Сажетак: Српски језик је широм отворио врата за примања речи из
других језика, избацујући притом своје речи. Ради се о неумерености и
помодности што већ сада јесте озбиљна опасност за опстанак и развитак српског
језика. Највећи тровачи нашег језика су гласила – штампа, радио, телевизија и
званични говор политике. Време је за аларм и за озбиљне послове у
општенационалном интересу!
Кључне речи: српски језик, туђице, српска ћирилица, др Вебер, дисертација
о азбукама
„Пре конзумирања кобасицу термички обрадити.“

За судбину сваког народа, једно од битних питања је и опстанак и
развитак његовог језика, писмености и књижевности.
Уз све друге историјске околности – независност, сопствена држава –
питање језика и културног развитка, било је у самом врху програма
просперитета српске нације. Оно што ће се догодити са српским језиком и
српском азбуком, догодиће се и са српским народом.
На светској културној сцени доминантан је енглески језик. Његов утицај
осећају и велики језици и културе. То је једна од битних карактеристика 20.
века.
Зна се да је највећи организовани отпор претераном утицају енглеског
језика учињен у Француској, где се појавила и књига „Говорите ли
франглески“. Ако је једна тако моћна култура и језик, као што је француска,
нашла за потребно да се супротстави претераном присуству енглеског језика,
онда се за нас Србе и српски језик који, како ћемо видети спада у
нејугроженије језике Европе, питање развитка и одбране поставља као
прворазредно питање. Одмах да отклоним могуће неспоразуме и непотребна
објашњавања: нисам ни за каква затварања у своје атаре, забране, и сличне
неодговарајуће мере за ово време када се свет уједињује.
Нас очекује још већа отвореност и суочавање са осталим народима
Европе када постанемо пуноправна чланица Европске уније.
С обзиром на драматично стање српског језика ми Срби треба себи да
поставимо искрено и болно питање: Ако мислимо опстати као посебан народ,
са својим идентитетом, историјом и културом, а не доћи ни у какву изолацију,
шта нам ваља чинити.
Да бисмо се оспособили за нова времена која долазе где државне
границе неће бити и културне границе, морамо крајње критички сагледати
стање српског језика. Само истина о стању ствари може нас освестити и
оспособити за деловање.
Као што је познато, у природи и у историји може опстати само оно што
се развија о обнавља. Ако пођемо од тога да је језик једно од суштаствених
обележја идентитета једног народа, онда се морамо запитати да ли је данашње
стање српског језика последица нашег немара, препуштања стихији или нашег
пословичног осећања да нам се ништа не може лоше десити, како на
историјском тако и на културном плану. Та наша сигурност прелази у
неодговорност а историја неодговорност сурово кажњава.
Нико ко се разуме у биће и суштину језика није унапред противан
језичким међуутицајима и преузимању страних речи. Свака крајност је
стварала нове супротности у језичкој стварности. Крајност је свакако језичко
чистунство које прогони сваку језичку туђицу и онда када за одређену
животну околност, радњу или предмет нема свој израз и ствара по сваку цену
новоговор.
Али, ништа мање није опака по судбину језика и супротна пракса:
масовно и некритичко усвајање речи из других језика чак и онда када за
усвојену реч постоји „домаћа“ реч , ништа мање богата значењем од усвојене.
Код нас се одвија процес избацивања својих и усвајање уместо њих туђих
речи!
Пракса масовног прихватања туђица, што се данас догађа у нашем
језику, долази из многих узрочних извора: менталитета народа, прецењивање
свега што је страно, непостојање одбрамбених механизама у домаћој језичкој
политици, престанак рада на изналажењу и стварању нових, наших речи.
Да би у наш језик ушле енглеске речи: шопинг, футинг, плеј-оф,
бекграунд, дестинација, фронтмен и друге, претходно смо избацили или
заборавили наше речи са истим значењем: куповина, пешачење, разигравање
или „мајсторица“, позадина, правац, челник итд.
Неки људи не без малог јавног утицаја сматрају да се тако ми уклапамо
у европске процесе. Ако је тако, онда ћемо се до краја уклопити ако што више
наших речи избацимо а уместо њих узмемо енглеске и на крају да заменимо
српски језик енглеским. То наше нехајно проћердавање свега што је српско
поприма размере самоуништења. Ако изгубимо језик, шта остаје од наше
самобитности, од наше самосвојности, културе, баштине и укорењености у
европске и светске темеље цивилизације?
