| Напомене
о клетви
Разговори или полемике о клетви у нашем народу изазивају
бурна реаговања и опречна мишљења као ретко који други појам. То је најчешће
због тога што она, као један од садржаја народних обичаја и моралних норми,
има снагу предања и долази у сукоб са неким савременим схватањима морала.
Уз претходно, мора се имати у виду веома сложена и тешка историјска прошлост
живљења, борби и опстајања нашег народа на балканским просторима где су
била изражена сукобљавања великих империја и бројних интереса. У таквим
условима и током неколико векова, део нашег народа је што милом или силом,
превођен у друге стране вере и идеологије, да би потом био злоупотребљаван
и често окретан пљачком, терором и геноцидом против своје српске православне
изворне матице. Био би велики грех неистаћи да је један део тако однарођеног
Српства, био и остао свестан својих православних предака и српског корена.
У том духу, на пример, неки од тих великих Срба мухамеданске вере са пуно
части и поноса инсистирали су на братству, разумевању и слози између православних
и исмализованих Срба, објашњавајући сплет историјских оконости који је
довео до примања мухамеданске вере код тог дела нашег народа.1)
Такав став је поред осталог био опредељен односом према клетви заједничких
предака, о које се није смело огрешити. 2)
Клетва је кроз опомену била је усмерена на превентивну заштиту и хомогенизацију
друштвених заједница од оних њених припадника који су нарушавали њене
животне или друге важне интересе. С друге стране, кроз жељену физичку
казну од „више силе“ ( у смислу пре свега од божије силе) – била је усмерена
како према онима који су нанели велико зло (било из своје или неке друге,
односно непријатељске средине), тако и према својим припадницима који
су обавезни на освету за почињене злочине њиховој заједници. Уско је везана
за митска, па и вишебожачка народна веровања 3) и моралне норме
дотичне заједнице, а често и за заклетву, односно част.
Дакле, клетва је прехришћанског изворишта и духа са снагом предања 4).
Важно је знати да наше хришћанство признаје и има само казне духовног
карактера и виду анатеме, свргнућа или одлучења, односно искључења из
заједнице наше вере. Међутим, како је Лазарева клетва ипак клетва, онда
је веома јасно да је она: с једне стране, предање и осећање које произилази
из митских и обичајних моралних норми нашег народа; а с друге, представља
израз заклетве и части комплексног косовског феномена. Поред тога, клетва
није само захтев за казну ономе коме је упућена од стране неке „више силе“,
већ она подразумева и обавезу освете својих припадника да се казни злочинац
и издајник. Освета се овде схвата као обавеза успоставе, односно посвете
истине и правде, чиме се доприноси општем добру како би се поуздано стало
на пут ширењу сваковсрног насиља и зла.5) У том смислу Лазарева
клетва има своју етичку вредност. Као таква је уграђена и постављена у
косовски завет.
Наук
Лазарева клетва је круна косовског завета. Она је најважнија
и најпознатија клетва у Српству. Почивајући на етичким основама добра
косовског завета, а ради његове моралне одбране и очувања током времена,
представља жестоку опомену, а потом и националну клетву и казну за сваку
намеру или дела која су супротна виталним интересима Отаџбине, државе,
вере и нације. Због тога је и исписана на централном месту наше историје,
на Газиместану, на Косову, Светој српској земљи. И зато се према њој са
поштовањем етичке и заветне снаге славе и духа части Српства, примерено
актуелним условима и могућностима, као достојни припадници нашега народа,
морамо одговорно односити, понашати и деловати.
Увод
Косовски завет, односно косовски феномен је сложен, тајновит,
периодично силовито моћан, етички обликован, морално узвишен и временски
трајан управо због тога што у свести и духу србског народа носи најјаче
утемељење: у Срба најстаријем – религијском култу славе, у видовданској
етици као нашој философији морала 6), у ратничкој витешкој части
косовских јунака 7), у части као највећем смислу човековог земаљског
живота, у великом отачаствољубљу 8), у слободарској души србског
народа, и у лепоти нашег православља.
