СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs                     СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs

Др филозофије Галина Лозко, професор на катедри за филозофију Кијевског универзитета "Борис Гринченко", овај рад је излагала на Свесловенском конгресу одржаном у Кијеву новембра 2010. године

Концепција очувања словенског идентитета

 

Родни етницитет као феномен је био и увек ће бити снажан геополитички фактор, а одржавање етничког идентитета за многе људе и даље јесте један од најважнијих животних циљева. У садашње време, широм светске популације, живи више од 330 милиона Словена. Постоји ли у данашњици оно што можемо назвати општим словенским етно-културолошким идентитетом, као и самосвест о томе?

Као примарни фактори који одређују етнички идентитет јављају се пре свега заједнички тип памћења, територија, језик и религија. Разједињени, током протеклих миленијума хришћанства, Словени су постепено губили старе родне везе и етнички идентитет; они не само да су ступали у међусобне крваве обрачуне, покоравали земље својих суседа и браће, већ су међусобно и уништавали једни друге. Међутим, позиви за јединство Словена који су упућивали славни представници словенства, најчешће нико није слушао или су једноставно били потпуно игнорисани од стране политичких манипулатора. Словенско јединство никада није проносило посебне идеје научног карактера. Нажалост, етничким осећањима је често манипулисала политика, управо стога што идеја словенства никада није била добро ни утемељена, ни развијена.

На пример, размотримо геополитичку теорију словенофилства (такође познату као пансловенство или свесловенство). Ова теорија је у протекла два века пролазила кроз многе политичке поремећаје. Основна идеја, тежња пансловенства је уједињење свих словенских народа по принципу заједничког порекла.

Идеја о уједињењу свих Словена у моћну коалицију, у историји наших братских народа, јавља се периодично. Први су је заступали пагански кнежеви у време када су нашим народима претили бројни спољашњи непријатељи. Експанзија немачких окупатора у словенске земље извршена је углавном уз истовремено приморавање наших народа на христанизацију – о чему данас није пожељно говорити. Чак ни историчари, врло повезани са хришћанством, не могу порећи да је покрштавање готово свих људи текло насилним средствима; често је праћено крвавим репресалијама против побуњених, спаљивањем паганских храмова, кипова богова, уништавањем традиционалних народних храмова. Митрополит Иларион (Иван Огиенко) пише: "да мисли да се крштење Украјине, само око Кијева, протезало на више од десетине година, и да је увођење нове религије у великој мери било заливано крвљу украјинског народа који је бранио веру предака...".

Од 1168, као последица уништења највећих храмова балтичких Словена на острву Рујан (данас Риген), почела је епоха отуђивања наших људи од традиционалне родне религије, која је заправо одувек одражавала саму душу народа. У наша словенска тела насилно су усађене одлике туђинске душе - хришћанске послушности, ропства и унижења људског достојанства.

Према схватању наших предака, конфесионална и национална припадност су биле повезане, чак међусобно зависне. Хришћанство су видели као веру својих непријатеља, Франака и Немаца, а рат са њима, објашњањаван је као борба њихових месних родних боговова против „немачког бога“. Промена вере је доживљавана као издаја сопства, своје душу и саме природе свог народа, што је по моралним и етичким стандардима родне религије сматрано преступом. Зато су се Словени толико дуго опирали покрштавању, дизали буне и борили против крсташа.

Родна религија садржи у себи културно искуство многих генерација наших предака и представља основу историјског и генетског памћења Словена. Хришћанство је преобратило овај живи људски ланац међугенерацијског трансфера знања, етничких и племенских искустава, раздвојило Словене по верској припадности (католичанство, православље), по писму (ћирилица, латиница), те ослабило осећај за породичне везе. Дакле, дужни смо да признамо да геноцид над словенским народима потиче из деицида (израз први пут употребио проф В. Шајан) – што значи из „убијања богова".

У новије време идеја пан-словенства јавља се поново крајем 18. века, када је огромна већина наших људи живела у саставу руске, аустријске и пруске империје. У тим империјама званично се сматрало да панславизам „води дестабилизацији монархије“. Било је забрањено све што је у вези са словенством, чак и матерњи говор Словена.

