Милош С. Милојевић: На туцин дан пре сунца покупе се све столице, клупе и остале справе за седење, па оставе на таван или у какву стају. Тај дан убија се печеница и то крупицом соли. Крв од печенице, кад се закоље, вате се на ту крупицу и даје стоки и марви да буде здрава и плодна. У место ватраља направи се дрвени жарач и подстицач који служи у место овог, машица и осталих ствари. Тек кад на Божић дође полаженик онда се све то изнесе. Он први седне на столицу и он први узме ватраљ, скинути с тавана или донешени из зграде или стаје какве.

У свима срб. крајевима на туцин дан чувају се да нико никога не удари да не би био те године чировит, а колико чирови нашем народу досађују као и шуга, греба, и још друге накожне болести, свако зна. У свима крајевима србским на туцин дан, а увече бадњег дана, ишла је од пре момчад као и данас што у млогим местима чини и певала Коледа или његове песме. Најмање 7 момака добрих, - а увек мора бити лијо, а не тако, - иду од куће до куће и под сваким прозором и пред вратима певају коледске песме. Један је од њих као Колед и овај увек има самур калпак на глави, други је његов војвода, трећи врећар или онај што носи накупљене ствари. Те су ствари сланина, кобасице, суво месо, а често по која ђаволаста цура баци и лешњика и ораха, на што се коледари страшно љуте и такве ствари бацају натраг. Ово чине обично оне које су заљубљене у ког коледара или које јих не волу. Свакојако је то непријатна ствар дати јим посних јестива.

У вече Божића, као и на Варицу, осим осталих најбољих јела, једу једно јело у ком је сво семење скухано, и уједно помијешано, као грах, боб, кукуруз, ораси, љешници, јечам, пшијеница, суве шљиве, и т.д.

У Старој Србији, и по Маћедонији, Албаниама и осталим крајевима србским иду ђеца те носијећиј торбе и вријеће вичу код сваких врата и прозора.