Иако се у први мах Лазарева клетва односи на позив цара Лазара за Косовску
битку 1389. године, она је управо клетва која се преносним значењем и
изузетном снагом у име најславнијег, најчаснијег и најчеститијег дела
нашег народа, односно предака наших, заветном опоменом до клетве даје
и оставља живом делу нације да се по њој часно управља, ради, ствара и
влада. Тако Лазарева клетва представља с једне стране круну косовског
завета; а с друге, из њега на тајновит начин кроз предање преноси основне
елементе Србског националног програма.
Косовска битка и косовски завет код Срба, односно косовски феномен, имали
су, имају и имаће изузетну културно-историјску, морално-етичку и заветно-часну
улогу у духу, свести, традицији, опредељењима, тежњама и родољубивим осећањима
већине нашег народа. За онај други део народа који има умањен, обезличен,
стерилан или космополитски осећај 9), косовски завет у његовој
свести, у том смислу и не постоји.
У косовском феномену, односно завету, врх, сажетак и свету поруку његове
целине чини Лазарева клетва.
О Лазаревој клетви
Као суштинско-заветна и изворно-народна, а оличена и
дата кроз клетву Светог цара Лазара 10), односно владара србске
државе, она је најпознатија клетва у Срба, која снагом, поруком и духом
далеко превазилази националне, временске, историјске и географске оквире
Косова.
Вредно је истаћи да Лазарева клетва снагу заветног духа остварује и кроз
Његошев Горски вијенац, који је он посветио Карађорђу и Србству. То је
уочљиво по томе што су и Лазарева клетва и ово наше најбоље и најпознатије
песничко-епско и философско-етичко дело поставили част као темељ и највећи
смисао човековог земаљског живота 11), уз клетву у духу Лазареве:
„Љута клетва паде на изрода! / Прокле мати од невоље сина.“ (ГВ: 691 и
692.)
По наведеним основама, Лазарева клетва је за Србство од заветне, трајне
и универзалне важности где год да Срби живе. Она је уједно најмоћнија,
централна и јавно исписана порука на Косову, односно на споменику Косовским
јунацима на Газиместану (иако је ту дата без другог стиха који је очигледно
некоме сметао 12) ).
Лазарева клетва на споменику Косовским
јунацима на Газиместану
без другог стиха из народне песме.
Текст Лазареве клетве
из народне песме „Стефан Мусић“ је следећи:
„Ко је Србин и србскога рода,
И од србске крви и колена 13),
А не дошо у бој на Косово,
Не имао од срца порода,
Ни мушкога ни девојачкога,
Од срца му ништа не родило,
Рујно вино ни пшеница бјела,
Рђом капо док му је колена.“
Морало би се имати у виду, да суштинско значење и разумевање
Лазареве клетве није могуће у потпуности схватити уколико се она не анализира
и објашњава по предачком култу славе и духу неписаних закона части 14).
Другачија објашњења ове клетве мимо уважавања и разумевања култа славе
и неписаних закона части, делују ипак недоречено, суштински површно и
упрошћено.
Нарочито је важно истаћи да је на повремено исполитизовану актуелност
теме о Лазаревој клетви, потребно дати нова објашњења, тим пре што ће
се она још јаче актуелизовати у временима надолазећих државно-политичких,
социјално-економских и моралних криза. Дакле, уколико се Лазарева клетва
из народне песме „Мусић Стефан“15) анализира по стиховима и њеним
целинама са аспекта части, онда она има следеће објашњење:
„КО ЈЕ СРБИН И СРБСКОГА РОДА,
И ОД СРБСКЕ КРВИ И КОЛЕНА;“
Иако ови стихови чине целину, ваља их посебно објаснити.
Првим се мисли, пре свега, на све Србе и њихова поколења, односно род
српски. Други стих се односи на оне одрођене чији су стари и преци (по
крви) били Срби па су примили другу (страну) веру или идеологију; односно,
како Његош записа у „Горском вијенцу“, то су они који су „Похулили вјеру
прађедовску“ па „Заробише себе у туђина“ 16).
