ПРОГРАМ СТРАТЕГИЈЕ РАЗВОЈА СЛОВЕНСКЕ РОДНЕ ВЕРЕ

1. Циљеви и задаци обнове родне вере Словена

Под словенском родном вером (етничком религијом) разумемо аутохтону духовну културу словенских народа, коју су изградили наши преци током хиљадугодишњих историја средствима родног језика, родног погледа на свет и сложене традиције, изграђене на основама њиховог начина живота на родној земљи својих држава, економијама и територијама на којима живе.

Словенски народи не само да су блиски по језику и култури, већ нам је иста митологија, традиција, поглед на свет, менталитет, мање су разлике у неким детаљима и већином, може се рећи, да нам је и иста судбина. На жалост, време и периоди политичког разногласја на државном нивоу су нас разделили. Словени су дужни да разумеју да сви ми, разгранати из истог корена, расцветали из истог семена, ми смо јединствен род, рођачки народи.

Официјелна наука до сада није довољно сагледала последице затвореног и насилног искорењавања родне вере у историји европских народа, па у том смислу ни словенских. Данас сасвим јасно уочавамо да је веросламајућа христијанизација словенских народа имала ознаке етноцида, и зато се она не може сматрати прогресивном појавом. У погледу на свет и самоспознаји Словена претхришћанског времена религиозна и етничка принадлежност су увек биле узајамне. Замена родне религије туђом схватана је као измена самог себе, своје душе, промене постојања сопственог народа, што сагласно природним нормама родне вере представља преступ. Управо зато Словени тако дуго нису прихватали христијанизацију, већ су се противили и ратовали са онима који су им наметали хришћанство.

Данас, када се више никаква информација не може сакритиа од мислећег дела јавности, постаје јасно да таква експанзија, духовна или физичка, свакако представља окупацију и супротност исконској традицији народа. Јер, за сва времена важи принцип: ко узима душу, тај узима и тело земље са њеним људским и материјалним ресурсима, економијом и другим вредностима. Таквоме нису потребни њена историја, филозофија, национална култура ни вековима грађен народни морал. Приоритет у информационом пространству даје глобалном монополисти безграничне могућности. Наше словенске земље трпе од туђинске информационо-финансијске агресије која проузрокује кризе, изазива хаоса, гарантујући слободу: слободу од вероисповести, слободу промене националности, слободу промене полних улога, слободу од рађања и васпитавања деце. Све се то одвија под маском демократије, где аутори подобних технократија имају користи од лицемерних метода двоструких стандарда.

Светске религије сачувале су начело антропоцентричког принципа устројства света где је све за човека, у име човека, а бог је представљен у лику човека. Такав модел света и друштва током две хиљаде година је исцрпео себе и разрушио не само словенске народе, већ цело човечанство, заједно са етносфером и биосфером Земље.

Потом, природни ресурски планете све су ближи потпуном исцрпљењу, а потрошачка агресивност светских моћника и ''златне милијарде'' незасито расте. Још се на хоризонту опажа дух глобалног и тоталног духовног колапса западне цивилизације, фијаско псеудодуховних вредности, поражених библијских принципа и злочини владајућег клана.

Да би се очувао живот на Земљи неизбежно је изменити присутну глобалну потрошачку грозницу и преобратити је у духовни канал размене и узајамности човека са Природом. Поглед на свет словенских предака, заснован на осећајном и брижљивом односу ка средини која нас окружује, може да послужи као образац будућег складног живота.

У времену које долази европским и словенским народима такође предстоји постепено преосмишљвање историјске реалности, подизање свести појединих представника нације о рушилачкој природи глобализације, као и опирање ономе што је ''универзално'' или ''светско'', а самим тим и ненационалној религији. Зато, као алтернатива етничком хаосу, појави се процес суштинског враћања сопственом духовно-културном наслеђу, повећан интерес ка источницима свог народа и етнокултуре, а такође и враћању ка родној религији.

Узајамност наших народа при решавању демографских, економских, еколошких, културних и других проблема ће допринети општенационалној безбедности и спровођењу животнодејствујуће стратегије развића. Наше је мишљење да су Словени дужни да се развијају, не искључујући своје посебности, већ допуњујући једни друге. На том принципу словенске узајамности, међусобног допуњавања, заснива се основна стратегија наше будућности. Неопходно је формирати словенску идеологију, која је дужна да у себи носи вишехиљадугодишњу мудрост наших народа ради кохезије словена на родној основи, што ће створити замајац будућем напретку. Ми верујемо да родноверје може да испуни ту колосалну празнину коју је у нашем народу створена од стране туђе, словенском бићу противречне религије.

Према томе, основне циљеве и задатке развоја родне вере Словена могуће је формулисати као: самоочување идентитета словенских народа, противљење светском глобализму, достизање узајамног разумевања међу представницима родноверја, ''народног хришћанства'' и праве науке, јачање јединства словенских народа кроз ширење веза међу родновернима, упознавање људи других словенских народа са културом, обредима, обичајима и празницима свог народа и свих словенских народа, формирање позитивне слике родне вере у друштву.

2. Родна вера као могућност самоочувања словенства и алтернатива глобализму

Глобални процеси довели су до стварања индустријске цивилизације, која све брже троши природне ресурсе и избацује неконтролисану масу отпада, која природа не успева да апсорбује .
Традиционална култура, духовне и природне вредности замењују се рекламираним мишљењем које се заснива на општој лажној представи о комфору, што изазива раст потрошње и акумулацију ствари. Отуђење човека од природне средине јесте пут погибије.

За спас човечанства неопходно је установити еколошку цивилизацију, која би могла ограничити незаустављив порив ка материјалним вредостима. Главни задаци таквог друштва су очување природне средине и наших народа, а не економски, политички или војни циљеви. Такве квалитативне промене не могу се извести без радикалне промене начина размишљања код људи.

У словенском родноверју постоји појам Права – једине праведности, прирођене моралном закону Васељене, који утиче на судбину свих бића и појава; такав поглед на свет помаже очувању чистоте и вредности Рода и родне Земље, као средине у којој обитава етнос. Етничка екологија као грана опште научне екологије долази свом логичног изворишту - да је једино традиционална духовна култура у условима независних држава способна да васпита човека еколошке будућности.

Стога је родна етничка религија која враћа однос поштовања човека према његовој матери земљи и природи данас потребна и она је дејствено једино способна да постане религија будућности. Треба имати у виду и да ће ускоро број језичника износити око милијарду, управо они су ти који продужавају и чувају традицију у Европи, Индији, Кини, Јапану, земљама Америке, Азије и Африке.

