Древни обичај спаљивања мртвих који се везује за Старе Словене
на неки начин се прокријумчарио и до наших дана у долини Пека.
На дан сахране од куће умрлог носи се у неком суду жар на гробље
и баца у раку, пошто се ковчег прекрије земљом.
Тако је сачувано сећање на спаљивање.

Обичај ношења ватре на сахрани и сада постоји и редовно се обавља у многим селима: Раброву, Макцима, Средњеву, Мишљеновцу, Мустапићу, Божевцу, Кули, Црљенцу....
Жар са пепелом носи једна од жена из фамилије или комшилука, која иде за ковчегом. Пепео је неопходан да би се у њему сачувао жар и тако жив бацио у раку, када се она напуни до половине или нешто више. Да је све тако чињено и пре сто и више година запажа се и при новом сахрањивању на истим просторима. Увек се наилази на остатак угљевља.

У овим пределима постоји још један траг из прехришћанских времена.
То је честа употреба речи ПАЉЕНИК, која се ретко помиње у обичном савременом говору на српским просторима, а некада је била општеприсутна.

Паљеница је била животиња приношена одређеном божанству. Данас, кад се сељак наљути на своју свињу, овцу или јуне, подвикне: "ПАЉЕНИКУ један!", или "ПАЉЕНИКУ паљени!".

Напомињем да је ово становништво стигло у ове пределе у време Велике српске сеобе 1690. године, а из Солунског поља, Повардарја и са Косова и Метохије.