СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs                     СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs
 

Постављено у сарадњи са ауторимa

 

Издавач Звонимир Костић, историчар Небојша Карталија и аутор Растко Костић

О "ПАДУ АРКОНЕ" У НОВОМ САДУ

 

Звонимир Костић: Те хронике и путописи говоре о нашим прецима
Небојша Карталија: Средњи век је био доба вере, али веома често и доба верске нетолеранције
Растко Костић: Ови крсташки ратови из 1147. па надаље се зову Северни крсташки ратови и завршили су се 1242. нападом на православну Русију

 

 

Погледајте и снимак предавања на Јутјубу

 
Од истог аутора

Растко Костић: Покрштавање паганских Венда у делима западних хроничара

Растко Костић: Пад Арконе или сумрак словенског паганизма
Растко Костић: Пад Арконе - историјске поуке

 
Препоручујемо и ...

Тибор Живковић: Јужни Словени под византијском влашћу. Доба насељавања Словена

Тамара Огњевић: Камена села српских душа - надгробници и крајпуташи

 

У просторијама Градске библиотеке у Новом Саду, 4. априла 2017. одржана је промоција књиге Растка Костића "Пад Арконе или сумрак словенског паганизма", тачније њеног другог, проширеног и допуњеног издања.



Пред препуном салом о књизи су говорили др Звонимир Костић, уредник и издавач,
докторанд Небојша Карталија, историчар, као и аутор књиге.
Присутнима се, после уводне речи Монике Фудерер Маширевић у име Градске библиотеке, најпре обратио уредник издања.

 

Звонимир Костић:
„Те хронике и путописи говоре о нашим прецима“

Мислим да је аутор направио веома добру и темељну књигу. Свако ко пише има потребу да потпуно заокружи своју тему, да начини о једном предмету “тоталну” књигу; све се на свету, уосталом збива, како верује С. Маларме, да би се свело на једну књигу – pour aboutir a un livre. Растко, дакле, хоће да прикаже и објасни повест о нестанку последњих многобожачких храмова на тлу Европе – рушење, паљење и уништавање Арконе, града-тврђаве на острву Руген, словенски: Рујан, у Балтичком мору, пред крај XII века. Али – пре тога – да опише живот наших предака, паганских Словена, њихову историју, економију, религију, обичаје, у распону од VII до XII века, на тлу Средње и Северне Европе. Он то чини на три плана:

- Он је превео све хронике, записе, делове хагиографија и путописе до сада познатих науци које говоре о Словенима у тој области, и то аутора франачког, немачког, данског, исландског, јеврејског и арапског порекла: од Фредегара из VII века до Сакса Граматика и Олафура Тордарсона из XII века. Те хронике и путописи говоре о нашим прецима. По први пут читамо како је изгледао старословенски храм, да је кип Световида, дрвени, са четири главе, био висок осам метара, да је био у просторији обложеној пурпурном тканином, да у његовој близини није смело да се дише, и др.

- Други план је научни. Аутор књиге објављује избор релевантних славистичких студија првенствено на тему старословенске паганске религије. Рафаеле Петацони пише о поликефалији словенских богова, амерички слависта Ричард Стоуни о сличности индијског бога Шиве и старословенске Живе – то је једно исто божанство. Старословенску богињу су звали и Живана. Главни матријарх моје куће, куће Костића је била баба Живана, мајка мога деде. У свакој породици у XIX и почетком XX века код Срба била је – чини се – по нека Живана, и покоји Световид. (То се данас може видети на гробљима.) Истичем такође и рад данског историчара Пола Гриндера Хансена о односима Словена и Данаца током XI и XII века, који је научно објективан – он открива пропагандистичке и прозелитске тенденције код највећег данског, а слободно би се могло рећи и европског писца тог времена – Сакса Граматика.

- Трећи план је есејистички. На преко сто страница свог уводног текста Растко износи своје виђење како догађаја које описује и тумачи, тако и своје погледе на паганску религију старих Словена. Он посебно истиче везу религијских феномена Словена са староиранском и индијском религијом, И недвосмислено закључује да смо ми, и наши преци, пореклом из Индије. И да је догађај који је покренуо велику сеобу из Индије могло да буде исушивање реке Сарасвати у трећем миленијуму пре нове ере. Аутор књиге има низ нових научних теза, утемељених у савременој науци и древним хроникама.