У 20. веку питања алтернативног духовно-културног идеала побудили су мислиоце да обнављају аутохтоне религијске сисетеме у Европи. Године 1998. основан је Светски конгрес етничких религија (WCER). Заседали су у Литванији, Немачкој, Грчкој, Белгији, Индији и другде, о чему сведочи Декларација Светског конгреса етничких религија. Недавно су понегде родноверна природно-национална веровања постала официјална на државном нивоу и призната су на Исланду и у Литванији, као и руској аутнономној републици Мари-ел.

Парола Светског конгреса етничких религија ''Јединство у разноврсности'' има много различитих аспеката. Сачувати различитост света и самим својим постојањем супротставити се његовој унификацији – то је главни задатак родноверних свих европских држава. То посебно значи да сваки човвек у свом свакодневном животу треба да обрати пажњу на разноврсност самог пројављења живота у природи и да укупним својим понашањем и животним деловањем то подржи.

Свака религија и народ њен исповедајући имају карактеристичне локалне, месне традиције, своје природне вере, поглед на свет, митологију, фолклор, које их везују са љубављу према родној земљи и историји, култивишу односе, што је довело до обожења Природе и свег живота..

И као што Природа чува свеколику несагледиву разноврсност, тако и људска култура омогућава људима развој њихове разноврсне традиције слободно и без негирања других веровања и обичаја. Језичество - то је природна етничка религија, захваљујући којој многи народи света чувају своје националне посебности. Тако, конфесије или посебна друштва родне вере постоје у многим словенским земљама: Украјини, Белорусији, Русији, Пољској, Бугарској, Словенији, Чешкој, Словачкој, Србији и др.

Њихови представници су природно објединили своје тежње у борби за право на родну веру. Једном годишње се одржавају скупови родноверних Словена под називом Словенско родноверно веће и по олимпијском принципу се одржавају у разним словенским земљама. Прво такво веће било је у Кијеву (Украјина, 2003), друго у Кобрину (Белорусија, 2004), затим у Калуги (Русија, 2005), у Шћећину (Пољска, 2006), у Београду (Србија, 2007), у замку Струга (Словенија, 2009), и та традиције ће се наставити и убудуће.

Родноверни словенских земаља чувају и развијају древна веровања, културу, родне обичаје и дух наших предака, не обазирући се на хиљадугодишње прогоне од стране државе и светских религија. Ми видимо и поштујемо у природи божанственост присутну у свим њеним облицима, ми верујемо да су живот, разум, дух, природност дати човечанству у разним појавама, које називамо родним именима наших богова и богиња: Сварога, Перуна, Ладе, Стрибога, Световида, Триглава, Живе, Радгоста, Велеса, Мокоши, Доље (Судбине), Белобога и Црнобога, Моране, Јарила, Љеље и Пољеља и многих других, који се јављју као облици отелотворења Васељене.

У основи нашег погледа на свет присутно је тројединство: родна земља – родна реч – родна вера. Та тријада са правом може постати камен темељац националне идеологије сваке словенске земље. У условима све веће глобализације, која тежи мешању култура и народа, за очување словенских држава неопходно је данас националну иделологију саздати, пре свега, на биолошком очувању и умножавању словенских народа, као и на обнови правог народног духа израженог у родној вери. Термин национални разумемо у смислу класичног значења о нацији као крвнородном друштву људи који се репродукују и чине своје државе. Култ рода свагда је био и остао један од главних светих вредности родне вере свих Словена.

Може се утврдити да и термин православље, који користи црква да би означила ортодоксно хришћанство, има аутохтону везу и однос у родном погледу на свет. Тројство Права (света богова), Јава (света људи) и Нава (света предака) – основа су словенског родноверског богословља, што је изражено у традицији прослављања богова; отуда право+славље.

Посебно, идеја обнове родне вере у том смислу се показала плодотворном, јер је кроз поштовање свог родног наслеђа могуће научити се уважавати и културу других народа. Обнова родне вере неизбежно актуелизује процесе интеграције словенског суперетноса, враћа нашим народима родно генетско памћење и етнички имунитет. Етнорелигија Словена носи у себи културне слојеве многих покољења наших предака и представља сама собом основу историјског и генетског памћења.

Обнова етничких религија, то је јединствени пут ка повратку оживљавања у народу његове праве природне душе; то је јединствено средство етничког самоочувања наших народа.

3. Однос према држави у успостављање историјске правде према родној вери

Човек, васпитан на темељу своје националне традиције, може видети светску културу само кроз призму свог етничког менталитета и погледа на свет. Према томе, важна је свагда била и биће етничка, национална култура, која се не може заменити никаквим глобалним или општечовечанским сурогатима вредности.

Савремени духовни и морални пад словенског друштва, губиитак независности многих народа, следствено остварењу глобалног плана, опустошио је у садејству са светским космополитксим религијама и нас. Промена исконских обичаја, заборав корена вере својих предака, извртање историје – један од дубоких разлога савремене трагедије словена, њихове разједињености, губитка генетског, родног памћења.

Познато је да се у светим списима хришћана, Јевреја и муслимана призива на поробљавање, пљачкање и убијање језичника и других неистомишљеника, разарање њихових светих места и култних представа богова.

Хришћанска црква, ширила је мишљење да је наша стара вера умрла, да је она погубна за душу, да је нужно прекинути сваки однос са језичницима. У таквим условима проистиче да треба напоменути држави и друштву да смо ми живи и још увек чувамо древни поглед на свет, традицију, веровање и духовну културу наших предака. Државни, јавни делатници просто не знају ништа о томе да су многи људи следбеници исконске вере предака. Уз то, напомињемо да смо ми такође грађани, као и сви други, и да су наше државе обавезне да заштите наша права у истој мери у којој су заштићена и права хришћана, Јевреја, муслимана, будиста и људи других вероисповести.

Хиљаде година узнемиравања, дискриминације, верских ратова против родне вере морају престати. Време је да се обнове историјске истине о потиснутом родноверју (аутентичној вери словенских народа), које је претрпело највеће могуће штете од стране државне и црквене политике. Морамо захтевати од државе да се родновернима врате историјска света места и учине доступним за посету и обреде.

За тај чин се саветује родноверским заједницама да у њиховим земљама, где год је то могуће, поднесу предлоге у вези са спровођењем историјске рехабилитације етничке словенске родне вере, проглашавајући је (заједно са хришћанством), за традиционалну религију наших земаља; да јој се обезбеде једнака права по важећем Уставу, истовремено тражећи и очекујући компензацију за духовно-моралне и материјалне штете коју су јој нанеле држава и већинске цркве, кроз давање бенефиција и материјалне помоћи за изградњу храмова или капишта богова и оснивање верских школа.

