| |
Из књиге М. С. Милојевића:
Песме и обичаји укупног народа српског
Песме у којима
се помињу Прав/ед/ и Рујевит |
1. |
Чесне
врсте ми понесемо, |
Господи
помилуј, |
Господи
помилуј. Амин! |
Чесне
крсте милог Бога, |
Милог
Бога Рујевита, |
Рујевита
силног Бога. |
Што нам
бије душманине, |
Душманине
Тартарине. |
Што нам
даје берићета, |
Берићета
изобиља. |
Чесне
крсте ми кренусмо. |
Чесне
крсте дивног Бога, |
Дивног
Бога седмоглавог |
Рујевита
Правовида. |
Милог
Бога Прове Праве. |
Да нам
буде све честито, |
Све честито
племенито, |
Сваком
право и угодно. |
|
2. |
Јасно
ми сонце станало, |
Чесне
ми крсте гледало. |
Чесне
ми крсте и звона, |
И тај
велик сабора. |
Сонце
ми стало гледало |
На њег
се Господ смејао. |
Мили нас
Господ мој Праве. |
Сабор
ми гледо со сонце. |
Што в
њему сва правда ми. |
Никоме
кривде немаше. |
Сонце
ми станало |
На стред
неба висока. |
С њега
ми Боже гледеше. |
Мили ми
Боже Рујевит |
Од Сарџе досељеника в Смедерево
од Костурска нахија во Стара Србија земља Албанија. |
|
3. |
Павел
и Петер две ори вода. |
Павел
и Петер Прове Ронјевит. |
Павел
ми Петру лепо говори |
Ронјевит
Прову лепо говори! |
Полека
Петре полека брате! |
Полека
Прове полека брате! |
Полека
води вито то оро! |
Ол су
невести морни уморни, |
Вес ден
денеска крсти носиле. |
Крсти
носиле Бога молиле, |
Бога молиле
вишњег Господа: |
Да ни
се роди бела пченица." |
Павел
и Петер две ори води. |
Павел
и Петер два брата родна. |
Павел
и Петер Ронјевит и Прово |
Прове
Ронјевиту тихо говори: |
„Полека
брате полека Ронјевиту! |
Полека
води вито то оро! |
Ол су
девојки морни уморни: |
Вес ден
денеска крсти носиле, |
Крсти
носиле Бога молиле; |
Да ни
се роди црвено вино, |
Да се
ни поји сабор панађур. |
Да ни
се напоји и војну веће, |
На коју
страну на који народ: |
На ту
ми страну Грчку Бонгарску. |
На ту
ми страну Црну Татарску. |
Црну Татарску
црну Манџурску |
И на ту
страну род Алеманску. |
От Петро на син Никлин село
Држилово во Стар Србија земља Албанија. |
|
4. Моба
и Жеђ или постанак Орида. |
Силна
моба пченицу ми жњела. |
Силну
мобу жеђца ми морила |
До по
дана моба узвикује, |
Од по
дана моба јадикује |
Што неима
студена водица. |
Пратише
гу та млада девојка; |
Да ми
иде за гора на вода |
Да донесе
студена водица. |
Ведра
узе па оде на вода, |
А на вода
за гора голема |
За Качаник
гору змијурина. |
Моба чека
из гора водица |
Моба чека,
али дева нема. |
Када дева
на водица дошла |
Кондиром
се млада умијваше |
Јабуком
се зеленом играла. |
Укршила
ведре и кондира, |
Изгубила
зелена јабука; |
Те узпишта
лијепа девојка. |
Она пишти
доле ми се чуло. |
Дочуло
гу овчар од оваца |
Стера
овце доле у равнина, |
У равнина
под јела зелена, |
Да пландују
лада дебелога. |
Диже ведро
на јела зелена, |
Па ми
слезе девојку догледа, |
Увати
гу ко соко пилицу. |
Љубио
је за недељу дана, |
А у другу
недељу венчао |
И моби
се доле поврнуо, |
Али мобе
ни од чуда нема. |
Где је
било жито и пченица, |
Туд порасла
трава чемерница. |
Где је
била моба силовита |
Туј играју
Виле Самовиле. |
Где су
били двори девојачкиј, |
То се
стори големо језеро: |
У језеро
риба свакојака, |
Понајвише
жута и зелена. |
Виш језера
брдо израстило |
Веље брдо
Оридак камена, |
А на њему
град се саградио |
Саградио
тај Ориде клети |
И у њему
Правда коња јаше |
Коња јаше
с коњем говорио: |
„Давор
доро, давор добро моје! |
Далеко
ми сестрица побегла, |
За Качаник
голема планина |
Можеш
ли је ти догнати доро? |
Обе ћу
ти ноге позлатити. |
Подковати
сребром и бисером, |
А стражње
ти ноге позлатити, |
Да доведем
моја мила сеја, |
У Орида
мога добра града |
Да ми
двори љубу и невесту |
Љубу Стану
а невесту Благу" |
Доро Правди
право говорио. |
„Догнао
би мили господару! |
Догнао
би твоју милу сеју! |
Твоју
сеју Златију девојку, |
Ал се бојим Богдана овчара |
Са његових
девет миле браће |
С Вукашина
и са Богдашина |
С Јуришаном
и са Драгишаном, |
Борашином
и тим Ђурашином, |
Драгичаном
и Андрочаном |
И Вељисавом
братом понајмлађим. |
Обе ће
ми ноге саломити, |
А стражње
ми огњем сагорети |
Те ћу
остат грдан у свијету" |
Ово је песма митска и мобска.
Од г. Анд. свешт. Ср. |