„А НЕ ДОШО У БОЈ НА КОСОВО,“
Не односи се овај стих само на Косовски бој 1389. године
(6897. лета 17)). Њим се управо живо поколење Срба позива на
сваку актуелну и будућу одбрану и борбу за државне и националне интересе
укључујући и борбу на пољу исправки заблуда и грешака претходних генерација.
Уједно укључује обавезу вођења национално и државно одбрандбених и ослободилачких
ратова.
„НЕ ИМАО ОД СРЦА ПОРОДА,
НИ МУШКОГА НИ ДЕВОЈАЧКОГА,“
Дакле, не имао деце и наследника из брачне и људске љубави;
односно, жеља да му се затре породица, слава и презиме, како по мушкој
тако и по женској крвној лози са јасном опоменом би се од таквих лица
избегле све несреће и штете нашем народу. Стиховима се индиректно истиче,
да ако те брачне и људске љубави нема, онда ће се пре јављати пород без
нашег отачаствољубља, односно родољубља и љубави према Отаџбини, што временом
може да прерасте у бешчашће и мржњу према свему српском и Србству уопште.
Уз претходно ваља знати, да је части примерена само права љубав, а обе
заједно чине племенитост, великодушност, узвишеност и моралну лепоту живота.
Насупрот томе, потпору бешћашћу даје мржња која подстиче порочност, насиље,
злочине и геноцид 18). Стих дакле опомиње на опасност што доноси
мржња у виду бешчашћа које могу да приме млада поколења васпитавана на
тако ружном осећању.
„ОД РУКЕ МУ НИШТА НЕ РОДИЛО,
РУЈНО ВИНО НИ ПШЕНИЦА БЕЛА,“
Што год човек намеравао, радио и стварао, лоше му кренуло
и безуспешно му било, с тим да му се посебно куне народно пиће и хлеб
који једе. Овде се преко вина и пшенице - које су део части при обреду
крсне славе у Срба - клетва индиректно пребацује и на његову породицу
зато што је одступио не само од косовског завета, већ и од завета славе
својих предака који су проносили и одржавали славу као наш најстарији
(прехришћански) и најјачи религијски култ.
„РЂОМ КАПО ДОК МУ ЈЕ КОЛЕНА!“
Клетва кулминира поруком, да ови људи као моралне рђе
(у смислу „људи без карактера и части“) углавном таква поколења могу и
да имају, те да су они са својим потомцима за сва злодела према Србству
и најодговорнији. Овде се мора подсетити на пророчки Његошев стих који
се наставља на онај „Заробио себе у туђина“, где каже: „Па је братске
крви ожеднио!“ Ипак, као мугућност избора, важи правило да се клетва скида
са оног поколења које искрено, часно и добровољно, почини дела достојна
заједничком животу и враћању завету својих србских предака.
Када се овако у етичком, моралном и заветном духу части
разуме и схвати Лазарева клетва, онда она има итекако моћну поруку с којом
се не сме, нити може, поигравати Србин који има осећање части, родољубља
и патриотизма без обзира на образовање или звање, на занимање или професију,
младост или старост, у држави или дијаспори, на пол или политичка уверења,
итд. То се наравно у индиректној моралној и етичкој садржини односи и
на оне наше сународнике чији су преци били Срби.
О части у светлу Лазареве
клетве
Мора се истаћи да је наш однос према Лазаревој клетви
директна рефлексија нивоа националне свести, родољубља, патриотизма, достојанства,
прегалачког рада, витешког духа и частољубља. Тај однос је уједно, изванредан
и непогрешив тест морала части сваког оног или оних који се према њој
директно или индиректно исказују и показују, па био то појединац, нечији
представник, група, породица, организација или чак институција, па и делови
нашег народа.
Зато она, с једне стране, боли све оне који личну, националну, службену
и општу част доживљавају као морални кулук, превазиђену друштвену вредност,
митоманију косовског феномена, или некакву емоционалну особину, те кроз
живот више иду саможивим егоизмом, отупљеним патриотизмом, јаловим космополитизмом
19) и потрошачким менталитетом.
