и код јужних. Несумњиво је општепознат Перун, бог силног удара и грома. Стари су сматрали да он одговара Зевсу и у једном преводу, XII—XIII века, превели га тако. Заклетве у старој руској држави чињене су у име бога и Перуна. Код јужних Словена је очувано име Перуново нарочито у топономастици, и то понајчешће за имена висова и брда, и можда у ватреном цвету перуници, који у Дубровнику називају још и богиша. Бог Сварог, за кога један извор Полапских Словена каже да се „части и штује мимо друге" и да је први међу боговима, познат је и под именом Сварожић. Он је заменио, у једном старом преводу, насталом можда код бугарских Словена, грчког бога Хефеста. Он је, према томе, бог огња, а његов син Дажбог бог сунца. То божанство није познато код Јужних Словена из других извора. Дабог се спомиње само у две народне приповетке код Срба. и то као противник хришћанског бога.

Од нижих божанстава одржале су се у народном веровању све до данас виле. Народне песме знају за виле бродарице, неку врсту русаљки, и за виле нагоркиње. Прве се налазе уз воде и језера и врло су опаке; друге су виле горске, необично лепе и ванредне певачице. Оне подсећају на музе на Хеликану, које, по ведрој слици у Хесиодовој Теогонији, играју и певају у планини око извора. Оне су видовите. имају пророчки дар; знају сва горска врела и све траве. Често помажу добрим јунацима и сестриме се са њима: понеке се и удају за јунаке, али на силу. Међутим, суревњиве су, и ћудљиве, и врло опасне, када човек нагази на њихово коло, или када је сувише индискретан. Изричито је забележено народно веровање да „није сваком дато да их може видети". Понекад је вила замишљена и уопште као нека демонска сила коју треба ублажити посебним жртвама (нпр., у народној песми „Зидање Скадра"). Бродарице су још горе, оне код вода траже бродарину:

Од јунака оба ока црна
А од коња двије ноге прве,
А од птице из рамена крила.

У Јужној Србији и у Бугарској чест је спомен самовила, и то и у једном и у другом поводу. Осим тих вила, народ још верује у рођенице и суђаје, суђенице, које одређују људску судбину.

Као сви старији народи, и Словени су били пуни празноверица. Већ Херодот. у опису Скитије, прича за једно, вероватно словенско, племе Нуре, Неуре да се код њих „сваке године једанпут свако за неколико дана претвори у вука, па се опет враћају у старо обличје". Отуда је дошло и чудно име вукодлак. Код Грка је то λυκάνζωης;, у Римљана versipellis, код Германа Werewolf. Данас се код нас вукодлак изједначио са појмом вампира, а замена је дошла услед тога што се, као у старим германским скаскама, веровало да се душе селе и да умрли људи узимају вучји облик. Исто тако је опште веровање свих старијих народа и у вештице. У народу се понекад и вукодлак и вештице називају лепир. То долази из општег народног веровања да се душа често појављује у облику лепира (у грчком. на пример, ψuγη означава и душу и лепира). Против вештица и туђих злих демона заштитник своје области је ведогоња или здухаћ. То је, према народном веровању, човек чији дух, оставивши тело, лута у облику птице, па или сам или у друштву са другима води борбу „о царство над морем и над земљом". То веровање је врло живо у Албанији и Црној Гори, где су борбе природних елемената страховито потенциране, и где је главна брига да ли ће превладати приморска непогода над планинским, или њихова добра срећа. Борбе између тих здухаћа се воде свим: „камењем, гредама, лишћем, млинскијем колима, воденијем капима, дрвљем. кладам, коријењем и бог те пита чим ли не још". Исто тако је веома раширено веровање у домаће заштитне духове, сјене или сјеновнике, који могу бити и људи и животиње, а нарочито змије кућнице. Код Литаваца, Пољака, Чеха, Срба и Хрвата то поштовање кућне змије било је готово општа појава; убити њу значило је не само несрећу за читаву породицу него и саму смрт домаћинову. Мој дед, Сима Милутиновић у Мостару, умро је, кажу, напречац стога што је убио домаћу змију. Своје заштитне духове имају и језера, планине и шуме и зато се, понекад, догађа да извесни људи од страха пред њима не смеју да дирају у њихова подручја.