С тим у вези препоручујемо и да се односи с обзиром на политичку делатност поставе саобразно следећим принципима. Родноверни као грађани својих држава имају право деловати политички по својој вољи, тј. имају право да буду чланови друштвено-политичких организација, у складу са својом грађанском позицијом. Међутим, жреци и свештени слој су дужни да буду изнад политике; њихов задатак је формирање погледа на свет и родноверна идеологија уопште.

Такође сматрамо неопходним да се у случају родне вере, изврше промене у државној политици, и то:

1. Родноверни, где је то могуће, могу тражити и добити од државе поступак признања или јавне осуде за вишевековно прогонство и дискриминацију родноверних, тј. присталица свих национално-природних веровања словенских народа као титуларних, већинских нација наших држава.

2. Родноверни такође могу добити од државе признање за значајну улогу родноверја као традиционалне вере у очувању духовног наслеђа наших предака. Морате обавестити конкретни национални Институт за стратешке студије, који постоји у свакој земљи и бави се социо-културним и етно-националним проблемима, да постоји родна вера и њене инхерентне вредности јесу главни фактор очувања националног идентитета и идентитета народа.

3. Родноверни имају право да очекују од државе компензацију за рушење свештених места, за прогон и погибију многих родноверних у прошлости и за религијску дискриминацију ако је присутна данас; добијање једнаких правних услова за родноверска друштва, да за родвоверске обреде требују природна места или какав изнајмљени закуп, на основу права сваког грађанина да се користи општенационалним имовином, а такође имају право да траже запослење или очекују компензацију због моралног или материјалног губитка ако постоји дискриминација родноверних.

4. Родноверни где је то могуће имају право да траже од државе да се прекине са тенденцијама духовног монопола једне религије, да се спречи насилна религијска обука, могућност да омогуће студентима и ученицима, војницима и другим категоријама становништва једнаку доступност информација о свим конфесијама, а у том смислу, чак и најпре, о родној вери словенског народа, као и да се захтева једнак третман пред националним средствима јавног информисања.

5. Ми, родноверни, били смо и остали природни наследници исконске вере Словена, а преступи уперени против родне вере немају карактер прошлог. У смислу рехабилитације родне вере и компензације нанесених губитака током прошлих векова, ми имамо право да тражимо од државе повратак давних светих места за спровођење обреда родноверима и слављење родних богова, а такође и да по законима градимо храмове и капишта.

4. Начини и облици обнове родне вере у словенским земљама

Заједничко порекло словенских народа, блискост њихових језика дају могућност појаве општих црта словенског етничког погледа на свет, пантеона, култа, обичаја, који могу постати основа за реконструкцију етничке религије, што је актуелно код многих народа Европе. Ми добро знамо да етничка религија огромног словенског суперетноса има своје регионалне особености. Стога је савремена обнова родне вере дужна да се заснива на аутохтоним традиционалним националним обичајима и обредима, одухотворењу култова родних богова, у сагласју са месним традицијама конкретних народа.

Дужни смо да разумемо да родна вера постепено добија популарност у народу, и да ће постати етнокултурни симбол чије игнорисање неће бити могуће. Данас су родноверни све распрострањенији и постају достојни најбољих народних чувара части њихове заједнице.

Уведели смо да се у последњих 20 година изменила конфесионална структура у многим словенским земљама, рачунајући ту и оне које су искључиво хришћанске, при томе, што квантитет и квалитет родноверних удружења имају тенденцију јачања (Русија, Украјина, Пољска). А то даје право нади да етно-националне вредости, које чувају родноверни, свагде ће остати животно значајне и актуелне и у будућности заузети место које им припада.

У вези са свим изложеним, Словенско родноверно Веће препоручује родновернима:

1. Најпре сопственим примером распростирати традиционални и у исто време савремени родноверни начин промишљања међу себи блиским људима, познаницима и уопште. У том смислу је од велике помоћи широка научна основа, вековима скупљана од стране наших претходника, фолклорини извори и етнографски записи, филозофски радови о погледу на свет Словена, археологија (артефакти, симболи, ископине древних светилишта), истраживања о етногенези Словена, а такође и строга научна реконструкција богословско-обредног система родне вере од стране савремених учењака и родноверних волхова који је практикују.

2. Програм развоја словенске родне вере у савременим условима има стратешки циљ – очување националног идентитета словенских народа путем обнављама родних традиција као исконских духовних система (религија); док тактички задатак може бити испуњен кроз организацију месни духовно-концептуалних центара Словенске родне вере. То могу бити родноверна удружења, научни и историјско-културни центри, родноверне организације, фолклорна друштва, издаваштво, магазини, туристички центри и друге институције које постепено скупљају снагу да постану општеприхваћене и утичу на општу тенденцију развоја националне културе.

3. Стварање месних заједница, религијских центара и института родне вере остварује се сагласно са законима конкретне земље и ставова међународних организација о слободи савести и вероисповести, о заједничким организацијама или о развоју културе с учешћем месних услова сваке земље, народне традиције и особености, а такође и усаглашавањем са самим заједницама - друштвима.

4. Самоорганизовање словенских и родних друштава у местима такође треба да се одиграва сагласно са конкретним локалним условима сваке земље. На пример, тамо где постоје услови и одговарајућа правна регулатива могуће је основаати религиозни центар, а тамо где још постоји нека врста дискриминације родноверних или неразумевање, могуће је основати удружење или формирати групу истомишљеника и постепено привлачити родној вери оне који поштују словенску традицију.

5. Неопходно је да узајамни односи родноверних заједница са државом буду засновани на темељу важећег законодавства, али у исто време треба имати за циљ даље службено признавање родне вере где је то могуће (Литва, Русија, Украјина и др). Узајамни однос међу родноверним организацијама разних словенских земаља утврђен је по хоризонталном принципу равноправности и међусобног уважавања. Словени, следећи своју исконску традицију родне вере, узајамно се подржавају пред угроженошћу, добровољно указују сразмерну пријатељску, научну или правну помоћ.

6. За позитивну и естетски узвишену перцепцију и схватање родне вере, важно је да буде спроведена реконструкција ликова богова и њихових култова, њихово уметничко оваплоћење у скулптурама, живописима, филмовима, литератури итд.
Неопходно је развити традиционалне родноверске занате и уметности, који имају способност да оставе утисак не толико на рационалном нивоу, колико на емоционалној равни, при перцепцији родних архетипова, симбола, идеја, које благотворно утичу на душу човека, буде његово генетско памћење.
При томе, нужно је да се реконструкција погледа на свет, теологије, обреда, календара, ослањају на строги научни рад и методологију, а не на фантазији појединих литерата.