Нигде се тако не мистификује улазак у Европску унију као код нас. Као
да ће нестати све противречности, завладаће општа хармонија и разумевање.
Заборавља се да ћемо у Европској унији онолико значити колико сопствених
вредности унесемо. Цениће нас не по томе колико се трудимо да будемо
слични другима већ колико се по сопственим вредностима разликујемо. Треба
да будемо слични у техници, технологији, производњи роба и науци, али
духовна компонента је оно што чини народ самосвојним, што је његов удео у
ризници европске цивилизације. Хтео бих да подсетим да су Чеси, улазећи пре
неколико година у Европску унију, тај значајан историјски чин извели под
лозинком која све говори: БУДИМО ЕВРОПЉАНИ, АЛИ ОСТАНИМО
ЧЕСИ!
Недавно је један страни туриста изјавио да се у Београду осећао као у
Енглеској. У тој његовој иронији налазио се његов увид да у Београду на
стотине фирми имају енглеска имена. Не само имена него се и обавештења у
трговачким витринама исписују на енглеском: STOP AND SHOP! NEW
COLLECTION и слично.
Записао сам преко 150 таквих назива и над тим списком наше
поводљивости и помодарства остаје горак укус а могло би се рећи и дубоко
обесхрабрење и црне слутње о будућности нашег језика. Набројаћу само
неколико тих назива да чујете како звуче: SILVER-DUCK, MIDNIGHT SUN,
TAKE IT OR LEAVE IT, BLUE POINT, BLUE WAVE, RED STAR, PANTA
REI, JUMBO-SHOP, MISS SMILE, STARDUST, LAND, PICCOLO MONDO,
AMIGO, GO-GO, BABY BEEF, CHARLIE, BONNY, WENDY, FLASH и тако
до 150 и назад. Слушао сам таксисту поред кога сам седео како свом колеги
телефонира: Иди на Аду Циганлију код ресторана „МAMA MIA” па ћемо се
наћи код „ BABY BLUE SHOP-a„ . TAKE IT EASY, узми два путника, вози их
до ресторана...
Једно је кад говори грађанин приватно а друго ако на државној
телевизији професионални новинар пита свога саговорника: „Шта је ваш
филинг о бекграунду овог феномена?“ и у истом разговору и следеће питање :
„Преферирате ли ову опцију као ди-деј актуелног естаблишмента?“
Наглашавам ово „професионални новинар“ да подсетим да су новинари
најутицајнијих медија дужни да говоре најчистијим српским језиком а не да га
руинирају. Цитирам: „Он је изразити фајтер и плеј-мејкер и у плеј-офу дао је
дабл-трипл“. Или „То је први кам-бек шоу нашег мега – стара. Био је то микс
ексклузивности и гламура.“ И да завршим са неколико назива званичних
телевизијских емисија: HIT-POP, EKO-TOP, FOLK-TOP, TURBO-FOLK, POPTOP,
ROK-POP, POP-FOLK, HIT-BEND, MAKSI-TOP. Давних осамдесетих
година био сам у групи уредника која је тражила увођење лектора у телевизији
који не би читао сваки текст новинара него би својим примедбама па и
изричитим захтевима утицао на новинаре и уреднике да језичка култура буде
радна обавеза новинара телевизије. Да се на јавном месту може обавити
разговор без присуства српских речи, наравно не мислим да се говори
енглески или неки страни језик, говори и овај случај. Службеница на шалтеру
пита младенце који путују на медени месец:
– Honeymooner-и?
– Yes!
– Дестинација ?
– Египат.
– Sorry! Пребукирано.Ћао!
– Ћао!
Не проповедам отворени рат против утицаја туђица у сваком случају јер
су оне у светској отворености и међуутицајима језика природна појава, али
само онда када за одређену појаву или предмет немамо своју реч. Али српски
језик је широм отворио врата за примање речи из других језика, избацујући
притом своје речи. Ради се о неумерености и помодности што већ сада јесте
озбиљна опасност за опстанак и развитак српског језика. Највећи тровачи
нашег језика су гласила – штампа, радио и телевизија и званични говор
политике. Време је за аларм и за озбиљне послове у општенационалном
интересу! Када су кинеског мислиоца Конфучија упитали коју би прву ствар
урадио када би водио неку државу он је одговорио: „Поправио бих језик те
државе!“
Једна стара источна мудрост каже: „Много нечег – значи мало нечег!“
„Много“ у данашњим нашим приликама и неприликама значи
опседнутост туђицама а „мало“ недостатак осећања за себе и своје вредности.

