СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs                     СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs
 

Из књиге М. С. Милојевића:
Песме и обичаји укупног народа српског

Песме о Перуну

 

 

Српски ћилим: детаљ

 

 

1.
Наша дажда облачи се
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Своје руво оставља вам
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Перун сушу да остави.
Вај дажду вај 
Вај Перуне вај!
Да остави преко мора
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај.
Росну дажду да нам пошље,
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Да ороси наша поља.
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
Да ороси да натопи.
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!

 

 
2.
У даждице зелен венац.
Вај дажду вај,
Вај Перуне вај!
У Перуна ти громови
И громови оштре муње
Што натоне што пролећу.
Што пролећу и просећу
Те облаке пуне дажда.
Нек нам даде росне кише
Као дажда своје дреје
Своје дреје и одело.

 

 
3. Кад иду преко села:
Ми идемо преко села
Вај дажду вај.
Вај Илија вај!
А облаци преко неба!
Вај дажду вај,
Вај Илија!
Ми стадосмо на сред села
А облаци на сред неба.
Ми стадосмо те играсмо.
Облаци се проломише
Росну кишу одпустише
Росну кишу без те туче
Беле туче љутог града.
Наше њиве оросише
Оросише натопише,
Плодном кишом напоише.

 

 

4. Кад дођу пред кућу чију.
Изиђ изиђ домаћице.
Вај дажде вај!
Домаћице Ратајице
Вај дажду вај!
Дођоше ти мили гости!
Мили гости из далека!
Са облака даждљивога
Од онога Дажда силна
И његова мила брата
Громовника тог Перуна.
Донеше ти лепе гласе
Лепе глас лепше вести:
Ведро небо провали се
Росну дажду одпустило
Одажди ти те усеве,
Ту пшеницу бијелицу.
Белу лојзу ту винову
Танка лана и конопље.
Даруј даруј ратајице
Наша млада домаћице.
Даруј даруј нас даждоле
Нас даждоле те додоле!
Свакој дажди бела гроша
А тој дажди жути дукат
Из старе Србије од бабе Маре Пећанке.

 

 
5. Кад играју.
Овде нами кажу дома
Вај Илија вај!
Вај дудуле вај!
И у дома млоге њиве
Не рошене не даждене
Ситном даждом плодородном.
Сега дојде тија дудуле
Ђе играју Бога моле
Да удари росна киша
Росна киша плодна дажда,
Да се роди берићето.
Да се роди, да се плоди,
Да се рани сирочево.
Дарувајте рока брашно
Рока брашно рока солца.
Мало брашно, мало солца
Да се роди берићето
Да се роди да се плоди
Да се рани сирочево
Та голема и малена.
Од Илинке Вензанковића.

 

 
6. Кад поливају додоле водом.
Ој додоле ој даждоле,
Мој божоле,
Мој Перуне!
На даждолу киша пада
Ој додоле ој,
Мој божоле мој,
Мој Перуне мој!
На додолу киша пада
Киша пада трава расте.
Трава расте жито с пуни,
А курузи влатају нам.
Свако биље напредује
Свако биље и берићет.
Да се рани сиротиња
Са њезиним силним стадом
Воловима и коњима
Тим овцама и козама.

 

 
7. Кад полазе дариване већ од кућа.
Додоле се богу моле
Ој додоле ој,
Мој Божоле мој,
Мој Перуне мој,
Мој Илија мој!
Да удари росна киша.
Ударила росна киша,
Окисоше и орачи,
И орачи и копачи,
И сви они усевачи.
Све окисло све покисло
Понајвише црна земља
Црна земља мила мајка
Што нас рани што нас држи,
Што нас гоји и негује.
Даруј нама домаћице
Што ти лани окасоше
И кудеље покисоше.
Биће теби танке пређе
И предива и плетива.
Само брзе руке имај,
Брзе руке лаке ноге,
Лаке ноге бистре оке
Свега доста биће теби.
  Из ст. Србије.

 

 
8. Кад одлазе већ додоле.
Гром громеше
Тотан Тотнеше.
Муња севаше
Дажда падаше.
Дажда падаше
Земљу росеше.
Земљу росеше
Трава растеше
Свега је доста 
Берићета биће.
Берићета биће
Свачега доста:
Вина ракије
Меда јабука.
Меда јабука
Сладке пресладке.
Сладке пресладке
Јабуковаче.
Леба бијела
Меса дебела.
И свега доста
И свега млого.
Од Хаџике Сиљановића из Тетовске нахије, вар. Кичева.