7. Постојана религиозно-обредна пракса и васпитање родноверског духовног сталежа – основа је очувања родне вере за будућа покољења. Разумемо да је обука и посвећивање у древној традиције ишло од жреца ка жрецу и од оца ка сину у условима постојања духовног, свештеничког сталежа. Обзиром да је ова традиција била прекинута, и данас живимо у несталешком друштву, то успостављање свештеничког сталежа данас може бити разматрано као најважнији задатак, кроз успостављање института жречева за најбоље и најодговорније.
Зато је неопходно, тамо где је то могуће, основати недељне школе за омладину и одрасле, као и даље више духовно образовање за обуку свештенослужитељима родне вере. При томе неопходно је применити напредне методе обуке, открити талентовану омладину, овладати неопходним личним занатима за родноверне делатности и подржавати их.
Узајамни однос учитеља и ученика пожељно је да се одвија сагласно са родноверном етиком, следећи давне ведске принципе првенства-старешинства и несебичности.
На овој етапи установљења родноверја, на путу до његовог признања да државном нивоу, треба избегавати појаву самозванства жреца и волхова, који дискредитују родну веру, као ни не злоупотребљавати прокламоване термине при узајамним односима са службеним и државним органима, а у самој структури друштава могуће је постављање Глава, Старешина, за родноверно-опште-ревнитељство боговима. Или друго, сагласно локалним условима и традицији.

8. Један од најважнијих услова за јачање родноверског покрета састоји се у нарастајућем симпатизерству, а оно проистиче од концентрације етничке енергије у одређеном простору. Стога пре или касније расута родноверна друштва и групе неизбежно су дужне да буду консолидоване у јединствен центар родне вере у својим земљама. Уз то, ти процеси неће доћи вештачки. Историја показује да социјалне појаве, које настају и израстају за годину-две, по правилу не живе дуго. Напротив, оно што зри у народним недрима дуго, сабира силу и стиче могућност за живот у будућем веку.

9. Постављање капишта, обредних и култних места, храмова родних богова неопходно је усагласити са историјским подацима, научним реконструкцијама, локалним традицијама и могућностима. Тамо где није могуће постављање светилишта и капишта, препоручује се тражење могућности да се подижу на приватним поседима. То, безусловно, претпоставља известан степен алтруизма, што се у садашње време јавља крајње ретко, што је такође наш задатак – тражити људе, способне да разумеју значај самопожртвовања и пружања материјалне подршке родноверју.

10. Узимајући у обзир учесталост покушаја замене родне традиције измишљеним псеудојезичничким теоријама и праксом, дужни смо да отворено захтевамо свако ограђивање од лажних учења и писања појединих аутора, а такође и од појединих сумњивих структура, иза којих стоје одређене личности.

Ми сматрамо својом обавезом да упозоримо све родноверне да могу бити доведени у заблуду лажним теоријама, заогрнутим у плашт родне вере или науке, коју пропагирају одређене личности, тзв. бизнисмени религије или просто штеточине које дискредитују родноверје. Њихови декларисани ставови углавном су плод личне фантазије појединачних аутора или намерна провокација која има за циљ да изазове раскол у нашем још недовољно снажном покрету.

11. Такође је неопходно да постоји информисање јавности о деловању друштава и центара родне вере. Ради овога стварају се интернет-ресурси, издавачке куће, успоставља се веза са средствима јавног информисања, организују се научне конференције, округли столови, етнофестивали и друга дешавања која привлаче интересовање јавности. Пожељно је стварати позитивно мишљење јавности о родноверју као делу традиционалне народне културне баштине, чиме се подиже ниво поштовања према родноверском покрету уопште.

12. Имајући у виду историјско искуство међународног словенског покрета у историји, разумемо да јединство Словена је увек било плодотворно у информативном, научно-образовном, етнокултурном, друштвено-патриотском организовању, али су свагда били неуспешни у политичкој сфери.

Стога ми истичемо да је главни задатак Словенског родноверног Већа као етнорелигиозног покрета био и остао:
- Координација деловања словенских родноверских друштава на основу хоризонталног принципа равноправности земаља-учесница,
-   стварање природног позитивног, пожељног етнопсихолошког простора за очување и развој родне вере,
- посредством тога достигао би се главни стратешки циљ - самоочување Словена као самобитног суперетничког друштва у условима глобалне кризе.

Сви ти задаци ће се реализовати постепено, како родна вера буде улазила у крв и месо наших словенских народа као живи и природни организам.

VІІ Словенско родноверно Веће /Кијев, 29. мај 2010/

Превод са руског: А.М.Обровски

1. Цели и задачи возрождения Родной Веры славян

Под славянской родной верой (этнорелигией) мы понимаем естественную автохтонную духовную культуру славянских народов, созданную нашими славянскими предками на протяжении многотысячелетней истории средствами родных языков, родного мировоззрения и сложившейся традиции, выработанных на основе их жизнедеятельности на родных землях своих государств и территориях проживания.

Славянские народы не просто близки по языку и типу культуры. У нас – общая мифология, общая традиция, общее мировоззрение и менталитет, лишь незначительно отличающиеся в некоторых деталях, и по большому счету можем сказать – у нас общая судьба. К сожалению, время и периодические политические разногласия на государственном уровне нас постоянно разделяют. Славяне должны понять, что все мы – разноцветие одного семейства, произрастающее из общего корня, из одного Рода, мы – родственные народы.

Официальной наукой до сих пор недостаточно осмыслены последствия запрета и насильственного искоренения родной веры в истории европейских этносов, и в частности славян. Сегодня мы уже со всей очевидностью осознаем, что вероломная христианизация славянских народов имела все признаки этноцида, и именно поэтому не может быть однозначно отнесена к прогрессивным явлениям. В мировоззрении и самосознании славян предхристианского времени религиозная и этническая принадлежность всегда были взаимообусловлены. Замена родной религии рассматривалась как измена самому себе, своей душе и естеству собственного народа, что согласно нравственным нормам родной веры считалось преступлением. Именно поэтому славяне так долго не поддавались христианизации, восставали и воевали с крестоносцами.

Сегодня, когда никакая информация не может быть сокрыта от мыслящей части общества, стало очевидным, что любая экспансия, духовая или физическая, всегда является оккупацией и вступает в противоречие с исконной традицией народа. Ведь во все времена срабатывает принцип: кто возьмёт душу, тот возьмёт и тело страны с ее человеческими и материальными ресурсами, экономикой и другими ценностями. При этом захватчику не нужна ни ее история, ни философия, ни национальная культура, ни сложившаяся веками народная мораль. Приоритет в информационном пространстве дает глобальному монополисту безграничные возможности. На наши славянские страны направлена чудовищная информационно-финансовая агрессия, управляемый кризис, «управляемый хаос», всяческие «свободы»: свобода вероисповеданий, свобода «изменения национальности», свобода изменения гендерных ролей, свобода от деторождения и воспитания детей и др. Все это подается под маской «открытого демократического» общества, где авторы подобных технологий пользуются лицемерными методами двойных стандартов.

