СРБИ И СЛОВЕНЦИ - МИТОЛОГИЈА НА ДЕЛУ

Истраживање
на планинама Девица и Озрен
код Сокобање

Текст: Александра Маринковић Обровски
Слике: Александар Обровски, А. М. Обровски, Бојана Чибеј

Први дан, 30. април 2011.

Александра Бајић, Александра Маринковић Обровски и Александар Обровски
(чије радове можете прочитати на "Свевладу") упутили су се, са Озрена где им је био обезбеђен смештај,
на планину Девицу у непосредној близини. Повод је била теза Александре Бајић о специфичним
каменим круговима на врху планине. Асфалтни пут не постоји, а ни колима није било могуће приближити се врху.
Киша која је падала данима пре тога - учинила је своје; морало се пешке ка циљу који је веома далек
и мистичан чак и локалним ловцима.

Успут се могло видети много тога - од лековитог биља и необичних камених формација,
до надгробног споменика који сведочи о извршеном сахрањивању ван званичног гробља,
па и крпице повезане за грање дрвећа.
После вишечасовног пешачења, контрадикторне мапе и густи облаци натерали су истраживаче да се полако врате,
надајући се да ће стићи макар до неке сигурности док не почне невреме.

Силажење је донело нове изазове; није било природно заобићи Врелску пећину...

...као ни извор Моравице.

Други дан, 1. мај 2011.

Стигли су и Словенски староверци - сарадници из Словеније - Бојана Чибеј, Нејц Петрич и Јоже Муних. Сада су сви заједно најпре отишли на тзв. Камен љубави на Озрену. За овај камен везана је прича да пар који жели да остане вечно заједно треба да обиђе около камена три пута (битан је смер), а онда се попне на њега и пољуби. Јоже Муних је мерио виском енергију камена, чиме је утврдио да је судећи по карактеру и количини измерене енергије ово свакако морало бити обредно место, о чему сведочи и сама народна прича.

Потом је пут водио до извора Калиновица о коме је писала Александра Бајић. Јоже је и ту употребио висак
и тако дошао до закључка да је део извора који је вештачки, од људске руке усмерен и претворен у чесму,
изгубио снагу и позитивну енергију; али да се види један део воде која извире "по свом", део тока који је нашао
свој пут ван уграђене и забетониране металне цеви. Е, тај део извора још носи све оно због чега су наши преци оваква
места сматрали светим. Ако било који посетилац пажљиво погледа, чак и без виска или било ког другог мерног инструмента,
уочиће знатну разлику у боји и начину на који теку ове две воде.
Легенда каже да се намерници овом водом могу умити, али могу је пити само уколико јој лепо отпевају песму - како
би одобровољили изворску вилу. Бојана Чибеј, позната по томе да прелепо пева (недавно објавила диск), то је и учинила.
Тако су сви онда несметано могли да попију воде са извора Калиновица.

Следеће место била је пећина звана Лептерија, а налази се у стенама које се уздижу изнад реке Моравице. Сматра се да су се
на стенама изнад улаза у пећину указали обриси св. Петке и Богородице. Са друге стране, Јоже Муних утврдио је да је
ту дошло до помућења енергије, њеног опадања, изазваног опет деловањем људске руке и наметањем реликвија које по
природи немају везу са оваквим местима.

Слично је и са извором Водомар који је такође преуређен. Летимичан поглед на њега изазива утисак да је извор замро. Ипак, тешко је отети се лепоти реке Моравице и не сетити се какав је то величанствен спој топонима Моравица (река) - Девица (планина) који оба у себи носе називе наших старих богова. На први поглед се види да све изгледа тако баш као да они и данас владају. Мештанин, иначе пријатељ Александре Бајић испричао је причу о Девици: "Знате ли ви зашто се Девица уопште зове Девица?", па на питање и сам дао одговор: "Па зато што је неприступачна". И тако исказао целу истину и о лепоти и о нарави ове планине код Сокобање.

Пред крај дана, Словенци и Срби вратили су се у насеље Озрен, тамо где је све време било и њихово уточиште, полазиште, склониште и крајњи одмор. Центар сваког договора и окупљања, као и задовољења најважнијих животних потреба био је, тачније, ресторан ''Форест'', где су сви показали заиста ретко разумевање и подршку за подухвате и снове словеначких и српских истраживача. Зато је ред да се захвалимо власнику Радету Милосављевићу, као и његовом сину Станку. Све препоруке будућим гостима - ту се многи лако могу осећати чак и боље него код своје куће!

Трећи дан, 02. мај 2011.

Лада Нива отказала је послушност, стога је било неминовно раздвојити се.
Александра Бајић и троје Словенаца поново су кренули ка врху Девице, овај пут неким другим стазама.
Са друге стране, Александра и Александар Обровски, са Иваном Јушковићем из нишке Дружине храста и његовом
супругом Марином, иначе докторантом биологије и самим тим стручним познаваоцем лековитог биља (и ћеркама),
кренули су ка Сесалачкој пећини.
Уз пут, наиђе се на по коју старицу која се полако враћа са њиве или пази на стадо;
док домаћини из ретких кућа на путу ка пећини зову на освежење и незаобилазну чашицу
ракије - баш као у бројним етнографским записима који су некада сведочили о гостољубивости српског народа.
Пећина, иначе, крије све што се везује за женски принцип: и спиљу и букву и извор.

За то време, друга скупина наставила је свој поход и стигла до врха Девице, праћена мештанином који добро познаје подручје. Олујни ветар успоравао је Александру, Бојану, Нејца и Јожу, али се истрајност исплатила. Уз пут, виделе су се вртаче, пастирске колибе, вилина кола и много тога другог. Али, о свему томе неки наредни пут и у једном сасвим новом тексту...