 

 
9.
У поле су два шатора
Два шатора два чадора.
Једен бел други шарен.
Под белим Јанкула Перуне
Под шареним Јаника Марица.
Оба они братац и сестрица.
Јанкул братац Јаники говори:
"Ај Јаника мила сестро ле!"
Ајде сејо да се ми венчаме!"
Ал Јаника брату сборуваше:
Ја Јанкуле мој мили брато ле!
Зашто така ти брате говориш
Лел ли смо ми братац и сестра.
Два рођена брата и сестрица.
Лел те неје од Бога грехота
А од народ зазор и страмота?
Како брате могло да то бидне?"
Ал Јанкуле сестри говорио;
„Мила сестро младо ми Јанико!
Све то сестро може да нам бидне
Да се земи братац и сестрица,
И Јанкуле со сестри Јаника.
Со Јаника со сестра Марица."
Кад Јаника брата саслушала
Свога брата луто проклинала:
Проклет да си мој брате Јанкула,
Дај Боже и Перун громовник
Да из небо врело камен падне
Врело камене и росе крваво.
Како рекла то сестра Јаника
Како рекла тако се сторило.
И западало то врело камене
И западало та роса крвава
И се незеше Јанкул и Јаника
Два рођена братац и сестрица
Два рођена до два побратима.

 

 
10.
Калопер шћери материна!
Што се и ми ђегод нетревимо?
„Што би било и да се тревимо?
Крушка нијесам да ме коме шаљеш
Ни јабука да у њедри мећеш;
Већ дивојка од два господара."
Ал' говори Перун момче младо:
„Љути јади помињу ме нате."
А ја нећу ни глиједат на те;
Већ глиједат на већега јунака.
На вијећег а и на бољега,
Што но скоро очо у војнике,
На јунака Ђура Даворића.
Једни веле никад доћи нијеће
Други веле да ће скоро доћи. "
Још Калоперка у ријечи била,
Ал' ето ти сина Триглавова
Триглавова сина Јеждраксина.
Како дође он непита мајку,
Живанију госпођу госпођа.
Он непита! "што ми радиш мајко?"
Већ он пита; „што ми ради драго?"
Па отиде драгоме на брану,
Па чрез брану драги бјешједио:
„Душо драга отвори ми брану!
Да уљезем чрез брану на врати.
Покисе ми самур на калпаку.
На калпаку триста тетреника,
Тетреника а и трепетника
Што но сам јих теби куповао,
Куповао новцем са разбојна,
Са разбојна мијеста разбојита
Ђе се бори свијетлост и тамина?
М.С.М: Ове су пијесме пријеписане од Стане Бирчанке, коју смо вијећер помињали. Ова пошљедња дошла је из Ерцеговине у Ваљев: нахију од досијељеника.

 

 
11. Моба Илина и Пантелина* * *
Две ми силне мобе жито желе,
Жито желе у два госдодара
У Илије и у Пантелије,
Обе желе обе попевале
Кад је било ужина да с' ужина,
Илина је моба ужинала
Ужинала трудна и уморна,
Пантелина није ни ручала.
Кад је било вечер да вечера:
Илина је моба вечерала.
Пантелина јошје жито жела,
Жито жела, а песму певала
И у песми Пантелију клела;
„Пантелио хрђав господаре!
Што недајеш моби оданути.
Наручати и наспавати се?
Сини муњо запали му жито!
Пуцај громе удри Пантелију.
Пантелију тврда и лукава"
Пантелија ништа незнађаше,
Да га куне силовита моба
Да га куне и уклети хоће;
Већ он мобу једнако вараше.
Варајући моби припевује:
„Брже, брже, моја силна мобо!
Брже крају господској вечери.
Ајде крају на крају је торба,
И у торби свака ђаконија,
По највише вино и ракија
Медовина за цуре млађане,
По највише бијела погача
Пексимита леба бијелога
И овнујског дебелога меса,"
Мало било за дуго небило:
Сињу муња из ведрога неба;
Те запали жито Пантелији.
Гром загрми уби Пантелију,
Тада било сад се приповеда
И опет ће, ако Бог да
Ко ми вара силовиту мобу.
Ко недаје моби ђаконие,
Ђаконије јела свакојака,
Понајвише, винца и ракице,
Што ми моби одржава душу
Што везује снопље то големо.
Ову нам је послао Г. Василије Јанковић учитељ из Ваљева.