Мировые религии положили начало антропоцентрическому принципу построения мира – где всё «для человека, во имя человека», и даже «бог» представлен в образе человека. Такая модель мира и общества за два тысячелетия уже исчерпала себя и несет разрушение не только славянским народам, но и всему человечеству вместе с этносферой и биосферой Земли.

Ведь природные ресурсы планеты близки к полному исчерпанию, а потребительская агрессивность мирового правительства и «золотого миллиарда» ненасытно возрастает. Уже на горизонте виден призрак глобального и тотального духовного коллапса западной цивилизации, фиаско псевдодуховных ценностей, порожденных библейскими принципами и техногенными преступлениями правящего клана.

Для сохранения жизни на планете неизбежно возникает необходимость изменить глобальное потребительское сознание людей и направить его в духовное русло взаимодействия человека и Природы. Мировоззрение славянских пращуров, основанное на чутком, бережном отношении к окружающей среде обитания может послужить образцом будущего уклада жизни.

В настоящее время в европейском и славянском мире уже происходит постепенное переосмысление исторических реалий, осознание отдельными представителями наций разрушительной сущности глобализации, опирающейся именно на так называемые „универсальные”, „мировые”, а следовательно, – безнациональные религии. Поэтому, как альтернатива этническому хаосу, возникают естественные инверсионные процессы возвращения к своему собственному духовно-культурному наследию, что сказывается в повышении интереса к истокам своих этносов и этнокультур, а также возрождению родных религий.

Взаимодействие наших народов при решении демографических, экономических, экологических, культурных и других проблем будет способствовать национальной безопасности и проведению жизнеутверждающей стратегии развития. Мы осознаем, что славяне должны развиваться, не исключая, а дополняя друг друга. Этот принцип славянской взаимодополняемости – основа стратегии Будущего. Нам необходимо формирование славянской идеологии, которая должна вобрать в себя многотысячелетнюю мудрость наших народов ради сплочения славян на родовой основе, чтобы дать толчок к будущему процветанию. Мы считаем, что только родноверие может восполнить те колоссальные потери, что были нанесены нашим народам чужой, противоречащей славянскому естеству религией.

Таким образом, основные цели и задачи развития Родной веры славян можно сформулировать так: самосохранение идентичности славянских народов; противостояние мировому глобализму; достижение взаимопонимания между представителями родноверия, «народного христианства» и подлинной науки; укрепление единства славянских народов через расширение родноверческих контактов; ознакомление населения славянских стран с культурой, обрядами, обычаями и праздниками своего народа и всех славянских стран, формирование положительного имиджа родной веры в обществе.

2. Родная Вера – как способ самосохранения славянства и альтернатива глобализму

Глобальные процессы привели к созданию промышленной цивилизации, которая все быстрее поглощает природные ресурсы и выбрасывает неконтролируемые массы мусора, которые уже не успевают перерабатываться природой. Традиционная культура, духовные и естественные ценности заменяются рекламным мышлением, что вызывает рост потребительства и накопления вещей, создающих в обществе ложное представление о комфорте. Отчуждение человека от естественной среды – путь к гибели.

Для спасения человечества необходимо создать экологическую цивилизацию, которая смогла бы ограничить безудержную погоню за материальными ценностями. Главной задачей такого общества должно стать сохранение естественной среды и наших народов, а не экономические, политические или военные цели. Такие качественные изменения невозможны без радикального изменения мышления людей.

В славянском родноверии существует понятие о Прави – единой справедливости, естественном нравственном законе во Вселенной, который влияет на судьбы всех существ и явлений, – именно такое миропонимание поможет сохранить чистоту и ценность Рода и родной Земли, как среды обитания этноса. Этническая экология как отрасль общей научной экологии приходит к логическому выводу, что лишь традиционная духовная культура в условиях независимых государств способна воспитать экологического человека будущего.

Именно поэтому родная этническая религия, возрождающая почитание человеком своей Матери Земли и Природы, сегодня востребована – и она действительно способна стать религией будущего. Сегодня родноверческие группы, несущие эту идею в общество, существуют во всем мире. В настоящее время численность язычников составляет около миллиарда лиц, они продолжают или возрождают свои традиции в Европе, Индии, Китае, Японии, странах Америки, Азии и Африки.

В ХХ в. поиски альтернативного духовно-культурного идеала побудили передовых мыслителей к возобновлению собственных автохтонных религиозных систем в Европе. В 1998 году создан Всемирный Конгресс Этнических религий (WCER), съезды которого проходят ежегодно. Они уже состоялись в Литве (несколько раз), Германии, Греции, Бельгии, Индии и др., о чем свидетельствуют Декларации Всемирного Конгресса Этнических Религий (Литва-1998 и последующих лет). Недавно родноверческие природно-национальные верования были официально на государственном уровне признаны в Исландии и Литве, автономной республике России Мари-Эл и др.

Девиз Всемирного Конгресса Этнических Религий "Единство в многообразии" имеет много разных аспектов. Сохранить многообразие мира и самим своим существованием препятствовать его унификации – главная задача родноверов всех европейских стран. В частности, это означает, что каждый человек в своей повседневной жизни должен обращать внимание на многообразие проявлений жизни в Природе и всем своим поведением и жизнедеятельностью поддерживать его.

Каждая религия и народ ее исповедующий имеют характерные местные традиции, свое природное вероисповедание, мировидение, мифологию, фольклор, которые связывают их любовью к родной земле и истории, культивируют отношения, ведущие к освящению всей жизни и к обожествлению Природы.

Как Природа сохраняется благодаря большому разнообразию видов, так и человеческая культура позволяет людям развивать свои разнообразные традиции свободно и без взаимного отрицания соседних верований и обычаев. Язычество – это естественная этническая религия, благодаря которой многие народы мира сохраняют свое национальное самосознание.

Конфессии или отдельные общины родной веры уже существуют во многих славянских странах: Украине, России, Беларуси, Польше, Болгарии, Словении, Чехии, Словакии, Сербии и др.

Ныне славянские народы естественно объединяют свои усилия в борьбе за право на родную веру. Ежегодно съезды славян-родноверов под названием Родовое Славянское Вече по олимпийскому принципу происходят в разных славянских странах.