Књиге као што је ова не говоре о давнопрошлим стварима који су се некада десиле и које немају никакве везе са нама данашњим. Она говори о програмираном уништавању Словена, Венда на тлу Средње и Северне Европе, у циклусу ратова који су трајали преко пет стотина година, и који су се завршили потпуним уништењем Венда. Још је у XII веку успостављен закон на Рујну: који се Венд нађе у пољу наоружан, копљем, луком и стрелом, има да буде убијен. Наравно да Венда на Рујну, после два-три века није било: последња жена која је говорила језик наших предака умрла је крајем XV века. Са антисемитским законима у Немачкој после 1933. године били су донесени и антисрпски закони: ко јавно у Котбусу, или било где у лужичком крају, говори лужичкосрпски а не немачки – осуђује се на смртну казну. (Сви знају за антисемитске, а чак ни Срби не знају за антисрпске законе.) Није тешко успоставити аналогију са прошлим временима. И два започета, а срећом по нас недовршена геноцида над српским народом, 1914. и 1941. Ови потоњи спадају у исти арсенал, у једну исту причу, ону из старих времена. Зато се те ствари м о р а ј у знати. За почетак. Ми се можда нећемо спасти, нећемо успети, али ако нешто знамо, да се неке ствари не дешавају случајно – за то бар постоји теоријска могућност. Ако живите у незнању – пропаст вам је сасвим – осигурана.

Имам потребе да говорим о једном квалитету књиге о коме овде сигурно осим мене нико неће рећи ништа: о ономе што се назива фантастиком.

Свака књига мора да подучава, да забавља и – понекад – да узбуђује. Пратећи европске хроничаре ми пратимо промену, између осталог, и у перцепцији стварности: од бајословне фантастике бајке (Адам Бременски, XI век), до само фантастичних момената у реалистичкој прози (Саксо Граматик, Ебо и Херберд, XII век).
Адам Бременски, дакле, пише како на северу Европе живи неколико необичних људских групација. Први су монопеди, људи са једном ногом. Други су Амазонке, које се баве ратом и ловом, користе ратне заробљенике како би зачеле (али одмах после тога ови се убијају), и потом, са новим кћерима обнављају своју заједницу. (Не знам шта у причи овог мисионара бива са мушким потомством.) Трећа група – она данашњем читаоцу можда најзанммљивија – су киноцефали, псоглави. То су, дакле, људи који имају, од груди па навише, псеће главе. Њих је, каже мисионар, могуће наћи међу руским заробљеницима, који природно и нормално лају – а онда се у њиховом лавежу могу разабрати и речи.

Само век касније, Саксо сасвим разложно и одмерено описује бојеве са Вендима и њихове обичаје. Али када описује рушење Световидовог храма у Аркони он каже овако. Цитирам:
“Тада се указа демон у облику једне црне животиње која искочи пред очима оних који су стајали унаоколо”.
Сто педесет година доцније, у хроници Хелмолда од Бозауа, таквих описа нема. Као да је свет постао рационалнији за тај један век и по.

Али размотримо сада опис код Ебоа. Он описује разарање паганских храмова у граду Шћећину. Из њих ”…муве неибичне величине, такве какве никада нису биле виђене у овој земљи, навалиле су из уништених идола у тако огромном броју да су замрачиле цели дистрикт и учиниле да дневно светло огрезне у гнусном мраку и, како су својим дивљим нападом загадиле очи и усне свих, оне начинише у онима који их видеше не мали ужас. Када, међутим, бејаху отеране ударцима руке, оне наставише да долазе са не мањим настојањем, док на крају – док су верници певали гласно хвале Богу и носилy унаоколо заштитнички крст – једно одвратно чудовиште излете напоље кроз отворена врата и у највећој брзини оде у земљу варвара који се зову Рутени (становници острва Рујан). Према мишљењу свих овај кобни знак јасно је наговестио протеривање ђавола, којима је Белзебуб, који је човек мува, био господар, јер ђаволи нису могли да истрпе милост Христову коју су донели ови нови учитељи, и када их одбише са свих оних места за одмарање у овим пределима, они одоше код Рутена, који су још увек били уловљени у замку паганског греха.”