С друге стране, на основу израженог частољубља, част за део нашег народа
у његовој свести, осећањима, понашањима и уверењима заснованих по духу
Лазареве клетве у смислу да она представља клетву најплеменитије и најчеститије
душе наших славних предака; има јаче значење као заветан и неписан закон
односа према Отаџбини, држави, вери и нацији, него постојећи, а ипак привремени
писани закони, уредбе, прописи, ставови или прогласи 20). То
се поготово у прикривеној или отвореној форми, осећа тада уколико ови
актуелни закони, уредбе, ставови итд. у већој или мањој мери одступају
од заветне, етичке, моралне и духовне вертикале Лазареве клетве – ње као
круне косовског феномена који је поставио и дао основе српског националног
програма.
Услови, право и потреба покретања Лазареве
клетве
У вези с Лазаревом клетвом, уколико је неко потеже према
другом, а да би она имала одјека у јавности, изузетно је значајно да она
мора да почива на истинитим чињеницама зле намере и последицама огрешења
о виталне националне интересе, или пак њихове издаје, а не на паушалним
оценама и тенденциозним, злонамерним или подмуклим мотивима.
Овде се одмах поставља важно питање: Ко је тај ко има право да просуди
шта је истина да би се нечији поступак или дело оквалификовало као зла
намера или издаја и на њега бацила ова клетва? Одговор је следећи:
То право оцене, просуђивања и клетве има само част оних лица, односно
представника организација и институција од поштовања, угледа и ауторитета,
да би као одговорна и позвана покренула брзу, правичну и истрајну моралну
реакцију на намеру бешчашћа и издаје.
Неки Лазареву клетву могу тумачити као непримерену с једне; и као језик
мржње с друге стране. И једно и друго нема основа. Наиме, ко тако иступа
само потврђује да на жалост неразуме етику добра, суштину части, завет
косовског феномена и србски патриотизам. Дакле, Лазарева клетва се по
потреби мора актуелизовати као превентивна мера и жестока опомена, уз
услов постојања истините основе због које се потеже. С друге стране, да
би имала одјека и ефекта у нашем народу, мора почивати на уверењу да потиче
из неоспорно часних мотива и ауторитета онога ко је даје.
Ова клетва, по основу тога што носи етичку основу добра из косовског завета,
није језик мржње. Она пре свега представљала језик презира. Да би се ово
схватило, важна је суштина разумевања појмова мржње и презира са аспекта
етике и духа части. Бешчашћу одговара језик мржње, а части која увек мора
да има етичку основу (уосталом, она једина бранила етику кроз историју
како истиче један философ), управо одговара језик презира за све лажно,
улизничко, кукавичко, злочиначко и издајничко.
У Лазаревој клетви директно се не спомиње супротна, односно непријатељска
страна. Међутим, како је та страна ипак присутна својом агресивном, освајачком,
пљачкашком, геноцидном 21), оробљивачком и унијатском намером,
али и другим бројним нечасним делима, то је додатни разлог због чега се
Србима упућује овако посебна опомена у виду клетве. Дакле, кад је у питању
та супротна, односно непријатељска страна, Лазарева клетва из своје дубине,
поуке и етичке основе универзалног добра, индиректно се односи и на све
оне који имају горе 22), исте или сличне споменуте намере и дела.23)
Снага и заветни дух
Коначно, Лазарева клетва је жестока опомена, а потом
и национална клетва изникла на тешким па и трагичним искуствима Срба на
овој балканској ветрометини Српских земаља, из предкосовског, косовског
и покосовског периода, те мудро обликована и записана у најчеститијем
духу и менталитету нашег народа. Као таква, у виду једног сегмента десетерачке
епске песме, враћена је у централни догађај наше историје, у Косовски
бој, да кроз речи светог владара цара Лазара а по духу косовског завета,
као језгровита и дубоко, односно вишезначно садржајна порука, на све четири
стране света буде упућена живом поколењу нашег народа (Његош то каже стихом:
„Куда ћете с клетвом прађедовском?“) да се према њој управља и руководи
у свим приликама када су у питању очувања и одбране виталних интереса
Отаџбине, државе, вере и нације 24). Уједно, она, руководећи
се етичким основама добра у борби против зла, и по законима и ћудима части,
даје неписано право освете према свима онима који су злоделима, издајом
и злочинима нанели велике штете и несреће нашем народу у било ком облику.