Первое такое вече состоялось в Киеве (Украина, 2003), второе в Кобрине (Беларусь, 2004), затем в Калуге (Россия, 2005), в Щецине (Польша, 2006), в Белграде (Сербия, 2007), в замке Струга (Словения, 2009), и эта традиция будет продолжаться в дальнейшем. Язычники-родноверы приняли ряд документов о солидарности и сотрудничестве славян, направленных на взаимопонимание с правительствами своих государств и конфессиями мировых религий. К этим документам относятся: Битцевское и Коломенское обращение (Россия, 2002), Итоги и Устав Родового Славянского Веча (2003–2009 гг.), обращение к правительству «О признании христианизации Руси национальной трагедией» (Украина, 2007) и др.

Родноверы славянских стран сохраняют и развивают древние верования, культуру, родовые обычаи и высокий дух наших Предков, несмотря на тысячелетние преследования со стороны государств и мировых религий. Мы видим и почитаем в Природе Божественную сущность во всем ее многообразии, мы верим, что Жизнь, Разум, Дух, Нравственность даны человечеству в многообразных формах, которые названы родными именами наших Богов и Богинь: Сварога, Перуна, Лады, Стрибога, Световида, Триглава, Живы, Радогоста, Велеса, Макоши, Доли (Судьбы), Белобога и Чернобога, Марены, Ярилы, Лели и Полеля и многих других, которые являются разными ипостасями Вселенной.

В основе нашего мировоззрения заложено триединство: родная Земля – родная Речь – родная Вера. Эта триада по праву может стать краеугольным камнем национальной идеологии каждого славянского государства! В условиях все более активной глобализации, ведущей к смешению культур и народов, для сохранения славянских держав необходимо суть национальной идеологии направить, прежде всего, на биологическое сохранение и приумножение славянских народов, а также на возрождение собственного народного Духа – родной веры. В термин «национальный» мы вкладываем классическое понятие о нации как кровнородственной общности людей, воспроизводящих самих себя и создающих свои государства. Культ Рода всегда был и остается одним из главных священных ценностей родной веры всех славян.

Можно утверждать, что и термин «православие», используемый церковью для обозначения ортодоксальной ветви христианства, имеет автохтонное происхождение и относится именно к родному мировоззрению. Триединство Прави (мира Богов), Яви (мира людей) и Нави (мира Предков) – основа славянского родноверческого богословия, что выражается в традиции славления Богов, отсюда – право+славие.

Возрождение древнего исконного православия держится на неотъемлемых качествах славянского Духа – стремлении идти стезёй Прави, именем своим и жизнью своей славить Богов, взаимодействовать с Силами Природы, любить и защищать родную землю, родную речь и родную веру, как главные ценности традиционной славянской культуры. Здравомыслие, трезвый здоровый образ жизни, свободное экологическое и творческое созидание должны стать фундаментом патриотического славянского воспитания и образования.
Мы должны донести государственным деятелям наших стран, что наши общие родовые корни и культурное наследие можно и должно эффективно использовать с целью самосохранения и будущего расцвета славянских народов. Для этой цели необходимы возвышенные нациотворческие мифы, художественные произведения, которые учат любить свой народ и уважать своих единокровных братьев славян. В частности, идея возрождения родной веры в этом смысле оказывается достаточно плодотворной, потому что именно через почтение к своему родному наследию можно научиться уважать культуру других народов.
Возрождение родной веры неизбежно активизирует процессы интеграции славянского суперэтноса, вернет нашим народам родовую генетическую память и этнический иммунитет. Этнорелигия славян несет в себе культурный опыт многих поколений наших этнических предков и представляет собой основу исторической и генетической памяти этноса.
Возрождение этнических религий – это единственный путь к повторному оживлению в народе его естественной души – единственное средство этнического самосохранения наших народов. Это новый признак современной национальной культуры, одна из наиболее радикальных новаторских попыток согласовать жизнь этнических сообществ с их прирожденными (автохтонными) духовными системами по родовому принципу.

3. Отношения с государствами и восстановление исторической справедливости относительно Родной Веры

Человек, воспитанный на своих национальных традициях, может воспринять мировую культуру лишь через призму своего этнического мировоззрения и менталитета. Поэтому более важной всегда была и будет этническая, национальная культура, которую нельзя подменить никакими глобальными или „общечеловеческими” суррогатами ценностей.

Родная вера славян испокон веков была отшлифованной на протяжении тысячелетий системой мировоззрения и поведения, которые включали нормы и правила сожительства этнически однородного общества, что позволило нашим пращурам создать свою самобытную духовную культуру и собственные государства. Современный духовный и нравственный упадок славянского общества, потеря многими народами своей независимости – следствие осуществления глобального плана, запущенного в действие мировыми космополитическими религиями. Измена исконному обычаю, забвение коренной веры своих давних предков, искажение истории – одна из глубинных причин современной трагедии славян, их разъединенности, потери генетической родовой памяти.

Мы знаем, что в священных писаниях христиан, иудеев, мусульман есть призывы к порабощению, ограблению и даже убийству язычников и любых инакомыслящих, уничтожение их священных мест и культовых изображений Богов. Следуя этим книгам, до сих пор церковнослужители объявляют язычников врагами Бога и разжигают вражду по отношению к язычникам со стороны общества и государственных институтов.

Нашему обществу не подается в полном объеме информация о существовании Родной Веры. Боле того, распространяется безудержная клевета на родную веру, которая формирует негативное общественное мнение о язычниках, что не соответствует действительности и противоречит реальным фактам. Таким образом, в обществе сложились стереотипы, сформированные длительной клеветой и религиозной нетерпимостью к язычникам со стороны церковных служителей и их паствы. Это дает право с научной философской точки зрения рассматривать межрелигиозный христианско-языческий конфликт как экзистенциональное столкновение различных (даже противоположных) этнокультурных моделей, составляющих основу жизни религиозной общности. Достижение толерантности в данном случае возможно лишь при наличии правовой защиты со стороны государства. В противном случае, государство, поддерживающее лишь одну «огосударствленную» конфессию, тем самым само провоцирует межрелигиозные конфликты и разжигает рознь, дискриминируя другие вероисповедания.
Христианская Церковь беспрепятственно распространяет мысль, что язычество умерло, что оно пагубно для души, что нужно отречься от общения с язычниками. В таких условиях нам приходится постоянно напоминать государству и обществу, что мы живы и сохраняем древнее мировоззрение, традиции и верования, духовную культуру наших предков. До сих пор государственные деятели иногда просто не знают о том, что многие люди являются последователями исконной родной веры предков. Мы напоминаем, что мы – такие же граждане, как и все другие, и государства обязаны защищать наши права наравне с правами христиан, иудеев, мусульман, буддистов и других вероисповеданий.