Као противтежа оваквом политичком притиску настаје идеја словенске узајамности, која је словачког порекла. Њу је најпре утемељио песник Јан Колар, аутор првог теоријског програма о духовном јединству словенских народа, и тиме поставио темељ за разумевање Словенства као целине - "словенске нације". Колар је тиме укључио словенску проблематику у област филозофске мисли. Међутим, његов концепт имао је и своје недостатке. Главна грешка Колара је идеја о „језичком зближавању“ Словена, што је на том подручју довело до стварања концепције чехословачког племена, те порицања аутономности словачког језика. Узгред, касније Колар није инсистирао на овој идеји ("Трактат о литерарној узајамности").

Друга грешка Колара је што је заступао идеју о посебној улози Русије у обједињавању словенских народа (заснивано на бројчаном и територијалном преимућству Русије у поређењу са другим Словенима). Као што ћемо видети у току историје, ова теза се показала погрешном, јер постоји сталан политички антагонизам у словенско-руским односима (видети такође трактат Љ. Штура "Словени и свет будућности"). Значајан део словенских народа, дуго угњетаваних под разним царставма, стално је имао потребу за националним ослобођењем. Међутим, као што историја показује, вође словенских покрета увек су били разочарани у деловање руског фактора.

Идеја "добровољног" спајања народа, као што знамо, доживела је колапс не само у случају СССР-а, већ и Чехословачке и Југославије. Сходно томе, асимилација, о којој је маштао Лењин, показала се немогућом. Она не само да није реализована у Совјетском савезу (социјалистички систем), већ полако доживљава колапс и у самом САД-у (капиталистички систем). Није се догодило претапање многих народа у један народ, ни у "совјетски" с једне стране, а ни у "америчку нацију" са друге.

Илустративан показатељ за разумевање овог феномена налазимо у књизи "Русија и Европа" (1871) Н. Ј. Даниловског, кога још увек сматрају једним од најважнијих међу лидерима прословенских покрета у Русији. У том раду, упркос отвореном руском месијанизму који се у то време утврђивао, он тврди и да би спајање Словена у једну државу, стварање јединствеог политичког тела, повредило заједнички интерес свих културних и историјских група. Ту идеју Данилевског руске присталице покушавају да игноришу. Данилевски даје предност одвојеном животу Словена уз очување блиских културних и родбинских веза: "За величину и културни значај породице словенских нација <...> нужно је неподвргавање Словена Русији, као уједињење свих словенских народа кроз општу идеју свесловенства [Данилевски Њујорк Русија и Европа. - Ст, 1871. - С. 409, 411]. Сходно томе, Данилевски је изразио гледиште које је у супротности са било каквим покровитељским намерама Русије. Н. П Аксаков је написао да "свесловенство је увек било, јесте и биће историјски и етнографски фактор", који је нужно разматрати као народни организам, а не као политичку заједницу.

Талас интересовања за словенске идеје јављао се периодично међу Словенима под утицајем романтичних или политичких чинилаца. Међутим, словенски и руски панславизам, то су - различите идеологије; словенски подразумева јединство култура братских народа, док руски садржи у себи императорску идеју "велике државности" засновану, у суштини, на експанзионистичким циљевима. Уз такав концепт, дакле, сви снови и покушаји да се уједине Словени су се увек разбијали о хегемонију Русије.

Наравно, негативан став према словенском националном питању изразили су и класици марксизма-лењинизма, што није могло а да се не одрази на совјетску идеолошку доктрину. На пример, Фридрих Енгелс у свом чланку "Борба у Угарској", писао је: "Пансловенство се појавило не у Русији или Пољској, већ Прагу и Загребу ... Непосредни циљ пансловенства је стварање словенске државе под покровитељством Русије од Рудних и Карпатских гора до Црног, Егејског и Јадранског мора ... Пансловенско јединство - то је чиста фантазија или - руски бич." Енгелс је такође приписивао типичне немачке шовинистичке етикете, које ће и даље целог столећа да висе над Словенима: "Народи који никада нису имали своју сопствену историју, и након што пређу први, најнижи ниво цивилизације, већ падају под туђинску власт (...) и никада неће остварити било какву независност. Таква је судбина аустријских Словена" [ Энгельс Ф. Демократический панславизм // Маркс К.., Энгельс Ф. – Собр. соч.–Т. VI.–С. 181–182; 290 – 298].