Као народи природе, Словени су нарочито поштовали небеска тела. Још из XV века постоје црквене забране против оних који би се клањали Сунцу и Месецу. Али врачања о младом месецу у народу још постоје. На народну уобразиљу силно су деловале појаве разних комета и нарочито помрачења Сунца и Месеца и тврдо се веровало да су они предзнаци неких великих катастрофа. Исто тако, трагова обожавања огња остало је још и сада, и прескакање преко ивањданских ватара, што треба да донесе здравље, непосредан је доказ за то, исто као палење лила.

Жртвовања ради помоћи извесног божанства или из захвалности због спаса и данас су у обичају код свега нашег народа, поред несвесних жртава одржаваних из предања. Исто тако су у обичају и „заветовања" за жртве, односно за неко прегарање, кад се људи налазе у нсвољи или опасности. Видели смо, из напред наведених Прокопијевих речи, да је та црта код Словена врло стара; хришћанство је доцније појачало али је задржало код тих веровања основне паганске особине. Народ бира поједине свеце као своје заштитнике, као некад богове, и обраћа се њима као правом божанству. Приморске цркве пуне су разноврсних прилога које спасени морнари приносе свецима, нарочито св. Николи. које су зазвали у невољи и којима су се обавезали. Позната су у Херцеговини и Црној Гори заветовања св. Василију Острошком, у источној Босни Чајничкој Красници, а у Хрватској Марији Бистричкој. Непосредан пример старих празничких жртвовања код нас очуван је у обичају бадњака и божићне веселице или печенице. С. Тројановић, који је описивао српске жртвене обичаје, наглашава да се за људске и сточне болести „увек жртвује животиња, а никад биљка или, што од ње". Док се за северне Словене казује да су једно време приносили и људске жртве, за јужне Словене нема о томе нигде правог спомена. У народним песмама се само причају случајеви да се не може подићи неки град или мост без људске жртве. У народу постоји, истина, веровање да се у неку већу грађевину мора узидати барем нечија сенка, ако грађевина треба да се одржи, када већ није могуће узидати човека. На темељима грађевина је још увек обавезна животињска жртва, нарочито овна или петла.

Један извор за северне Словене, епископ Титмар, наводи да они нису веровали у загробни живот. „Словени држе да се са временском смрћу све завршава." Та тврдња изгледа, међутим, претерана, с обзиром на обичај да се мртвима носи храна и да се они јављају ма и у наказном облику вампира или тенаца. Мртваци су код Словена понекад спаљивани, нарочито се тај обичај одржавао код Руса и Литванаца. Спаљени су били, можда због журбе, и изгинули Словени под Цариградом 626. године. Сахрањивање је дошло у обичај нарочито утицајем хришћанства, али га је било и раније, судећи по остацима старих гробљишта. Реч гроб позната је свим Словенима. Шта је бивало са душом после смрти није јасно, али је њено постојање било у народном веровању ван сумње, судећи по извесним чарањима с њом у вези. Мртвима су се давале даће. Теофилакт Симоката наводи како је словенски кнез Мужок давао даћу свом покојном брату и како су се сви том приликом поопијали. У старом језику познате су те посмртне гозбе под називом тризна. Један источни писац спомиње да се том приликом дели све имање умрлог на три дела; један од њих иде на то да се пије за душу умрлог. То подсећа на народну традицију о смрти Краљевића Марка, који, исто тако, своје имање дели на три дела: један део даје „кљасту и слијепу, да пјевају и спомињу Марка". Уз мртваца се често сахрањивало и његово оружје. Тризни је слична и страва, која се спомиње код Хуна у V веку, а која је готског порекла. Реч је данас позната код свих северних Словена, а занимљиво је да је нема код јужних, где би се могла очекивати најприродније.