Тысячелетним преследованиям, дискриминации, религиозной войне против родной веры должен быть положен конец. Наступило время возобновить историческую справедливость относительно репрессированного родноверия (аутентичной веры славянских народов), которое понесло наибольшие утраты от тысячелетней государственной и церковной политики. Мы должны требовать от государства возвращения исторических священных мест родноверам, сделать их доступными для посещения и проведения там обрядовых действий, отдать эти священные места под защиту родной веры.
Для этого родноверческим общинам целесообразно в своих государствах, где это возможно, подавать ходатайства относительно осуществления исторической реабилитации этнической славянской Родной Веры; признания ее (наряду с христианством) традиционной религией наших стран; предоставления равных прав согласно действующих ныне конституций; а также, учитывая духовно-моральные и материальные убытки, нанесенные государствами и господствующими церквями, – предоставление льгот и материальной помощи на построение храмов родных Богов и основание духовных учебных заведений.
В этой связи наше отношение к политике рекомендуется строить сообразно следующим принципам. Родноверы как граждане своих стран имеют право поступать в политической жизни как угодно, быть членами разных общественно-политических объединений, в соответствии со своей гражданской позицией. В свою очередь, жреческое сословие должно быть над политикой, его задача - формирование мировоззрения и идеологии в обществе.

Мы также считаем необходимым добиваться изменений в государственной политике наших стран относительно религий, в частности родной веры. А именно:

1. Родноверы, где это возможно, могут добиваться от государств признания и публичного осуждения многовековых гонений и дискриминации родноверов, сторонников всех национально-естественных верований славянских народов как титульных наций наших государств.

2. Родноверы также могут добиваться от государств признания значительной роли язычества как традиционной веры в сохранении духовного наследия наших предков, ее незаурядное значение в истории родной культуры. Для этого необходимо информировать наши национальные институты стратегических исследований, имеющиеся в каждой стране и занимающиеся социокультурными и этнонациональными проблемами, о существовании родной веры и ее непреходящей ценности как главного фактора сохранения национального самосознания и самобытности народа.

3. Родноверы имеют право требовать от государств компенсации за разрушенные священные места, за преследование и гибель многих родноверов в прошлом и за религиозную дискриминацию родноверов в настоящее время; добиваться равных правовых условий для родноверческих общин; требовать выделения родноверам необходимых для родноверческих обрядов природных мест или помещений без какой-либо арендной платы, на основании права каждого гражданина пользоваться общенациональным достоянием; также требовать трудоустройства и компенсации моральных убытков дискриминированным родноверам.

4. Родноверы, где это возможно, имеют право требовать от государства: прекратить тенденцию к духовной монополии одной религии; предотвратить насильственное религиозное обучение (евангелизацию, навязываемую во всеобщем порядке); предоставить студентам и школьникам, военнослужащим и другим категориям населения равный доступ к информации обо всех религиозных конфессиях, в том числе (а может и в первую очередь!) о родной естественной вере своего народа, обеспечить паритетное распространение религиозных взглядов через государственные СМИ.

5. Поскольку мы, родноверы, были и остаемся естественными правопреемниками исконной веры славян, а преступления против родной веры не имеют срока давности, то в качестве реабилитации родной веры и компенсации нанесенных на протяжении веков убытков, мы имеем право требовать от государств возвращения родноверам давних святых мест для осуществления обрядов и славления родных Богов, а также предоставления государством в законном порядке земельных участков для строительства храмов и капищ.

4. Пути и формы возрождения Родной Веры в славянских странах

Общность происхождения славянских народов, близость их языков дают возможность выявить общие черты славянского этнического мировоззрения, пантеона, культов, обычаев, которые могут стать основой для реконструкции этнической религии, что в настоящее время актуализируется у многих народов Европы. Мы хорошо осознаем, что этническая религия огромного славянского суперэтноса имела свои региональные особенности. Именно поэтому современное возрождение родной веры должно опираться на автохтонные традиционные национальные обычаи и обряды, одухотворенные культами родных Богов, согласно с местными традициями своих народов.

Одним из способов удержания власти, как известно, является заигрывание с народом – правители стремятся продемонстрировать уважение к сложившимся культурным традициям своих стран (например, даже коммунисты-атеисты после распада СССР поддержали христианство как преобладающую в стране религиозную конфессию, именно такая стратегия помогла многим политикам снискать доверие народа). Тоесть культурполитические действия рано или поздно становятся эфективным средством для легитимации политических лидеров. Явления, возникающие в культуре, как правило, скоро начинают преобладать и в политике. Поэтому мы должны сознавать и быть уверенными, что родная вера, постепенно приобретая популярность в народе, станет тем этнокультурным символом, игнорировать который станет невозможно. Родноверие сегодня набирает все большее распространие и становится достоянием наиболее национально сознательной части общества.

Мы реально увидели, как за последние двадцать лет изменилась конфессиональная палитра многих славянских стран, считающихся ранее исключительно христианскими, при том, что количество и качество родноверческих общин имеет тенденцию к возрастанию (Россия, Украина, Польша). А это дает право надеяться, что этнонациональные ценности, сохраненные родноверами, всегда останутся жизненно важными и актуальными и в будущем займут надлежащее им место.

В связи со всем вышеизложенным, Родовое Славянское Вече рекомендует родноверам:

1. В первую очередь, создавать и собственным примером распространять традиционный и в то же время современный языческий способ мышления среди своих близких, друзей и целого народа. В этом нам должна помочь богатая научная база, веками накопленная нашими предшественниками: фольклорные источники и этнографические записи, философские труды о мировоззрении славян, данные археологии (артефакты, символы, раскопки древних святилищ), исследования по этногенезу славян, а также строго научная реконструкция богословско-обрядового комплекса родной веры современными учеными и родноверческими волхвами-практиками. Огромную важность в этом приобретает обмен научными знаниями и практическим опытом между родноверами славянских стран, общие славления Богов и поклонения предкам.

2. Программа развития Славянской Родной Веры в современных условиях имеет стратегическую цель – сохранение национальной идентичности славянских народов путем возрождения родных самобытных традиций как исконной духовной системы (религии); тактически задача может быть выполнена через организацию на местах духовно-концептуальных центров Славянской Родной Веры.

Это могут быть: родноверческие общины, научные и историко-культурные центры, родноверческие общественные организации, учебные заведения, фольклорные коллективы, издательства, магазины, туристические центры и другие институции, которые, постепенно набирая силу, становятся общепризнанными и влияют на общие тенденции развития национальной культуры.

3. Создание местных общин, религиозных центров и общественных институтов родной веры осуществляется согласно с законодательствами конкретных стран и международных организаций о свободе совести и вероисповеданий, об общественных организациях или о развитии культуры с учетом местных условий каждой страны, народных традиций и особенностей, а также предпочтений самих общин.