Српска ћирилица
Реалност нас упозорава да је последњи час да се као друштво, држава и
култура одредимо шта желимо са нашом ћирилицом у будућности и у
садашњости. Желим овде да кажем да за све што се догодило и што се догађа
са ћирилицом одговорни смо ми Срби и ми Срби можемо смишљеном,
дугорочном акцијом, а пре свега развијањем самосвести о потреби одржавања
ћирилице и о њеној вредности, о њеној укорењености у саме темеље српске
самобитности, обезбедити њен опстанак. Поменућу овде познати став
академика Павла Ивића који је рекао да је „Вукова азбука најсавршенија
азбука у Европи а свакако ни у свету нема такве која би је надмашила
подесношћу за дати језик“. Са могућим нестанком ћирилице урушава се
српска цивилизацијска кућа из темеља.
Полазећи од наше познате мане да све туђе више ценимо него своје па
ако не уважавамо мишљења наших умних људи о ћирилици овде обзнањујем
један веома значајан податак који нам може бар мало помоћи да се освестимо,
да се окренемо себи и градимо нашу културну и просветну перспективу са
више систематичности и упорности.
Ради се о докторској дисертацији немачког научника Вебера о азбукама
целога света коју је аутор одбранио 1937. године на Универзитету у Лајпцигу.
Др. Вебер је био офтамолог (очни лекар) и своју дисертацију је посветио
истраживању колико су поједине азбуке савршене, како делују на вид, њихову
запамтљивост код оних који уче, функционалност, једноставност и низ других
особености.
Резултат дугог истраживачког рада доктора Вебера био је: српска
ћирилица је најбоље и најједноставније писмо на свету које се најбрже учи,
лако чита и најмање замара очи читача.
Већ пет година трагам за поменутом дисертацијом. Преко интернета
открио сам да та дисертација постоји, да је Вебер написао низ научних радова
из области писмености, азбука и односа вида и слова и да се његови радови
још увек користе.
Ако пронађем дисертацију др. Вебера који је добио докторску титулу
јер је доказао да је српска ћирилица најбоље писмо у историји човечанства,
штампаћемо је двојезично, на немачком и српском. Верујем да ће то много
значити за наше отрежњавање. Ако и сумњамо кад неко од наших стручњака
каже да је српска ћирилица најсавршенија азбука у историји, ваљда ћемо
веровати једном немачком научнику који је многе године свога живота
посветио да докаже савршенство ћирилице. То је он и потврдио. Не само што
је добио за тај научни резултат своју докторску титулу већ је то и симболички
исказао исписујући српску ћирилицу на првој страници своје дисертације о
азбукама света.
Све ово говорим да бих указао на бесмисленост једне фаме, а ми смо
склони фамама, да је наш пут до Европске уније знатно отежан јер имамо
ћирилицу. То говоре они који брзо подлежу утицајима оних који разарају све
што је српско. Ту бесмислену тезу, на нашу срећу, разбила је околност уласка
Бугарске у Европску унију. Како то да бугарска ћирилица, много мање
савршена од српске, није била препрека Бугарској да уђе у Европску унију а
много савршенија српска ћирилица биће сметња Србији када буде улазила у
Европску унију?
Нама остаје да радимо на стварању нових могућности употребе
ћирилице, изналажења нових и све лепших типова слова и слично.
У светску ризницу духовних достигнућа Срби имају шта да унесу јер су
стара култура и историјски народ дубоко укорењен у европску духовну
баштину.
Резиме: Српски језик и писменост су угрожени неоправданим и масовним
уношењем туђица из страних језика и за појмове за које имамо своју реч као и
потискивањем српске ћирилице. То угрожава нормални развитак српског језика
и писмености. Неопходно је предузети низ систематских мера а у првом реду
подизати свест о важности језика и писма за опстанак нације.