СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs                     СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs
 

Постављено у сарадњи са аутором
*
Извор: Готовуша

 

Љубинко Михајловић

ВУЧАРИ И ПРОЧКA - ОБИЧАЈИ ИЗ ГОТОВУШЕ,
ШАРПЛАНИНСКЕ ВАРОШИЦЕ НА КОСОВУ И МЕТОХИЈИ

 

Готовуша током антике, средњег века и до ослобођења од Турака

Између брда и долина прошараних рекама и потоцима, шумама и ливадама, протеже се шарпланинска варошица Готовуша са 1300 становника српске националности. У саставу је општине Штрпце, на југу српске Аутономне покрајине Косово и Метохија, на североисточним падинама Шар-планине, са обе стране горњег тока реке Лепенац и Готовушке реке. Насеље је добило име по готовим, разрађеним пољима на која су дошли преци садашњих становника Готовуше.


Готовуша у антици и средњем веку
Према досадашњим археолошким испитивањима и открићима, територија данашње Готовуше је била насељена више хиљада година уназад. Ту су, пре свега, остаци утврђења Градиште (Зидовница), где постоје трагови водовода и канализације, као и недавно откривени мозаик који је припадао цркви из 6. века нове ере.

У писаним документима, Готовуша се први пут помиње 1331. године у једној од повеља српског цара Душана Силног, тада краља. Као и цела средњовековна Србија, и Готовуша највећи процват доживљава управо за време цара Душана, када је кроз насеље пролазио каравански пут, који је повезивао царске градове Призрен и Скопље. Тим путем је пролазио велики број трговаца који су трговали са Готовушанима. Трговци су продавали усољену морску рибу и маслиново уље, а куповали вино и винову лозу, која је била веома заступљена у нашем крају. Српски средњевековни владари имали су своје поседе у Готовуши, о чему најбоље сведоче народне песме и сачувана имена предела као што су Цареве ливаде и Царева глава.


Црква Пресвете Богородице

У Готовуши стоје и две цркве, из 14., односно, 16. века: црква Пресвете Богородице и црква Светог Спаса, на чијим су зидовима и најлепше и најочуваније фреске Сиринићке жупе. Цркве су од изузетног значаја и под заштитом су Републичког завода за културу Републике Србије, као вредно културно-историјско наслеђе. По народном предању, у Готовуши су неко време биле чуване мошти српског цара Уроша Нејаког, које су касније пренесене у манастир Јазак на Фрушкој гори.


Црква Св. Спаса /Данас Св.Николе/

 


Под Турцима
Готовуша није потпала под турску власт одмах после Косовске битке. То се десило тек 66 година касније, када је извршен и попи становништва. У опширном катастарском попису 1455. године, Готовуша се бележи као област Вука Бранковића. Према том попису, Готовуша је имала 79 домаћинстава која си била задужена да на име пореза измире 6,014 акчи и плаћа ушур на приход од винограда у износу од 30 чабара вина.
Живот Срба под турском влашћу био је веома тежак, па се велики број људи одселио према централној Србији и Аустрији, у сеоби под вођством српског патријарха Арсенија Трећег Чарнојевића, али су Готовушани, и поред тога, успели да у вишевековном ропству сачувају од заборава српску веру и народне обичаје, и опстану на вековним огњиштима.
Српска војска је ослободила Готовушу из турског ропства 13. октобра, 1912. године. Победу српске војске и ослобођење су огласила црквена звона на готовушким црквама, позивајући народ на окупљање и проповеди. Српској војсци су приређени свечани дочек и славље које је трајало неколико дана. Петовековни турски јарам је збачен и највећи сан је био остварен: Косово се поново нашло у саставу Србије


Препоручујемо и...

Кристина Митић, Петар Митић: Коло - паганско наслеђе у хришћанском и данашњем руку

Тања Петровић: Ветрови као митолошка бића у представама јужних Словена у источном делу Балкана

Вучари су стари српски обичај који се у Готовуши обележава на празник Беле покладе (видео линк) и има веома дугу традицију. У давна времена, кад би неки убио вука, великог непријатеља стоке од које се живело, одрао би му кожу и напунио је сламом, док су у ноге стављани штапови, те су га стављеног на колац проносили кроз Готовушу и околна села. Ти људи, који су носили вука, названи су вучари. Они су, обилазећи куће, певали вучарске песме чије су речи сугерисале домаћину да их дарује, јер вук више неће нападати њихову стоку. Жене су китиле вука разним тканинама, а давали су се и поклони у виду новца, жита, сира, меса, сланине, вина, ракије, и других ђаконија.