4. Самоорганизация славянских и родовых общин на местах также может осуществляться согласно с конкретными местными условиями каждой страны. Например, там, где уже сложились условия и соответствующее правовое поле, возможно создание религиозных центров, конфессий и объединений общин для осуществления своих стратегических задач на основе общих традиций; там, где еще существует официальная дискриминация родноверов или непонимание, неприятие их на государственном уровне, можно действовать по принципу рассредоточенного сопротивления, создавая общины или группы единомышленников, постепенно привлекая к родной вере тех, кто ценит славянскую традицию и способен понять цели и задачи нашего движения.

5. Взаимоотношения родноверческих общин с государствами должны строиться на основе принятого законодательства, в то же время иметь целью дальнейшее официальное признание родной веры, где это возможно (как например, в Литве, России, Украине родноверческие общины уже имеют официальную регистрацию), и предоставление равных прав, а в будущем и приоритетов в своих государствах. Взаимоотношения между родноверческими общинами разных славянских стран строятся по горизонтальному принципу равноправия и взаимоуважения. Славяне, следуя исконной традиции родной веры, взаимно поддерживают друг друга перед лицом внешних и внутренних угроз, добровольно оказывают посильную дружескую, научную или юридическую помощь.

6. Для положительного и эстетически возвышенного восприятия народным сознанием своей родной веры должна быть осуществлена реконструкция образов Богов и их культов, их художественное воплощение в скульптуре, живописи, кинофильмах, литературных и других произведениях.

Необходимо развивать традиционные родноверческие ремесла и искусства, способные произвести впечатление не только на рациональное мышление, но и на эмоциональное восприятие родных архетипов, образов, символов, идей, призванных благотворно влиять на душу человека, пробуждать генетическую память. При этом реконструкцию мировоззрения, теологии, обрядности, календаря следует производить, опираясь лишь на строго научные данные и методологию, а не на фантазии отдельных беллетристов.

7. Постоянная религиозно-обрядовая практика и воспитание родноверческого духовного сословия – основа сохранения родной веры для будущих поколений.

Мы понимаем, что обучение и посвящение в древней традиции происходило от жреца к жрецу и от отца к сыну в рамках жреческого сословия. Поскольку традиция была прервана, и сегодня мы живем в бессословном обществе, то восстановление жреческого сословия сейчас может быть рассмотрено как сверхзадача, наиболее трудоемкая и ответственная работа – восстановление институтов жречества.

Для этого необходимо, где это возможно, создавать воскресные школы для взрослых и детей, и даже высшие духовные заведения для обучения священнослужителей (волхвов, жрецов родной веры). При этом необходимо применять опережающие методы обучения, выявлять талантливую молодежь, обладающую необходимыми творческими личными качествами для родноверческой деятельности и всемерно поддерживать ее.

Взаимоотношения учителя и ученика желательно выстраивать согласно с родноверческой этикой, следуя давним ведическим принципам преемственности и бескорыстия.

На этапе становления родноверия, до признания его на государственном уровне, во избежание масштабного явления самозванства жрецов и волхвов, ведущего к дискредитации родной веры, целесообразно не злоупотреблять данными терминами при взаимоотношениях с официальными и государственными органами, а в структурах общин можно рекомендовать посады Главы, Старейшины, для родноверов-общинников – ревнительство Богов. Или иные, учитывая местные условия и традиции.

8. Одним из важнейших условий укрепления родноверческого движения становится наращивание пассионарности. А возникает она вследствие концентрации этнической энергии в замкнутом пространстве. Поэтому раньше или позже рассредоточенные родноверческие общины и группы неизбежно должны будут консолидироваться в объединенные центры родной веры в своих странах. Однако эти процессы нельзя инспирировать искусственно. История показывает, что те социальные явления, что рождаются и взрослеют за год-два, как правило, долго не живут. Только то, что вызревает в народных недрах долго, набирает силу и приобретает возможность в будущем жить века.

9. Построение и упорядочение капищ, обрядовых мест, культовых сооружений, храмов родных Богов необходимо осуществлять согласно с историческими данными, научными реконструкциями, местными традициями и возможностями. В тех странах, где невозможно построить общественные святилища и капища, рекомендуется изыскивать возможности возведения их в частных владениях. Это, безусловно, предполагает известную степень альтруизма, что в настоящее время встречается крайне редко, однако наша задача – искать людей, способных понять значимость такого самопожертвования и оказывать родноверию материальную поддержку.

10. Учитывая участившиеся попытки подмены родных традиций вымышленными псевдоязыческими теориями и практиками, мы должны открыто заявлять об этом и отмежевываться от ложных учений и писаний отдельных авторов, а также от теневых структур, которые стоят за спиной подобных деятелей.

Мы считаем своим долгом: предупреждать всех сторонников родноверческого мировоззрения о том, что они могут быть введены в заблуждение ложными теориями, замаскированными под родную веру или науку, распространяемыми некоторыми ловкими дельцами, «бизнесменами от религии» или просто вредителями, способными дискредитировать родноверие. Декларируемые ими воззрения чаще всего являются личным авторским вымыслом или сознательной провокацией, имеющей целью расколоть наше еще недостаточно окрепшее движение.

11. Необходимо также постоянное информирование общественности о деятельности общин и центров родной веры. Для этого создаются собственные Интернет-ресурсы, издательства, устанавливаются связи со СМИ (хорошо, если это будут постоянно действующие радио- или телепередачи); проводятся научные конференции, круглые столы, этнофестивали и другие мероприятия, привлекающие внимание общественности. Желательно создавать положительное общественное мнение о родноверии как о традиционном народно-культурном наследии, воспитывать уважительное отношение к родноверческому движению.

12. Учитывая предыдущий исторический опыт международного славянского движения, мы видим, что единение славян всегда было плодотворно в информационном, научно-образовательном, этнокультурном, общественно-патриотическом направлениях, но постоянно претерпевало неудачи в политической сфере.

Поэтому мы подчеркиваем, что главной задачей Родового Славянского Веча как этнорелигиозного движения было и остается:

• координация действий славянских родноверческих общин на основе горизонтального принципа равенства стран-участниц;
• создание естественного положительного этнопсихологического пространства для сохранения и развития родной веры;
• вследствие чего достигается главная стратегическая цель – самосохранение славян как самобытной суперэтнической общности в условиях глобальной угрозы.
Все эти задачи следует актуализировать постоянно, пока родная вера войдет в кровь и плоть наших славянских народов как живая и естественная система жизнедеятельности.

VІІ Родовое Славянское Вече, Киев, 29 мая 2010.