Пре педесет година, у младости, читао сам роман Вилијама Голдинга “Господар мува”. Група деце, која се у некој несрећи нашла на пустом острву, полако почиње да дивља, дели се на две групе, од којих једна прогања и убија ону другу, док се не појаве одрасли. Голдинг је десет или двадесет година касније добио Нобелову награду за књижевност, а ово му је ваљда најбољи роман. У роману се у једном тренутку описује нека свињска глава, набодена на колац, око које кружи рој мува. Али ја педесет година нисам знао шта је то: господар мува? Ко је то? Он се у роману не помиње. Тек књига „Пад Арконе“ ми је открила да је господар мува – ђаво. Томе иначе служе књиге – повећавају оно што је сума нашега знања.

Могао бих сада врло опширно и надугачко да говорим о паралелама које аутор ове књиге о словенском паганизму успоставља између древне словенске и индијске религије – али мислим да је боље да тај део препустим њему, и колеги Небојши Карталији.

 

Небојша Карталија:
„Средњи век је био доба вере, али веома често и доба верске нетолеранције“

Када сам замољен да се прихватим учешћа у представљану ове веома занимљиве књиге, желео сам мало више да се припремим за ову тему и одлучио да потражим још неку литературу која се бави темом северних Словена, а да је присутна у српском језику. Међутим, такве литературе није било, што одмах може да вам укаже на чињеницу да пред собом имамо једно пионирско дело.

Наиме, ова књига покушава да, као што је већ споменуто, тему северних Словена која је за нас веома опскурна али исто тако и романтична и занимљива, прикаже у свом тоталитету. Поред анализе историјских извора који не говоре само о том трагичном чину који се завршио падом Арконе него говоре о општем виђењу не само хришћанских већ и других путописаца који су сагледавали словенску културу и религију у периоду од 8. до 12. века.

Такође, ова књига у себи поседује и својеврсну анализу словенске религије, али такође и археологије северних Словена, као и епиграфских остатака. Наиме, када говоримо о средњем веку можемо се сетити једне реченице славног британског класичног историчара Едварда Гибона који је рекао: „Историја је тек нешто више од низа злочина, глупости и несреће човечанства“. Ова реченица је у извесном смислу тачна за средњи век. Зашто? Зато што је средњи век доба вере, али веома често и доба верске нетолеранције. Ту нетолеранцију можемо видети на најбруталнији начин на северу Европе. Наиме, још од времена Карла Великог започиње христијанизација овог простора, прво покрштавањем паганских Саксонаца. Пример да се није могло говорити о верској толеранцији имамо из једног случаја из 782. године када је преко четири хиљаде Саксонаца буквално стављено под мач зато што нису желели да се покрсте.

Други талас христијанизације овог простора догодиће се за време Саксонске (отонске) династије, тачније за време оснивача ове династије Хенрика Соколара и његовог сина, немачког краља, касније цара Отона. У овом периоду долази до христијанизације али и германизације овог простора. Да се Словени неће тако лако предати, постало је евидентно већ 983. године са великим словенским устанком који је на период од скоро два века паралисао процес христијанизације. Он ће поново отпочети тек за време II крсташког рата, када ће један део крсташке војске уместо борбе у Светој земљи се одлучити за непријатеља који је много ближи. Наиме, немачки принчеви су одлучили да прошире своје земље на рачун паганских Словена. Како и тада, тако и данас, када желите да спроведете неку политички непопуларну одлуку, тражите изговор. Као што се данас ратује у име демократије и људских права, у то време се ратовало у име хришћанства. Повод за рат је био паганство Словена.

Иза борбе против словенских пагана на северу Европе стајала је не само верска нетрпељивост, него и економски моменат, зато што је средњовековни феудални систем почивао на земљи. Како би се немачки принчеви обогатили и проширили своје поседе, рат против паганских Словена је био савршен изговор. Словени на северу Европе имаће ту несрећу да христијанизација неће долазити само из једног правца. Наиме, од 960-их година процес христијанизације ће започети и међу Данцима и међу Пољацима, а притисак са немачке стране ће се наставити. Тако да се пагански Словени неће сукобљавати само са, да кажемо, инородним Немцима и другим Германима него и са својом словенском сабраћом која су прихватила религију хришћанства. Као што обично у историји бива, неки моменти много јаче одјекну него што имају утицаја. Тако се исто десило са падом Арконе 1168. и 1169. године. Пад Арконе је био само последњи у низу словенских пораза. Наиме, дански краљеви, почев од Ериха Другог, ратоваће на простору вендских Словена. Он је у свом походу 1136. године освојио Аркону, али није дошло до уништавања паганског наслеђа и германизације овог простора. Затим је уследио поменути венски рат који је био део II крсташког рата, потом поход 1156. и 1158. године и на послетку је дошло до пада Арконе.