Због тога се према њој са поштовањем етичке и заветне снаге косовског
феномена, славе и части Српства, ваља одговорно односити, понашати и деловати.
Она стоји као историјски али и увек актуелан етички и морални компас на
теразијама општечовечанске и националне части, односно несаломивог духа
Српства, где се на једном тасу налазе верност, част, честитост, великодушност,
достојанство, патриотизам, лојалност, рад, знање и мудрост; а на другом
издаја, кукавичлук, опструкција, непринципијелност, малодушност, егоизам,
унијатство, бешчашће, додворништво, па и космополитизам.
Да ли и у ком степену такве теразије видимо или осећамо,
и поштујемо или чак занемарујемо, најбоље показују наша дела, морална
и патриотска осећања и актуелна догађања на политичкој, друштвеној, културно-просветној,
војној и привредној сцени.
Напомене
1. У име таквих великана, вредан је
спомена Омер-бег Сулејманпашић- Деспотовић који у песми посвећеној нашем
народу под називом “Српству“ између осталог пише: “Из мог срца, из пламених
груди,/ Из уздаха, из душе, из снова,/ Теби Српство, моја срећо драга,/
Лети, ево, лака пјесма ова!.../Суза чиста; суза душе моје,/ Суза, што
ме милом братству веже,/ Суза вјерна љубави к крви,/ Теби, Српство, што
ме вјечно стеже!“
2. По том основу су углавном тајно чување иконе породичне
крсне славе, односно одржавано сећање на крсну славу и православну веру.
3. У том смислу су и данас присутне разне клетве као
на пример:„Дабогда га гром убио!“ алудирајући на Бога Перуна из предачке
вере као небеског бога, Бога грома, који може такву казну да изврши. (Прим.
Р.Р.)
4. Предања су оне трајне а углавном битно сачуване вредности
које су нам остале од наших предака и као такве се одржавају и чувају
у народним обичајима, духу и традицији. (Прим. Р.Р.)
5. Уколико се неби путем освете, односно кроз овакво
кажњавање зла посветила истина и правда, онда би се индиректно доприносило
његовом ширењу. Тако би се на посредан начин, било недовољно активним,
неефикасним или пасивним односом поставили у ситуацију саучесника у злу,
што је свакако супротно етичком основу добра. (При. Р.Р.)
6. Опширије: Милош Ђурић, Видовданска етика, Издање срп.
акад. друштва „Његош“ у Загребу, 1914.
7. Обилића дух доминира у овој врсти части, али и у мушкој
и националној. По том основу Обилић представља несаломиви дух нашег народа.
(Прим. Р.Р.)
8. Овај (стари) појам „отачаствољубље“ подразумева љубав
према својим прецима и територијама, односно земљама где су они живели.
Понајвише би одговарао данашњем схватању националног патриотизма. (Прим.
Р.Р.)
9. Амерички председник Теодор Рузвелт је казао следеће:
„Ни због чега није човек тако брзо и сигурно неспособан, да што ваљано
у свему учини, као због млитавог осећања, које зову космолопитизам.“ (Милош
М. Васић, Висока војна дисциплина, Нова штампарија „Давидовић“, Београд,
1909, с. 171.)
10. Патријарх србски Јефрем: „... је венчао кнеза Лазара
за цара 1382. године.“ (Опширније: „Србски свети“, манастир Рукумија,
2000, с. 30 – 33.) и (Н. Велимировић, Охридски пролог, с. 456.)
11. Опширније: Димитрије М. Калезић, Етика Горског вијенца,
Сремски Карловци, 1969, с . 146 -147.
12. Овај стих гласи: „И од србске крви и колена“. (Прим.
Р. Р.)
13. Овај стих није исписан на споменику Косовским јунацима.
Он је директно погађао и прозивао оне наше грађане који су се осећали
као припадници одрођене српске матице те га је требало изоставити али
тако намерно и циљно да се опомена и кривица по клетви пребаци само на
оне који су и даље остали верни завету, вери, отаџбини и Србству. (Прим.
Р. Р.)