На 10. Свесловенском конгресу, многи говорници-комунисти осудили су национализам. Према томе, хтели су да се поставе и према том питању. Према мишљењу савремених нациолога, национализам се јавља као природна реакција етноса на деструктивни утицај средине: економске, социјалне и политичке процесе, појаве страних етничких вредности и страних вера. У процесу распада царства, империје, одвајање колонија од матице и формирање националних држава, национализам постаје политички принцип сагласно коме "етнички простор не би требало да секу политичке границе и етничке границе унутар одређене државе не би требало да буду одвојени од остатка већинског народа." Дакле, национализам као фактор етноочувања противуречи светској религији и државним системима империјалноог типа Новог доба. Такавј национализам је увек против појава као што су: глобализам, интернационализам, империјализам, хришћанство, космополитизам, егалитаризам и либерализам.

Међу словенским народима, термин "национализам" стекао је популарност тек у другој половини 19. века. Током националног уздизања, расте интересовање за језик предака, културу, као и својеврсна идентификација са борбом за национална права. Називајући се словенским, такав национализам стекао је карактеристичну форму као макронационализам (познат као пансловенство), који је уједно таксономски највиши облик национализма јер обједињује национализам генетски повезаних људи. На пример, у "Енциклопедији национализма" (Лондон, 1990) пише: "пансловенство - најстарији и најважнији вид макронационализма. Идеја уједињења свих Словена у моћну коалицију појавила се крајем 18. века у време када су сви словенски народи били мањина у руској, аустријској и пруској империји ... Јан Колар, који је величао сан о словенском уједињењу у књизи "Кћер Славе", био је на челу апостола свесловенског национализма" [Encyclopedia of Nationalism / Snyder L.L. – London, 1990. – P. 309].

Посебно снажан био је талас словенског национализма у Аустро-Угарској, као што је већ поменуто, инспирисан песмом Јана Колара "Кћер Славе" (почетком 1820). Дакле, ова поетска слика ћерке Богиње Славе постала је етнонационални симбол словенских народа. Песник говори о свом пострадалом завичају, о трагичној судбини полабских Словена, који су готово потпуно уништени од стране хришћанских освајача, о племенитим идеалима Јана Хуса, подвизи хероја Словена који су се вековима борили за своја права.

Франце Прешерен, један од утемељитеља словеначког књижевног језика, 1836. године је објавио поему "Крштење на Савици", у којој је први изразио најдубље мисли Словена о древној вери. Већина рукописа песника је спаљена по налогу католичког свештенства. Његова поезија изражава тугу народа и родољуба који је страсно волео своју земљу и боре се за њен препород.

Вредност родне вере Словена постале су централна тема филозофске мисли у Пољској и Украјини тек у двадесетом веку. Можда под утицајем Фридриха Ничеа,, готово у исто време, ове идеје су освојиле умове Јана Стахнијука и Володимира Шајана, а до краја овог века прихваћене су у патриотским словенским круговима Русије, Словеније, Србије, Бугарске, Чешке, Хрватске. Идеја о оживљавању родне вере није случајна и јавља се и у другим европским земљама - она представља моћно средство којим се народ може заштитити од глобалних претњи.

Демографска криза словенских народа може довести до депопулације Словена и Европљана у целини, са свим негативним друштвеним последицама.

Потпуна дезинформисаност, преовлађујућа у нашем друштву, чини немогућим разумевање узрока националног пада, што успорава проналажење путева за излазак из кризе. Политиком подржавања миграција - постепено се замењује староседелчки народ - другим, новопридошлим, који је непријатељски расположен и у чијем менталитету постоји једино жеља за присвајањем онога што су изградили Европљани. Прилив имиграната мења тако структуру становништва које, тако, уједно мења своје етничке особености. Експанзија ислама са циљем завојевања европског континента представља озбиљну претњу. Верски аспект у овом случају - то је само покриће - на исти начин као што су крсташи мачем некада по Европи проносили "религију љубави". На сцени је заправо етнички рат против европског света у целини.

