Павле Ивић: О БЕЧКОМ КЊИЖЕВНОМ ДОГОВОРУ

Нашавши се на заједничком тлу штокавске ијекавице, Вук и илирци су почели размишљати о потпуној унификацији језика и правописа. Вук је 1845. формулисао тај идеал овако: „Ми сви ваља да се трудимо, дотле да дотјерамо, да нам језик у књигама буде тако једнак, да се свака књига може од слова до слова прештампати од Латинскијех слова Славенскима и од Славенскијех Латинскима, па ћемо онда (и само онда) бити један народ и имати једну књижевност...“ На другој страни такав програм је био врло спремно прихваћен: већ 1846, категорички га подржавају Бабукић и Шулек. Између Вука и илираца створио се однос пун пажње и узајамног поштовања. Чак и њихове полемике, којих је такође било, понекад одишу тоном уздржаности какав ћемо узалуд тражити у расправама које је Вук водио са својим српским сународницима. Сарадња је доживела врхунац у бечком Књижевном договору 1850, том конкретном нацрту физиономије заједничког књижевног језика и правописа који би претворио у стварност маштање о директној узајамној транслитерацији текстова писаних латиницом и ћирилицом. Додуше, овај договор није одмах остварен, и то из два разлога. Вук и његов млади сарадник Даничић, који су од Срба потписали документ, нису у то доба имали стварне власти над српским књижевним језиком, а с друге стране од илираца, који су у Хрватској господарили књижевном сценом, међу потписницима су се нашли само људи другостепеног утицаја, док је сам Гај сачувао резервисан став. Од илираца је договор захтевао сувише концесија да би било могуће учинити их у једном даху. Па ипак, тај текст је остао делотворан као програмски манифест од пресудног значаја за правац акције у потоњем периоду.
(Српски народ и његов језик, СКЗ, Београд 1971: 187-188)

Павле Ивић: ВУКОВ ПОТПИС
Добро је познато да је Вукова победа поспешила књижевно зближавање Срба и Хрвата. Ослободивши свој књижевни језик дебелих слојева црквенословенских и руских наноса, Срби су се на тлу штокавског народног говора срели с Хрватима, који су се управо у Вуково време определили за штокавштину, одбацујући кајкавску традицију Загреба. Вуков јекавски говор 148
био је за Хрвате прихватљивији од војвођанског екавског, а Вукове интервенције из 1836. и 1839. још су повећале ту прихватљивоаст. Тако је утрт пут ка бечком Књижевном договору, кад су петорица хрватских књижевника без резерве прихватила Вукова учења о језику и правопису, док је он ставио потпис под схватање да су Срби и Хрвати један народ. Како учесници договора нису били изасланици својих народа, већ су се ангажовали приватно, договор није обавезивао ни Србе ни Хрвате. Ипак, он је углавном остварен: код Срба брже, победом Вукове струје, додуше без општег усвајања јекавице, а код Хрвата знатно касније, али темељније. Данас је западна варијанта књижевног језика у понеким појединостима ближа Вуку него источна. Прихватајући крајем XIX века, на нивоу гласова и граматике, вуковску верзију штокавштине, кајкавци су то учинили без остатка, док је у Србији и Војводини домаћа жива штокавштина јаче утицала на књижевни језик.
(Павле Ивић, Целокупна дела. О Вуку Караџићу. Стр. 246. Сремски Карловци – Нови Сад, 1991)

Бранислав Брборић: СЛУЧАЈ ДА ДВА НАРОДА ДОБИЈУ ИСТИ ЈЕЗИК

У словенском свету, осим на његовом јужном крилу, није се догодио случај да два народа добију исти језик, исти књижевни језик, одн. исти стандардни језик. Та истост језика – идеолошки припремана у првој половини ХIХ в., декларативно обзнањена тачно 1850,1 а фактички разговетно и неопозиво успостављена у последњој деценији тог века – десила се двама старим јужнословенским народима, Србима и Хрватима.
(Бранислав Брборић. С језика на језик. Социолингвистички огледи, II. Београд – Нови Сад 2001: 34).

Никола Жутић: О НАИВНОМ ВУКУ И ЈЕЗУИТАМА

„Илирци“ су лако обманули и изиграли наивног Вука Караџића „књижевним договором“ у Бечу 1850. године. Васпитаници језуитског понашања и културе, какви су илирац и јеронимовац Иван Кукуљевић-
1 реч је о тзв. Бечком књижевном договору између двојице водећих српских филолога, Вука Караџића и Ђуре Даничића, и петорице хрватских књижевника и културних делатника (Иван Кукуљевић, Димитрије Деметер, Иван Мажуранић, Винко Пацел и Стефан /Стјепан Пејаковић) заједно са словеначким филологом светског гласа (Франц /Фрањо/ Миклошич). Том приликом је „утврђено“ да су Срби и Хрвати један народ који треба да има један књижевни језик и једну књижевност. Тај договор, разуме се, није носио званично „међународно“ и „међудржавно“ обележје, нити је, без обзира на углед његових потписника и делатника двају националних покрета, одмах произвео постулиране језичко-књижевне и политичке последице. Међутим, он је касније играо немалу, мада умногоме прецењивану, улогу у борби за српску и хрватску националну интеграцију и државно уједињавање.
Сакцински (поријеклом из млетачке породице Саки), затим Иван Мажуранић и други, одлучно примјенише Лојолино начело: „методе мијењамо – циљ изоштравамо“ те наговорише и наведоше наивног Вука Караџића, али и Ђуру Даничића, да у Бечу, 16. марта 1850. потпишу тзв. Бечки књижевни договор о заједничком језику Срба и Хрвата на штокавском наречју.
(Срби римокатолици, такозвани Хрвати. Београд 2006:51).