СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs                     СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs

/931-960/

Рођен у Бугарској и од матере Бугарке, Часлав је провео своје детињство и младост као изгнаник и васпитан је у Бугарској. Вероватно је био још веома млад кад му је отац Клонимир покушао да протера Петра Гојниковића и да завлада у Србији (896. године). Клонимир је том приликом и погинуо, а Часлав је остао млад без оца. Да ли му је била жива мати и да ли га је она васпитала, није познато, али је извесно да су успомене и уверења о његовом српском пореклу и праву на српски престо били јачи од васпитања у бугарској средини, у којој је одрастао.

Као зрео човек могло му је бити око 40 година он је присуствовао страшном призору уништења Србије. Кад је бугарски цар Симеон 924. године по други пут послао против Захарије, који је био одустао од Бугарске и пришао Византији, војску, да га покори или протера, упутио је он са том војском у Србију и Часлава, као претендента, да тобож њега постави место Захарије на српски престо.

Али, када су Бугари, при другом нападу на Захарију, повели собом Часлава, они нису имали намеру да њега заиста поставе на престо, изгледа да су, после искуства што су га стекли, изгубили били сваку веру у српске претенденте и у њихову искрену оданост, него су се њиме само послужили као мамцем и варком, да лакше покоре Србију. Кад је Захарија видео да се неће моћи са успехом одупрети Бугарима, па оставио земљу и престо и побегао, Бугари су позвали српске жупане, да дођу и да приме Часлава за владаоца. Бојећи се са разлогом преваре, српски су жупани тражили од Бугара заклетву да им неће ништа учинити. Бугари су им наравно дали тражену заклетву, и жупани су дошли у бугарски логор. Међутим, кад су стигли код првог села, Бугари их похватају, окују и пошаљу у Бугарску. Том страшном чину и вероломству присуствовао је и Часлав.

Али, тек после тога настале су праве страхоте. Бугарска је војска ударила на обезглављену Србију, похватала све што је могла и одвела у Бугарску. Силан су свет Бугари том приликом побили, а што је остало живо и што је могло измаћи бугарском мачу и коњу, разбегло се на све стране, особито у Хрватску. Србија је била сва опустошена и опљачкана, и у њој је завладала гробна тишина.

Српске избеглице биле су у Хрватској без сумње добро примљене, те бугарска војска, преко погажене Србије, нападне на Хрватску; али, Хрвати је сатру. То су били страшни часови, чија се успомена морала дубоко урезати у Чаславову душу. Ну, и сам је онда био роб, и није могао ништа учинити.

Тек после дугих седам година настале су повољне прилике, које су дале могућности да се поробљена и опустошена Србија ослободи и поново подигне. Силан цар Симеон био је умро (927. године), и бугарска је моћ почела опадати и малаксати. Кад је већ било јасно да Бугарска нема више ону снагу коју је имала за Симеоновог живота, Часлав побегне из Бугарске и дође у Србију.

Стање у каквом је он затекао своју отаџбину било је страшно. Земља је била опустошена и готово без становника. За седам година бугарске власти нестало је било и оно мало живота што је још било остало после бекства Захаријева. За то време извођено је систематско пустошење и истребљење у земљи. Уништено је било све, и Часлав је, тако се причало, кад је дошао у Србију, једва нашао педесет људи, и то без жена и деце, који су живели од лова.

Са том малом дружином почео је Часлав посао државног и националног обнављања. Задатак је био необично тежак, пун несавладивих препона. Али, Часлав је показао у томе раду необичан организаторски таленат. За сразмерно кратко време он је организовао и уредио државу.

Одмах чим је почео радити, он се обратио Византији са молбом за помоћ и заштиту. У Византији су ту његову молбу, наравно, веома радо прихватили. И ако је Србија у тај мах била готово мртва, у Византији су знали за војничке и државничке способности српског народа и да се он може брзо опоравити, увиђали су значај Србије, па су пристали да га помогну, да у њему добију савезника у борби против Бугарске, за коју још није било сигурно да се неће опет опоравити и освежена опет постати опасна по Византију.

Кад је Часлав почео да организује у земљи власт, поврвеле су у Србију избеглице са свих страна, из Хрватске, Бугарске, Византије и из других земаља. Убрзо је Србија добила опет своје становништво, и у њој је почео жив и интензиван рад на обнављању. Династе појединих области ишчезле су биле или су се покориле, и Часлав је, без борбе и без противљења, завладао скоро свима српским земљама. Под Чаславом су сузбијене сепаратистичке покрајине и династичке тежње, и Србија је постала велика држава, о којој се и на страни знало и са респектом говорило. У спољњој политици Часлав је наставио Захаријеву политику наслањања на Византију, и консеквентно се ње држао до краја своје владе.

При крају своје владе Часлав је био изложен нападима Мађара, који су са севера често продирали у Босну, Мачву и моравску долину и пљачкали тамо. По традицији је он и погинуо у Срему, у борби са њима (око 960. године).

Особа Чаславова и његова творевина силно су утицале на народну машту и завладале су народном традицијом, тако да су још две стотине година после његове смрти приче о њему, његовом раду и његовој држави занимале народ и чиниле главну садржину традиције. Тек доцнији догађаји, особито дела и рад Немањин, истиснули су из народне традиције или стопили са њима приче о добу и раду Чаславовом.