Као што је за Римљане пад Рима био шокантан догађај који је требало да означи крај једног доба, суштински се може видети да је Рим пао много раније. Тако је било и са Арконом. Словенско племенско друштво није могло да пружи ефикасан отпор страним завојевачима. Као што је то особина многих словенских народа и данас, тако је и у том периоду партикуларизам био присутан међу Словенима. Они не само да су ратовали са хришћанским нацијама попут Немаца и Данаца, већ су ратовали и међусобно.

Аркона, са својим паганским наслеђем је веома слабо позната код нас и због тога сматрам да је ова књига значајан допринос познавању једног донекле запостављеног поглавља словенске историје. Вероватно због наших историјских веза са Византијским царством, као и веза са Русијом, много већи акценат у проучавању словенског наслеђа је дат односима Словена и Византије и историји средњовековне Русије. Зато мислим да овај рад може да буде само почетак у расветљавању једног умногоме мање познатог поглавља у историји северних Словена. Такође, желео бих да похвалим аутора зато што се прихватио једног буквално сизифовског посла да овако огроман корпус података не само из историје него и из археологије, историје религије, генетике, сажме на начин који је прихватљив а истовремено и занимљив обичном читаоцу. Зато сматрам да ова књига треба да нађе пут до читалаца, јер других дела нема. Аркона се помиње само у неким књижевним радовима, попут романа Владимира Назора или помен словенске религије који имамо код Десанке Максимовић, али научне анализе овог занимљивог историјског периода на нама прилично непознатом историјском простору нема.

 

Растко Костић:
„Ови крсташки ратови из 1147. па надаље се зову Северни крсташки ратови и завршили су се 1242. нападом на православну Русију“

Моје предавање представља координатни систем књиге и догађаја којима се она бави. Оно је набијено чињеницама, цитатима, који су вероватно за већину слушалаца нови, и признајем, мало екстремни. Имајте све време у виду да документарни приказ догађаја из средњег века у овој књизи презентује једну непобитну чињеницу, а то је да су хришћанске цркве у средњем веку прогањале и уништавале паганске народе и њихове светилишта, а није се дешавало супротно.

Почећу са презентацијом слика које сам припремио за ово предавање, односно почећу са описом самог места које је у наслову књиге. Аркона, или рт Аркона, је најсевернија тачка острва Руген, које су Словени звали Рујан, а самим тим и најсевернија тачка Немачке. Она је узвишење, педесетак метара изнад Балтичког мора, и налази се на креди. Због тога се Аркона стално руши; сваке три године по један метар отпадне. У последњих осамсто година један огроман део где је био храм је прогутало море, али је остао један део на коме су археолози пронашли темеље, још двадесетих година прошлога века. То је било највеће светилиште Балтика, највеће светилиште Словена, ту се налазила статуа врховног бога Словена, Световида, у кога су веровали и дански краљеви (како сведочи Саксо Граматик). Ја сам седам пута обишао то место. Био је то изузетно необичан доживљај бити на таквом месту, с обзриом да је оно тако мало познато код нас.



Слика бр. 1. Рт Аркона

На другој слици видимо бога Световида. То је илустрација из књиге Сакса Граматика „Дела Данаца“. На њој видимо двојицу данских војника (који су се звали Суне и Есберн) како након завршене битке уништавају осам метара дугачак кип врховног словенског бога Световида, који је имао четири главе, и по томе, између осталих, јако подсећа на индијског бога Браму, који је такође имао четири главе и део је индијског Тримуртија, кога чине Брама, Вишну и Шива.



Слика број 2. Илустрација рушења Световидовог кипа
из књиге Сакса Граматика „Дела Данаца“.