14. О неписаним законима и ћудима части, опширније: Раде
С. Н. . Рајић „У име части“, „Динекс“ Београд, 2007, с. 115 – 161.
15. Рајко Петров Ного, Српске јуначке пјесме, Антологија,
Пето издање, БИГЗ, с. 147.
16. Горски вијенац, 380.
17. Сви наши средњовековни списи бележе године по старом
мерењу времена које је почето 5508 година пре хришћанске ере. На пример,
Свети Сава је 1200. године по Христу записао: „У лето 6708, месеца фебруара
у 13 дан к вечном преложи се блаженству наш отац Симеон, заветом оставив
манастир овај на мени.“ Деспот Стефан Лазаревић не пише да се Косовски
бој догодио 1389. године, већ да се „случио 6798. лета“.
18. Отуда имамо ситуацију да су најтеже злочине геноцида
над Србима вршили управо потомци екстремно преверених и однарођених Срба.
19. „Ни због чега није човек тако брзо и сигурно неспособан,
да што ваљано у свему учини, као због млитавог осећања, које зову космолопитизам.“
Теодор Рузвелт
20. Једна од ћуди части је та да она у неким случајевима
када брани своје моралне, обичајне и етичке принципе са којима се у потпуности
не слажу актуелни закони, издиже своје неписане законе изнад тих важећих
писаних закона, уредби и прописа. (Опширније: Раде С. Н. Рајић, Н.Д.,
с. 159.)
21. У 20. веку кроз борбена дејства, а посебно кроз систематски
геноцид, страдало је скоро 4 милиона Срба. Када би се од лубања тих пострадалих
Срба сачинила нова „Ћеле кула“, она би била висока 1 км са по 200м ширине
у основи. (Опширније: Николај Велимировић, Косово и Видовдан, Библиотека
„Словесник“, Шабац, 1988.)
22. Мора се напоменути да је у контексту геноцида над
србским народом била и изјава француског генерала Жофреа команданта авијације
НАТО за агресију на СРЈ током 1999. године када је рекао: „Авијација је
добила наредбу да уништи живот у Србији!“
23. Поред актуелних и тешких проблема последњих деценија,
морају се сагледавати бројне манипулације у случају Косова, а посебно
Сребренице где се тенденциозно, једнострано, злонамерно, исполитизовано
и неистинито, нашем народу намеће на перфидан начин „злочин геноцида“.
(Опширније: „Сребреница“, „Двери српске“, часопис за националну културу
и друштвена питања, година 11 број 43, 3/2009, Београд. У потрази за истином
препоручујемо чланке: Ноама Чомског, Дајане Џонсон, Валтера Маношека,
Јиргена Елзесера, Жерминал Чевикова, Жака Вержеса, Смиље Аврамов и Предрага
Драгића Кијука.)
24. Наравно да ти интереси нису били исти на пример у
време дизања Првог српског устанка, Мајског преврата 1903. године, пред
Балканске и Први светски рат, између два светска рата, или у данашње време.
Они су се временом само усложавали и компликовали, с тим да су се увек
морали одредити они најважнији и реално оствариви. (Прим. Р.Р.)
Литература
1. Петар Петровић Његош, Горски Вијенац, Критичко издање
с коментаром, Приредио Никола Банашевић, Седмо издање, Београд, 1993.
2. Димитрије М. Калезић, Етика Горског вијенца, Сремски Карловци, 1969.
3. Милош Ђурић, Видовданска етика, Издање срп. акад. друштва „Његош“ у
Загребу, 1914
4. Николај Велимировић, Охридски пролог.
5. „Србски свети“, манастир Рукумија, 2000.
6. Раде С. Н. Рајић „У име части“, „Динекс“ Београд, 2007.
7. Рајко Петров Ного, Српске јуначке пјесме, Антологија, Пето издање,
БИГЗ.
8. Милош М. Васић, Висока војна дисциплина, Нова штампарија „Давидовић“,
Београд, 1909.
9. Николај Велимировић, Косово и Видовдан, Библиотека „Словесник“, Шабац,
1988.
10. „Двери српске“, часопис за националну културу и друштвена питања,
година 11 број 43, 3/2009, Београд
|