Вучари су певали следеће шаљиве песме:

Дајте вуку мало сира
Да вам овце вук не дира
Дајте вуку вунице
Да не коље јунице
Дајте вуку мало меса
Да не скаче преко леса
Види вука, преко гледа
Дајте њему мало меда

...и многе друге.


Временом се овај обичај све више омасовљавао јер је у њему учествовао све већи број маскираних вучара. До данас, вучари су се развили у велики маскенбал и дефиле главним готовушким улицама, који траје током целог дана. Маскирање је главни део покладних обреда, јер се људи на тај начин боре против злих сила, које су им, по овом веровању, нанеле штету.

На челу дуге поворке људи у вучарским маскама, које су најчешће направљене од рогова, вуне и крзна, иду млада и младожења у фијакеру. Млада је мушкарац у женској народној ношњи. Иза њих иде читава војска вучара, или сватова на коњима, или пешака, који са собом носе дрвене сабље и мачеве и прате младу да је неко не би украо. У поворци учествују и поп, кум, девер и стари сват. Тако маскирани иду кроз Готовушу, од куће до куће, и након тога заустављају се на главном готовушком тргу (на платоу Дома културе), где се уз присуство великог броја окупљеног народа из свих крајева Србије, али и суседних земаља, приређује богат хумористички и културно-уметнички програм. Најпре се обавља свечани чин венчања младенаца, и ова популарна представа позната је као ''Женидба Краљевића Марка''. Након венчања следи хумористички програм, осмишљен тако да се спомену комични догађаји у Готовуши и да се исмеју њихови учесници.

Завршетак маскенбала не значи и завршетак овог обичаја. Пошто су Покладе дан преласка у пост, према народном веровању зла бића су тада активнија него другим данима. Због тога у први сумрак сви мештани излазе из домова носећи припремљене ''кумбаре'', које се праве од смрека и трешњи, и пале у центру села, да би, по старом народном веровању отерали зле духове.

Прочка је народни обичај који се у Готовуши на Косову и Метохији обележава на празник Беле покладе и има веома дугу традицију.

Прочка је дан праштања, и по томе је добила назив, јер се тада мире завађени. Такође се на овај дан све увреде опраштају како би и наши дугови били опроштени, и тако растерећени што чишћи ушли у период наступајућег поста.

Један од најзначајнијих ритуала Прочке је такозвана кумбара. То је нека врста бакље која се састоји од дрвеног лесковог штапа четаластог облика на чијем се врху стављају гранчице од смреке, клеке или суве коре од дрвета трешње. Кумбаре се праве у оближњим шумарцима Готовуше двадесетак дана пре празника, како би се добро осушиле и могле да горе без проблема.


Клека од које се кумбаре најчешће праве је у древним временима сматрана за свето и магијско дрво и веровало се да клека има моћ заштите од вражбина и исеривање злих духова и демона. Паљење кумбара симболизује терање злих сила које се по веровању плаше ватре, а обичај се сачувао до данашњих дана и сада постоји и надметање у уздржљивости, тј. ко ће већу кумбару окретати око себе.

Пошто су Покладе дан преласка у пост, према народном веровању зла бића су тада активнија него другим данима, па се због тога у први сумрак Готовушани окупљају у центру Готовуше, на платоу Дома културе и ту пале кумбаре. Кумбаре које се врте око себе представљају пламени мач анђела и окрећући их око себе пламеном човек ствара заштиту од злих сила и тера из своје куће и тела укућана зло које се нагомилало током године, правећи заштиту од црне магије за целу годину.

За то време у центру села се певају традиционалне изворне народне песме из готовушког краја.