Следећа слика приказује острво Рујан, или Руген, на коме се нису налазили само кип и светилиште посвећени богу Световиду, него и светилишта бар седам других богова, које је већ поменуо један од говорника. Остраво је као што видите прелепо, делује као да је из неког јужног мора, а не северног. Чувени призор на овом острву је дрвеће које стално пада на обалу (пошто је цело острво од креде – не само рт Аркона).



Слика бр. 3. Острво Рујан.

На самој Аркони данас налази се још једна скулптура бога Световида, коју су Немци дигли из пијетета према словенској религији. Ако неко од вас буде имао прилике да посети Аркону, видеће један уметнички део који је посвећен словенском светилишту, и врховном богу.



Слика бр. 4.
Савремена скулптура бога Световида.

У овој књизи обрадио сам много питања и тема. Једно од њих је и питање индо-словенских и иранско-словенских веза. Индуси, Иранци и Словени су врло блиски народи, како језички, јер припадају сатем подгрупи индоевропских језика, тако и генетски, јер су управо генетска истраживања показала сродност, а она се види и у њиховим религијама. У другом издању ове књиге сам више нагласио Индију, јер сам преко лингвистике, митологије, религије, археологије и генетике се трудио да докажем индијско порекло словенског паганизма, као и словенске расе. Словени би према сасвим опрезним и рационалним анализама морали да буду ведске Данаве, значи, једна група народа који су се у Ведама звали Данаве, који су синови примордијалне индијске богиње Дану, чије име значи „река“ и која би према једном тумачењу морала бити митска прамајка свих Словена, јер су индијски научници открили да су по њеном имену Словени именовали европске реке Дон, Дњепар, Дњестар, Доњец и Дунав.



Слика бр. 5. Ведска богиња Дану,
хипотетичка „прамајка“ свих Словена.

Обрадио сам у књизи вендско порекло балканских Срба а нарочито Црногораца, о чему сведочи једна од најзанимљивијих мапа у мојој књизи. Наиме, 1965. године Хана Скалова из Академије наука ЧССР је објавила мапу словенских топонима на територији тадашњег ДДР-а, или источне Немачке (или још прецизније - бивше словенске Вандалије). Када сам у свом истраживању први пут наишао на ову мапу, најпре нисам могао да верујем шта видим, али сам истраживао даље и нашао сам потврду да је на словенском (вендском) Полабљу и на словенској (вендској) балтичкој области се налазе скоро сви црногорски топоними. Значи цела Црна Гора се практично налази на овој мапи. Ја ћу прочитати само оне топониме које можете да прочитате овде. То су: Подгорица, Цетиње, Острог, Жабљак, Цетињско поље, Плав(а), Гусиње, Морачани, Паштровићи, Његош(ћ), Пива, Рибница, Крашићи. Данас имамо врло смешну ситуацију у независној Црној Гори где колају извесне теорије како Црногорци не само да нису српског него нису чак ни словенског порекла, па сам тако недавно прочитао рад једног историчара који тврди да су Црногорци Илири или Хелени – Грци! А, заправо, видимо да не постоји словенскији део на нашим прострорима од Црне Горе, зато што на овој мапи имамо јасан доказ да су се спустили са вендских територија (између осталог оних Лужичких Срба) .



Слика бр. 6. Мапа топонима словенске Вандалије Хане Скалове
из Академије наука ЧССР из 1965.

У „Паду Аконе“ се налази и прва историјска карта Србије, у којој су Дрезден и Лајпциг, начињена на основу сведочанства Фредегара, једног од хроничара којег сам превео. Ово је карта из 631. године. Поред ње пише „Дерванова Србија“; први српски владар се звао Дерван, или Дрван.



Слика бр. 7. Прва историјска карта Србије, под владаром Дерваном,
из 631. године, на основу Фредегарове хронике.