ЗАКЉУЧЦИ:

1. Очување словенског идентитета могуће је кроз циљано образовање и васпитање, засновано у оквиру националних држава. На пример, у Украјини је још увек судбина словенских идеја препуштена у руке левици (комунисти, социјалисти, либерали), што ствара негативну слику о словенској идеји уопште, идентификујући је са империјализмом Москве, стремљењем Русије да оствари светску доминацију. Ова идеја о свесловенству мора бити превазиђена, а то је могуће једино под условом да се подрже национално-патриотски покрети који треба да преузму одговорност за судбину словенског суперетноса (научни израз за групу људи заједничког порекла, обједињених блискошћу језика и историјом).

2. Уз то, родна вера се појављује као најважнији саставни елемент етноса (у тријади: родна земља, родни језик, родна вера), па је очување самобитности, а самим тим и етничког идентитета Словена могуће у условима обнове родних етничких религија. Такав процес је већ у току, то је природни феномен у целој Европи, посебно у словенским земљама: Украјини, Пољској, Русији, Белорусији, Чешкој, Словачкој, Словенији, Србији, Бугарској и др. Ова природна алтернатива за асимилацију, настаје спонтано из самих недара народа - следећи деловање закона самоодржања, који наступа у тренутку када се налазимо на самој ивици провалије, иза које следи или смрт или спасење. Управо зато одбацивање и непоштовање родноверних Словена данас више нема оправдања. Боље нас подржите!

3. Савез Словена је могућ и неопходан у етно-културолошкој и информативној области по принципима хоризонталне сарадње, али никада - у "једној и недељивој" држави која жели да "усрећи" браћу Словене својим покровитељством. Можда у том смислу, стварање међународне лиге словенских држава би било потребно, али никада и никакве "државне заједнице"! Украјинци, као нико други, доживели су жалосно искуство у совјетској империји. Нека то служи као упозорење осталим Словенима!
Можда ће се једном испунити речи нашег кобзара Тараса Шевченка: "Да сви Словени једном буду добра браћа и синови Сунца-праведног, и јеретици."