Након мавања кумбара, сви чланови породице окупљају се на заједничкој трпези која је испуњена разноврсним традиционалним народним јелима која се спремају од јаја, сира и других млечних прерађевина, јер сви треба да се ''омрсе'' током заједничког обреда и сложно и у весељу уђу у пост који ће трајати до Васкрса.

 
Готовуша током 20. века и данас


Развој образовања
Иако је у Готовуши постојало неколико црквица, свештеници нису, као у осталим деловима Србије, водили рачуна о описмењавању народа, већ само о проповедању православне вере, па се јављају идеје о оснивању школе. Прва школа у Готовуши почела је са радом 1897. године, за шта је најзаслужнији њен први учитељ Рајко Урошевић, по коме и школа данас носи назив.
Уз образовни рад са децом, учитељ Рајко се бавио и општим просвећивањем људи у Готовуши, учио је народ гајењу и калемљењу воћа, узгоју пчела, био је саветник у сеоским и правним пословима, 
развијао добре односе међу људима, помагао у лечењу мештана народним лековима. Био је иницијатор изградње првог модерног водовода у Готовуши, који је саграђен 1912. године. Учитељ Рајко је редовно слао извештаје из Готовуше тадашњем конзулу Краљевине Србије у Приштини Браниславу Нушићу.

Развој привреде
Прва задруга у Готовуши основана је 1931. године, захваљујући залагању учитеља Милана Јевтића. Пре оснивања задруге, у Готовуши су постојале три бакалске радње. Председник ове кредитно-продајне задруге био је Стојко Добросављевић, а благајник Стеван Максимовић. У задругу је ступио велики број домаћинстава из Готовуше, али и околних села.



Туризам

На узвишењу Чука налази се симбол и заштитни знак Готовуше – крст висок 6 метара. По народном веровању, у давна времена у селу су се рађала здрава деца која су се касније разбољевала. Мештани су због тога тражили савет од локалног свештеника и он им је саветовао да упрегну два вола близанца који ће вући плуг, да на месту где буду заорали ту и заврше круг, да изору бразду око целог села и да у центру круга направе крст. Мештани су тако урадили и направили крст од камена који су довлачили из реке. Тако је крст сачувао Готовушу и њену децу.
Крст данас представља симбол и заштитни знак Готовуше који посећује велики број људи из свих крајева Србије и света. Зачетник и најзаслужнији човек за развој туризма на Шар-планини био је Стојко Добросављевић из Готовуше и по њему први туристички објекат на Шар-планини  носи име ''Стојкова кућа''.


Природа
Околина Готовуше обилује изузетним природним лепотама. Одмах изнад места су обронци и врхови Шар-планине. На југоисточној страни су: врх Љуботен, висок 2498 метара, Црни врх, Гавраник, ГЛаве, Кокошиње, Жељкина вода, као и излетиште ''Бела вода''.


Урбана структура
Готовуша је састављена од неколико махала (насеља): Ново насеље, Ђурђеви, Стојчеви, Петкичини, Зангини, Костићеви, Репиново и Кевкине.


Култура
Готовуша нимало не заостаје за већим срединама у погледу културе. Одмах после Другог светског рата саграђен је Дом културе у којем се организују разне културно-уметничке манифестације. Чувари народне традиције у Готовуши су КУД "Младост", са певачком групом, који проносе славу Готовуше и Србије широм света са низом награда освојеним на разним такмичењима.
У Готовуши се одржава и низ фолклорних манифестација и народних обичаја који се чувају од заборава: маскенбал "Вучари", који се одржава на празник Беле покладе, затим Прочка, Мавање кумбара, Лазарице и Велигдан.


Спорт
Најзаступљенији спортови у Готовуши су фудбал, кошарка, рукомет и одбојка. Најпознатија екипа је ФК Готовуша – једна од најбољих екипа малог фудбала на простору Косова и Метохије, са великим бројем освојених турнира и трофеја. Најпознатије спортске манифестације које се организују у Готовуши су: Турнир генерација ''Цветница'', Ноћна лига у малом фудбалу, кошаркашки, одбојкашки и шаховски турнири.


Данас...

Готовуша је данас модерна шарпланинска варошица која представља симбол опстанка Срба на својим вековним огњиштима на Косову и Метохији.

 

Објављено:јануар, 2019.

Povratak na Narodni zivot