Критиковао сам у књизи оштро оне који се служе, по мени, врло слабим фалсификатом, тзв. „Књигом о Велесу“. Врхунски лингисти су одавно дали свој суд о тој књизи. Ја сам је прочитао 2003. када сам почео да се бавим овом темом. „Књига о Велесу“ је очигледан фалсификат, и ја сам то увидео одмах када сам почео да је читам, у енглеском издању, на интернету, давне 2003, када сам и почео да се страсно бавим овом темом. Ако особа има само мало осећаја за историју и зна када је књига написана може да види да се ради о чак изузетно површном фалсификату. Аутор је користио податке који су већ били познати у науци, и давао нова, налик стрипу, имена наводних древних владара Словена и Германа (Славен, Германарех итд.). Књигу је вероватно направио Јуриј П Мирољубов, руски имигрант, који је патио што ми Словени немамо претхришћанске књиге. Што не значи да су претхиршћански Словени били неписмени. Ми имамо бар два сведочанства из средњег века који јасно говоре о томе да су пагански Словени имали своје писмо; код Бугарина, црнорисца Храбра, првог словенског филолога из X века, који паганско писмо Словена назива „цртама и резама“ и Немца Титмара, који у својој хроници пише да су у словенским паганским храмовима имена богова „била урезана“. У међувремену сазнали смо од нашег сарадника археолога у Немачкој да су пагански Словени уистину користили руне, као и њихови скандинавски суседи; с тим што је за Словене био карактеристичан обли систем руна, а за Скандинавце, нешто северније, угласти. Скрећем пажњу и да је на Балтичком мору постојао град Јумне (или Винета), који је био већи од Константинопоља, према Адаму Бременском из XI века, и који су држали словенски пагани. Како је у то време било могуће организовати највећу европску метрополу без неке врсте писмености? У то мислим да не може да се верује. Лично не знам, али само постављам питање.

Морам да кажем још нешто. Неки би могли да схвате ову књигу као анти-хришћанску, зато што она приказује докумантоване доказе о улози пре свега, католичке цркве, у геноциду над западним, паганским Словенима, Вендима. Особа која се истиче имајући главну улогу о свим овим догађајима је славни светац католичке цркве из Средњег века, Свети Бернар од Клервоа. Он је 1147. године, на заповест папе Еугена III написао дословно (сачувано је у његовим писмима), обраћајући се немачким принчевима и свештеницима: „Направите инвазију на Славију, и не склапајте никакав мир са Вендима, немојте да примате било какву одштету од њих, нити данак или порез, све док или религија тог народа или читав тај вендски народ не буду уништени.“ Понављам, то је 1147. година. У другој реченици из истог писма он каже: „У Франкфурту је хришћанска сила наоружана против Венда, и ми смо узели крст у своје руке, да бисмо ове народе потпуно искоренили или непобитно покрстили”. Према томе овде видимо пун израз једне насилне конверзије. Са изузетком Ирске, не постоји ни једна европска земља у коју је хришћанство стигло мирним путем. Значи само у Ирској, захваљујући личности Светог Патрика је хришћанство дошло мирно. То је једноставно историјска чињеница. Овиме не нападам хришћанство као религију, једино описујем шта се дешавало. Само да још додам да Свети Бернар од Клервоа није имао право да насилно покрштава Словене, зато што по католичком праву, још Св. Августин је око 400. године написао да покрштавање пагана у хришћане може искључиво да буде добровољно.

Додаћу још неколико занимљивих напомена: организатор истребљења словенских паганских народа, Свети Бернар од Клервоа познат је по својој поезији о Богородици; Данте Алигијери лично га је сврстао у своју „Божанствену комедију“, као свог водича у рају. Шпански барокни сликар Франческо Рибалда га је насликао у наручју Христа. Још једна занимљивост у вези са Бернаром од Клервоа је да је истовремено док је слао крсташе у истребљење и покрштавање Словена, врло се заштитнички односио према Јеврејима, за које је написао да својим постојањем потсећају хрићане на мучеништво Исуса Христа и да постоји пророчанство да ће се они „покрстити у последња времена“.

Ови крсташки ратови из 1147. па надаље се зову Северни крсташки ратови, и завршили су се 1242. нападом на православну Русију. То је једина земља која није била паганска, коју су католички покрститељи напали и изгубили су тај рат, поразом од Александра Невског на Чудском језеру. У међувремену су ратовали против Лужичких Срба, Ободрита, Ливонаца, Финаца, Естонаца, старих Пруса и Литванаца.