Концепція збереження слов’янської ідентичності

Родовий етнічний феномен завжди був і буде сильним геополітичним фактором, а етнічна ідентичність для багатьох народів досі залишається метою життя. Нині в різних куточках земної кулі мешкає понад 330 мільйонів слов’ян. Чи існує нині спільна слов’янська етнокультурна ідентичність, компетентність, самосвідомість?
Першорядними чинниками, що визначають етнонаціональну ідентичність, як відомо, є насамперед пам’ять спільності роду, територія, мова, релігія. Роз’єднані впродовж останнього християнського тисячоліття, слов’яни поступово втратили колись родинні зв’язки й етнічну тотожність; вони не раз вступали між собою в кровопролитні війни, завойовували терени своїх братів-сусідів, взаємно знищували один одного; та заклики до єдності слов’ян, які лунали з вуст найславетніших представників слов’янства, не завжди були почуті, або й просто зневажені політичними маніпуляторами. Слов’янська єдність ніколи не носила окремого абстрактно наукового характеру. На жаль, етнічними почуттями завжди маніпулювали політики, тому ця ідея не отримала достатнього розвитку.
Розглянемо, приміром, геополітичну теорію Слов'янофільства (відому ще як панславізм або всеслов’янство). Ця теорія за останні два століття перетерпіла чимало політичних перекручень. Головною ідеєю панславізму було об'єднання всіх слов'янських народів за спільністю походження.
Ідея єднання всіх слов’ян у могутню коаліцію з’являлась періодично в історії наших братніх народів. Її проголошували ще дохристиянські князі в часи, коли нашим народам загрожували чисельні зовнішні вороги. Експансія німецьких загарбників на слов’янські землі здійснювалася переважно шляхом насильницької християнізації наших слов’янських народів – про що нині мало хто згадує. Навіть дуже заанґажовані християнством дослідники все ж не можуть заперечити, що охрищення майже всіх народів відбувалось силовими методами, часто супроводжуючись кривавими розправами з непокірними, спаленням язичницьких святинь, статуй Богів, руйнуванням традиційних народних храмів. Митрополит Іларіон (Іван Огієнко) писав: „треба думати, що хрещення позакиївської України розтяглося не на один десяток літ; нову віру таки густо полито кров’ю українського народу, що боронив батьківську віру...».
У 1168 р. внаслідок знищення найбільшої святині балтійських слов’ян Аркони на о. Руян (нині Рюген), почалася епоха відчуження наших народів від традиційної рідної релігії, що завжди є душею народу. В наше слов’янське тіло шляхом насильства вселили чужу душу – душу християнської покори, рабства, приниження людської гідності.
У свідомості наших предків слов’ян конфесійна та етнічна належність були взаємообумовлені. Християнство вони сприймали як релігію своїх ворогів-франків і германців, а війни з ними пояснювали як боротьбу їхніх місцевих плем’яних Богів з „німецьким Богом”. Зміна релігії розглядалася як зрада самому собі, своїй душі та єству власного народу, що за морально-етичними нормами рідної віри вважалося злочином. Саме тому слов’яни так довго не піддавалися християнізації, повставали і воювали з христоносцями.
Рідна релігія містить у собі культурний досвід багатьох поколінь наших етнічних Предків і становить собою основу історичної й генетичної пам’яті слов’ян. Християнство перервало цей живий ланцюг міжпоколінної передачі етнічних знань і родового досвіду, роз’єднало слов’ян за конфесійною належністю (католицтво, православ’я), за абеткою (кирилиця, латиниця), послабило почуття родинних зв’язків. Таким чином, мусимо ствердити, що геноцид слов’янських народів розпочався з деїциду (термін вперше вжив професор В.Шаян) – що означає «вбивство Богів».
У новітні часи ідея панславізму з’явилась в кінці XVIII століття, коли переважна більшість наших народів перебувала в складі Російської, Австрійської та Прусської імперій. В цих імперіях побутувала офіційна думка, що панславізм «призводить до дестабілізації монархії». Переслідувалося все, що стосувалось слов’янства, навіть розмова рідною мовою.
На противагу цьому політичному тиску виникає ідея слов’янської взаємності, що має словацьке походження. Вперше обґрунтована поетом Яном Колларом, який є автором першої теоретичної програми духовного єднання слов’янських народів, в основу якої було покладено розуміння слов’янства як єдиного цілого – «слов’янської нації». Саме Коллар включив слов’янську проблематику в галузь філософської думки. В Австрійській імперії тема панславізму виникла на початку 1820-х років з появою поеми Яна Коллара «Дочка Слави».
Однак, концепція Коллара мала й свої недоліки: найбільшою помилкою Коллара була ідея «мовного зближення» слов’ян, що на місцевому ґрунті вилилося в створення концепції «чехословацького племені» і заперечення самостійності словацької мови. До речі, пізніше він не наполягав на цій думці («Трактат про літературну взаємність»).
Другою помилкою Коллара було надання особливої ролі Росії в об’єднанні слов’янських народів (це твердження ґрунтувалось на чисельній і територіальній перевазі Росії перед іншими слов’янами). Як бачимо, ця теза виявилась хибною, що постійно надавало словацько-російським взаєминами певного політичного антагонізму [див. також трактат Л. Штура «Слов’янство і майбутній світ»]. Значна частина слов’янських народів, що постійно перебувала під гнітом різних імперій, постійно потребувала національного звільнення. Тому, як свідчить історія, лідери слов’янського руху розчаровувалися в російському факторі.
Але ідеї «добровільного» злиття націй, як ми вже знаємо, зазнали краху не тільки в СРСР, а й у Чехословаччині, Югославії, що розпалися на національні «квартири». Отже асиміляція, про яку мріяв В. Ленін, виявилася неспроможною. Вона не тільки не здійснилася в союзі (соціалістична система), але й зазнає краху в США (капіталістична система). Не вийшло перетворення багатьох націй ні в єдиний «радянський народ», ні в єдину «американську націю».
Показовою щодо цього є праця Н.Я.Данилевського «Росія і Європа» (1871), що досі вважається однією з основоположних. У ній, попри відвертий російський месіанізм, водночас стверджується, що злиття слов’ян в одну державу, в єдине політичне тіло пошкодило б загальному інтересу всієї культурно-історичної групи. Саме цю думку російські послідовники Данилевського намагаються «не помічати». Данилевський віддавав перевагу окремішньому існуванню слов’ян зі збереженням тісніших культурних та інформаційних контактів: «Для величия и культурного значения семьи славянских народов ... нужно не поглощение славян Россией, а объединение всех славянских народов общею идеею Всеславянства» [Данилевский Н.Я. Россия и Европа. – СПб., 1871. – С. 409, 411]. Отже, Данилевський висловлював думки протилежні будь-яким загарбницьким намірам Росії. Н.П.Аксаков писав, що «Всеслов’янство завжди було, є й буде простим історичним та етнографічним фактором», що розглядається як народний організм, а не як політична спільнота.
Сплески інтересу до слов’янських ідей відбувалися періодично в середовищі слов’ян під впливом романтичних або політичних чинників. Однак, слов’янський і російський панславізм – різні речі: слов’янський має культурницький зміст, російський – несе в собі ідеологію великодержавності та імперських експансіоністських цілей. Таким чином, всякі мрії та спроби до об’єднання слов’ян завжди розбивалися об гегемонію Росії.
Звичайно, негативне ставлення до слов’янського національного питання породили класики марксизму-ленінізму, що не могло не позначитися й на радянських ідеологічних доктринах. Так, Ф. Енгельс у своїй статті «Боротьба в Угорщині» писав: «Панславізм виник не в Росії або Польщі, а в Празі і Загребі ... Безпосередньою метою панславізму є створення слов'янської держави під покровительством Росії від Рудних і Карпатських гір до Чорного, Егейського і Адріатичного моря... Єдність панславіста – це або чиста фантазія, або – російський батіг». Тут же Ф. Енгельс також створює типовий германський шовіністичний ярлик, що його будуть ще ціле століття чіпляти слов'янам: «Народи, які ніколи не мали своєї власної історії, які з моменту досягнення ними першого, найнижчого рівня цивілізації, вже підпали під чужоземну владу або лише за допомогою чужоземного ярма були насильно підняті на перший рівень цивілізації, не життєздатні і ніколи не зможуть досягти якої-небудь самостійності. Саме така доля австрійських слов’ян» [Енгельс Ф. Демократичний панславізм // Маркс К.., Енгельс Ф. – Собр. соч.–Т. VI.–С. 181–182; 290 – 298].