 

 
12. Гором језђи Вуче самоуче.
М.С.М: Ову пијевају цуре на пријелима кад хоће да дирају скупљене око њих момке. Окљен су ове пијесме, обично напријело ђевојкама могу долазити момци који су само род, као браћа, првиј, другиј и т.д. братучеди, а осталисвијет не. Напротив окљен су оне горње пијесме долазе и познаници.
Гором језђи Вуче самоуче
Гором језђи, а гори бијешједи;
„Благо теби, о горо зељена! 
Кад ти нијемаш од срца порода.
Сам ја нијемам од срца порода
Само Јању и Јанину мајку.
Јању проси Периша војвода
Ја је дајем, и мајка је даје.
Јања нијеће Перишу војводу."
Јањина се мајка разболијела
Од главице тијекер навалице,
И срдашца вијелике болијести,
Па је мајка Јањина зборила:
„Да је мењи Јања мушка страна!
Отишла бих за гору на воду
И донијела ладне воде мајци."
Кад то зачу прелијепа Јања.
Па облачи руво невијестачко,
А на руке девијет прстијенова,
Пак се покри станболском шамиом.
А узима од злата маштраву
Пак отиђе за гору на воду.
Кад је била за гори на води.
Ал' за гором Периша војвода
Су његових тридесијет другара.
Њему Јања до земље се клања
Периша је за руке увати
Па јој ријече тихо поносито!
„Шједи доље лијепа невијесто!''
Шиједе њему Јања уз колијено.
Пита Јању Периша војвода: 
„Ој бора ти лијепа невијесто!
Од кога си рода и плијемјена?"
Њему Јања тихо одговара;
„Ој бора ми, Периша војводо!
Ја сам шћијерца Вука Горјанина,
А снашица Бана Маријана,
Вијерна љуба сина му Драгана."—
тада Периш друшству говорио:
"Зават' те јој воде у маштраву
И изпрат' те пријеко горе чарне
Рад хатара Вука Горјанина
Рад љубави бана Маријана
И његова сина Драгијана."
Дружина га била послушала
Заватила воде у маштрави
И провијела кроз ту гору чарну,
А за љубав рода вијеликога
Вијеликог рода госпоцскога.
Али кад су на разтанку били:
Извадио Периша војвода
Извадио стотину дуката
Те јих даје прелијепој Јањи.
Кријенули се горе уз планину,
Кад су били гори на подножју
Тада Јања јаглук извадила
Пак га даје Бану Милутину
Давајућиј Бану бијешједила!
"Чух ли мене Бане Милутине!
Ти поздрави твојега ујака
Твојег ујка Перишу војводу:
Утијече му са руке ђевојка
Баш ђевојка прелијепа Јања."
То изријече у поље утијеч.

 

 
13.
Перунико лепо цвеће
Лепо цвеће плаво цвеће.
Лепо расти, лепшо цветај
Да т' узберем моме брату
Моме брату Радигосту
Радигосту вељу бору
Вељу бору Гостославу.
Што но госте причекује
Што но гошће дочекује
Да му даде мили бору
Мили бору вељи Перун
Вели Перун вељу снагу
Вељу снагу и јачину 
И јачињу крепке мишке.
Да побије свог душмана
Свог душмана Татарина
Татарина тог Турчина,
Тог Турчина црна госта
Црна госта незванога
Незванога проклетога,
Проклетога иза мора
Иза мора сиња црна.
Црна мора Татарина
Татарина тог туђина
Тог туђина душманина.
Од баба Петре Мутаповиће.

 

 
14.
Петрањско цвеће перунско, 
Перунско цвеће плаветно.
Плаветно цвеће прелепо,
Лепо ми цвати те цвати
Лепше ми данас процвати.
Данас ке ћу те узберем
Милога бора закитим
Милога бора Коледа
Коледа брата Перуна,
Колед ми свашто додаје
Највише леба пшенице
И с мока бела дебела.

 

 
15.
Пошетала до два до три брата
Једно беше Купало обилни,
А друго ми Коледо сабирна
А треће ми Перуне даждљиви.
По крај двора огњене Марије
Миле сеје Перуна великог, 
Перун пита своју милу сеју
Перун пита светитељ Илија:
Говори му огњена Марија;
Мили брате Перуне Илија
Давно било сад се приповеда
Када беше дана Илинога.
Дан ти проша, скоро неће доћи. 
„Мила сејо огњена Маријо!
Кад но беше дана Илинога
Да се Ика мало провесели,
Провесели небу у облаку.
У облаку на све четир стране.
Да поигра муње и громове
И светлице што вразе налазе
А стрелице што вразе стрељају"
То Илији врло мучно било
Ама му се на ино неможо
Те он чека дана Перунова
Нек га чека дочекат' га неће.
Из стар, Србије од Качаника.

Назад на Народно предање