Најважније светковине код нашег народа крсно име или слава, Божић и хришћанске задушнице повезане су са култом мртвих. За те празнике спрема се кољиво или пшеница и пале се свеће. На слави се употребљава вино које се зове пуње (романско-умбријско: pune,pone), а означава само сакрално пиће. Примање убогих, божјака и прокажених тих дана у свој дом и њихово гошћење у вези је с народним веровањем да су та лица, у ствари, њихови преци. „Пољска реч uboze значи исто што и manes. С обзиром на висок значај који култ предака има у религији свих Слована", каже В. Чајкановић, „ни најмање нас не чуди што они претке сматрају за божанства par exelence и што у просјаку, који треба да буде прерушено божанство, гледају баш олицетвореног претка."

Известан низ народних обичаја донели су наши преци несумњиво из старе постојбине, као, нпр., светковање пролећа о Ђурђевдану, али су добар део примили и развили овде на Балкану. Русаље су романске светковине Rosaria, односно Rosalia, као и коледање што одговара римским Calendae. Обичај додола познат је у Арнаутима под именом dordoletse; и X. Барић тврди да је реч из арбанашкога и ушла у српски. Исто тако, сви балкански народи знају и за прпоруше. Међутим, економски обичаји као моба, молба, заманица, спрега, позајмица и сл. чисто су народног имена и народног порекла. Старија реч берба за мобу изгледа да је у вези са немачком Vede. Као земљораднички народ, и Словени су имали развијен култ земље којој су дуговали све. Као што је код Грка земља „мајка свега" или код Латина „Terra mater", тако је и код Словена „земља мати наша" или „земля свята мать". Наш народ, према једном саопштењу из далматинске Буковице, верује да је Бог створио земљу „као мајку која све притеже у своја њедра. одакле је све и изашло". Недостојним синовима земља за казну измеће кости, и то је најтежа осуда.

У Бољевачком срезу у Србији и у једном делу Бугарске постоји обичај да се на дан Св. Јована или на Богојављење иконе и крстови носе на реку или кладенац и да се ту перу. В. Чајкановић са разлогом види у том остатак старог обичаја купања идола, познат под латинским називом lavatio, пошто се то врши одређеног дана и на одређеном месту. Рок купања је врло карактеристичан. O Богојављењу се завршава низ „некрштених дана", после којих је потребно ритуално чишћење. Такав обичај, очевидно, Срби нису могли примити из хришћанства; он речито говори да су иконе замениле раније идоле, који су се називали болвани, балвани, пошто то значење ова реч има и данас у руском и у неким српск.им крајевима. Познати обичај „ношења крста" није хришћанског порекла; неко је, вероватно, из свештеничких кругова заменио стари обичај ношења идола-болвана — балвана крстовима. Места где су се налазила словенска светишта називају се требишта. Стари извори кажу нам да су они жртвовали разним врстама воде и да су поштовали извесна дрвећа и камење. Поштовали су посебно дуб, храст и липу. Још из XVII века имамо један извештај из пожешке области у коме се прича како народ поштује неку липу и верује да је чудотворна. За орах се верује да се на њему купе вештице и да може бити сеновит. Од цвећа се нарочито негује и поштује босиљак, „божји цвет", који делује као сигуран апотропејон.

Језичка култура и општи степен словенске цивилизације у доба око VIII века беху већ прилично развијени. Постојале су речи и изрази и за доста суптилне појмове. Најбољи доказ је за то тај да је превод Светог писма у IX веку био потпуно могућ на том језику и да се, изузимајући извесне тананости којима је обиловао најкултурнији језик тога времена, готово сав грчки лексикални, па чак и фразеолошки део дао изразити словенски. Словенски дошљаци били су културно активнији и индивидуалнији од извесних племена која су затекли на Балкану, на пример од Албанаца, и показали су већ тиме да су елеменат који ће новој средини и хтети и моћи дати извесна обележја својих особина.