Тут дехто з доповідачів засуджував націоналізм. Тому хотілось би торкнутися й цієї проблеми. На думку сучасних націологів, націоналізм виникає як природна реакція етносу на деструктивні впливи зовнішнього оточення: економічні, соціальні та політичні процеси, іноетнічні та інорелігійні впливи. У процесах розпаду імперій, відділення колоній від метрополій та утворення національних держав, націоналізм стає політичним принципом, згідно з яким «етнічні межі не повинні перетинатися політичними кордонами, а етнічні кордони в межах певної держави не повинні відокремлювати правителів від решти народу». Отже, націоналізм як етнозберігаючий чинник перевершує й світові релігії докапіталістичних суспільств, і державні утворення імперського типу Нового часу. Справжній націоналізм завжди протистоїть таким явищам, як: глобалізм, інтернаціоналізм, імперіалізм, християнство, космополітизм, егалітаризм, лібералізм.
Серед слов’янських народів термін «націоналізм» набув популярності лише в другій половині ХІХ ст. – в час їхнього національного відродження, підйому цікавості до предківської мови, культури й ототожнювався з боротьбою за національні права. Саме на слов’янському ґрунті націоналізм набув такої особливої його форми як макронаціоналізм, відомий під назвою панславізм, що фактично є таксономічно вищою формою націоналізму, яка об’єднує націоналізми генетично споріднених народів. Так, наприклад, в «Енциклопедії націоналізму» (Лондон, 1990) читаємо: «Панславізм – найбільш стара і найбільш важлива форма макронаціоналізму. Ідея союзу всіх слов'ян у могутню коаліцію з'явилася в кінці XVIII століття в час, коли всі слов'янські народи були меншинами в Російській, Австрійській і Прусській імперіях... Ян Коллар, що прославив мрію союзу слов'ян в «Дочці Слави», став попереду слов'янських апостолів націоналізму» [Encyclopedia of Nationalism / Snyder L.L. – London, 1990. – Р. 309].
Оскільки в імперіях (Російській, Австрійській та Прусській) чекати на ґрунтовні теоретичні наукові виклади націоналізму ще не доводиться – то вони плідно розквітли в галузі красного письменства.
Особливу пасіонарну хвилю слов’янського націоналізму в Австрійській імперії підняла поема Яна Коллара «Дочка Слави» (початок 1820-х років). Створений поетом образ дочки Богині Слави є глибинним етнонаціональним символом слов'янських народів. Поет розповідає про свою багатостраждальну батьківщину, про трагічну долю полабських слов'ян, майже повністю знищених завойовниками, про шляхетні ідеали Яна Гуса, подвиги героїв-слов’ян упродовж багатьох віків боротьби за свої права.
У 1836 р. Франце Прешерн, один з творців словенської літературної мови, опублікував поему «Хрещення при Савиці», в якій уперше висловив найпотаємніші людські почуття й думки. Велика частина рукописної спадщини поета була спалена за наказом католицького духівництва. Його поезія виражає скорботу громадянина й патріота, що пристрасно любить батьківщину, бореться за її відродження.
Однак серед офіційних імперських кіл превалювала думка, що слов’янський націоналізм «призводить до дестабілізації монархії». Переслідувалося все, що стосувалось слов’янства, навіть розмова рідними слов’янськими мовами.
Демографічна криза слов’янських народів – глибоке порушення відтворення населен¬ня, що загрожує самому його існуванню. В майбутньому це загрожує депопуляцією слов’ян, і європейців загалом, з усіма негативними соціальними наслідками.
Тотальна дезинформація, що панує в нашому суспільстві, унеможливлює розуміння причин національного занепаду, що гальмує й пошуки шляхів виходу з кризи. Політика підтримки міграції – це поступова заміна корінного населення – іншим, прийшлим, ворожим кочівником, в менталітеті якого прагнення до привласнення того, що вже створено кимось. Приплив іммігрантів міняє структуру населення в такій мірі, що міняються його етнічні властивості. Наступ ісламу з метою завоювання Європейського континенту становить серйозну загрозу. Релігійний аспект в цьому випадку – це всього лише прикриття – колись так само на мечах христоносців в’їхала в Європу «релігія любові»! Тепер ми маємо етнічну війну проти всього європейського світу.