Што се тиче Византије и православља, морам овде да укажем на једну чињеницу која се многима неће допасти, а то је да су они у једну руку били чак и гори од германских покрститеља, зато што нам нису оставили никаква сведочанства о нашој вери и нашим боговима. Када читате византијске историчаре не можете да нађете никакве податке. Постоје три реченице код Прокопија, за које Александар Брикнер, један од највећих слависта свих времена каже да су потпуно безвредне, осим оне у којој говори да су Словени веровали у речне нимфе. Упркос свој својој хришћанској нетрпељивости и пропаганди, германски, франачки и скандинавски хроничари су нам оставили бар толико података да данас знамо за Световида, Поревита, Поренута, Триглава итд.; дакле знамо како су изгледали главни словенски богови, како су се звали и како одигравали барем неки од ритуала. Овде се ограђујем од Русије, јер у њој бар постоји „Несторова хроника“ и неки други извори који говоре о источно-словенским боговима; само скрећем пажњу на Византију зато што многи код нас имају обичај да буду мало болећиви према Византији. (У вези са тим бих подсетио заборавне како су изгледали византијски ратови против Словена, рецимо рат Василија II Бугароубице против Самуиловог „царства“, и детаљ копања очију свим заробљеним словенским војницима).

Наравно, морамо да кажемо и следеће: ко је био узор хришћанима када су вршили геноцид над европским паганима, или муслиманима када су вршили највећи забележени геноцид у историји човечанства над индијским паганима, нашим директним прецима (погледати мапу бр. 8); наравно, то су били израиљћански монотеисти, чија су крвава дела описана у другој књизи Старог завета, „Исусу Навину“. Друга књига Библије нам говори да када су Јевреји ушли у обећану земљу, побили су све мушкарце, све жене, децу, чак и стоку и остале животиње, само зато што нису били обрезани и нису веровали у Јехову. То је иначе проблем са свим аврамовским религијама.

У књизи сам се дотакао неких од најтежих проблема у историји религије, као што је клица монотеизма у пред-ведској религији, затим рата дева и ашура у презороастријанском Ирану и Индији (то је један веома битан феномен о коме бих сада могао да причам пола сата да имамо времена), као и генерално хенотеистичког карактера индо-словенских вера.



Слика бр.8. Учесталост хаплогрупе Р1А1а у Евроазији. Underhill 2009.
Она је најучесталија у Индији и на словенским територијама. Наводимо: 2009. године неколико врло обимних студија, како новијих тако и старијих података кратких тандем понављања, закључили су да док су оба одвојена (источноевропска и јужноазијска) „полова експанзије“ сличног доба, јужноазијски Р1А1а је, по свему судећи, старији од источноевропског Р1А1а, што доводи до закључка да је Јужна Азија вероватно место порекла.“ Индуси га у целини имају око 69%. У Европи, највећа учесталост је установљена код етничких Лужичких Срба (63%).

У књизи се налази фотографија врховног словенског бога Световида са Балкана. Неки су тврдили да на Балкану нису нађене никакве фигуре наших богова – овде је фигура која је пронађена пре неколико година, са четири главе, у Преславу у Бугарској. Ради се о фигури Световида. У књизи се налази и фигура Световида из Вазбија у Шведској из раног средњег века, која је такође била непозната у нашој науци.


Слика бр. 9.
Фигура Световида пронађена у Преславу у Бугарској.

Прочитаћу вам само два цитата хроничара Херборда. Први говори о домаћем животу паганских Словена: „Тако су велики вера и поверење који преовладавају међу људима да они немају искуства крађе или преваре и не поседују кутије или затворене сандуке. Ми никада нисмо видели браву нити кључ, а они сами су били запањени што виде наша спакована седла и наше закључане сандуке. Своју одећу, новац и све драгоцене ствари они чувају у сандуцима и великим ћуповима, који су тек прекривени нечим, јер се не плаше никакве преваре и никад нису имали таквог искуства.“
Други цитат говори како су померански Словени доживљавали хришћане: “Шта ми имамо заједничко са вама? Ми нећемо напустити законе наших очева, и задовољни смо религијом коју имамо. Међу хришћанима има лопова и пљачкаша, и оних који су (због својих злочина) лишени својих стопала и очију; све врсте злочина и казни налазимо међу њима и један хришћанин псује другог хришћанина. Нека таква религија остане далеко од нас!”

Ето, то су само два цитата. А ја сам вечерас изоставио читаве две и по стране цитата које сам спремио за вас, јер немамо ни времена.
Захваљујем на пажњи.

Објављено: мај, 2017.

Povratak na Sloveni danas