ВИСНОВКИ:
1. Збереження слов’янської ідентичності можливе через цілеспрямовану освіту і виховання, встановлену в межах національних держав. Оскільки в Україні досі слов’янська ідея перебуває в «лівих» руках (комуністи, соціалісти, ліберали), створився негативний імідж Всеслав’янської ідеї, ототожнення її з московським імперіалізмом, прагненням Росії до світового панування. Таке уявлення про Всеслов’янство має бути подолане, коли за нього візьмуться національно-патріотичні рухи, які й візьмуть на себе відповідальність за долю слов’янського суперетносу (науковий термін на позначення групи народів спільного походження, близьких мовно та історично).
2. Оскільки рідна віра є найголовнішим складовим елементом етносу (в трійці: рідна земля, рідна мова, рідна віра), то збереження самобутності, а отже й етнічної ідентичності слов’ян можливе за умови відродження рідних етнічних релігій. Нині такий процес уже триває, він є закономірним явищем в усій Європі, зокрема в слов’янських країнах: Україні, Польщі, Росії, Білорусі, Чехії, Словаччині, Словенії, Сербії, Болгарії та інших. Ця природна альтернатива асиміляції, що виникла стихійно з самих надр народу, є свідченням дії закону самозбереження, який вступає в силу на порозі крайньої межі, за якою або смерть, або порятунок… Тому не рахуватися зі слов’янами-рідновірами сьогодні вже не доцільно. Краще нас підтримати.
3. Об’єднання слов’ян можливе й потрібне в етнокультурному й інформаційному просторі на засадах горизонтальної співпраці, але ніколи – не в «єдіной нєдєлімой» державі, яка хоче «ощасливити» братів-слов’ян своєю опікою. Можливо в цьому сенсі створення міжнародної ліги слов’янських держав було б доцільним, але ніколи – ніякого «союзного государства»! Українці, як ніхто інший, мають сумний досвід перебування в радянській імперії. Хай він послужить іншим слов’янам як засторога.
Може тоді й справдяться слова нашого Кобзаря: «Щоб усі слов’яни були добрими братами, і синами Сонця-Правди, і єретиками».