Bratu štiocu.
[Iz predgovora prvom izdanju Razgovora.]
Po naravi je čovika svakoga svoj narod faliti, uzdizati i uzveličavati,
i zato vide se mnoge knjige na svitlost iznesene, u kojim se štiju kralji,
duke, markeži, knezovi, gospoda, vitezovi, junaci i njiova junaštva.
Ma narod slovinski vazda je bio, kako se vidi, u tomu malo pomljiv,
jer se malo stvari štije i nahodi od stari kralja, bana, gospode i događaja,
koji su se događali u našim stranam. I da se posve ne izgube od stari
vitezova uspomene, Gosp. Bog dao je našemu narodu tako pamet naravnu,
da ono, što drugi narodi uzdrže u knjigam, oni uzdrže u pameti pivajući
na sobetim, dernecim i po svim mistim, kuda putuju, pisme svoji kralja,
bana, vitezova i vrsni junaka, koje premda nisu posve istinite, ništa
ne manje ima svaka dobar temelj od istine. Želeći dakle ja, da siromasi
težaci i čobani naroda slovinskoga, koji se naslađuju u takizim pismam,
mogu doći u poznanje, da njiove pisme i davorije nisu brez temelja istinita,
na službu istih siromaha dajem na svitlost ove knjižice skupljene, složene
i prinesene iz različiti knjiga talijanski u jezik slovinski, u kojim
će se viditi kralji, bani, gospoda i vitezovi slovinski, njiovi rati,
junaštva i sva dilovanja dobra i zla. Ma viruj mi, moj štioče poštovani,
da kada razgledaš ovi moji trudak, vidićeš nesrićno i nemirno stanje,
u komu se nahođahu vaši prašukundidi u vrime slovinski vladaoca, i poznaćeš
čestito, mirno i rajsko stanje, u komu se nahodimo sada pod krilom našega
Privedroga Principa, za koga imamo u potribi našu krv proliti. Ako li
ti pak ne budu ove knjižice ugodne, a ti čini bolje. Na peru ti srića,
i da si mi zdrav i veseo!
Prisvitli gospodine
[Iz predgovora drugom izdanju Razgovora; posveta
je upućena knezu Luki Ivanoviću.]
Želju, koju sam još odavno imao dati na svitlost vitežka vojevanja
i glasovita junaštva Jure Kastriotića, rečenoga Skenderbega, vojvode
Janka Sibinjanina, mnoge priuzvišene gospode mletačke i ostali različiti
ungarski i slovinski vitezova za razgovor i službu slovinskoga naroda,
sada izvršujem i na svitlost dajem. Poznajući pak, da se u Vašemu Gospodstvu
Prisv. nahode skupljene i sjedinjene kriposti vitezova rečeni, zato
ovi moj trud, premda malo urešeni, istomu velesrčno prikazati slobodim
se: prvo, kakono od starine gospodičiću, budući štio, da su od imena
i Vaše jasne kuće plemena ne samo knezovi nego li jošter i principi
u stara vrimena bili, kako se nahodi u diplomi aliti blagodarstvu Jure
Ivanovića, koju primi od Matijaša, kralja ungarskoga, u kojoj daje mu
plemeniti tituo aliti ime od principa na ovi način: "Illustrissimo
invictissimoque principi Georgio Ivanović", u kojoj diplomi potvrđuje
mu slobodno posidovanje od grada Niša, njegove države i drugi sela i
varoša. Rečena pak diploma bi na svitlost dana od prisv. gosp. Tomka
Mrnavića u Rimu na 1630. Prilična istina štije se u knjigam talijanskim,
koje se imenuju "Istoria degli avvenimenti dell' armi imperiali
contro i ribelli ed Ottomani", gdi na listu 328 štiju se četiri
principa moskovska, poslani za poklisare od cara moskovskoga k cesaru
Leopoldu, među kojim se nahodi jedan od imena i plemena Valeša Pris.
Gosp., imenom Protasio Ivanović, veliki kancelir od Moškovije, a ostali
imena jesu ova: Borić Petrović, senatur, Ivan Januović, senatur, i Ivan
Mihajlović, sekretar, koje poglavice mogu se od svakoga viditi u knjigam
gori imenovanim. Koliko pak rabrenomu vitezu moj trud prikazati ne stidim
se, jer vojujući pod barjakom Privedroga Principa mletačkoga istomu
poštenje, sebi i svoj krajini učinili jeste, a tomu svidočanstvo izvode
kolajne, medalje od zlata, knežtvo i druga pomilovanja od istoga primljena.
Ali kruna Vašega jasnoga plemena, dika kotorske države i poštenje sve
Dalmacije jest srićni i čestiti plod od plemenita i vitežkoga stabla
porođen, čneumrloga imena knez i kavalir Marko, koji pod gradom Patrasom
od turski gusara naskočen od viteza svuda proglašenoga slavno ime steče,
jer s malo svojizi junaka pridobi Turke i porazi mnoge. To vitežko dilo
poznavši Privedri Princip, učini ga s velikim veseljem kavalirom s.
Marka. Ali ni ovde kavalira Marka junaštvo ne dospiva, jer nahodeći
se pod gradom turskim Atenom samo svoji četrdeset vitezova u svojoj
tartani, ne punoj velikoj, bi naskočen od jednoga šambeka gusarskoga
puno velika i strahovita, u komu biše blizu četiri stotine Turaka, koje
Marko veselo dočeka, š njimam se žestoko pobi, šambek, bojno tursko
drvo, pridobi, sažga na moru i Turke pobi, da ji se malo plivajuć na
kraj i sarani aliti od njegove slavne sablje uteče. Ma u ovoj dolini
od suza malokrat se zgađa veliko veselje brez plača, kako se dogodi
u čudnovatomu boju i dobitju pod Atenom, jer kavalir Marko, pridobivši
i sikući Turke, od puške smrt imade, koga Jozo, brat rođeni, vitežki
osveti dobivši mnoštvo Turaka, osvojivši šambek bojni, dignuvši ga u
lagum i učinivši svome Privedromu Principu veliko potenje, koji ga nadari
z darovim od visoke časti i potenja učinivši ga kavalirom svetoga Marka,
davši mu medalje i kolajne od zlata, ne samo njemu, nego li i ostalim
vitezovom, koji čestito š njime boj biše i Turke predobiše. Ova dakle
i druga mnoga dostojanstva pritežu mene, da ovi moj trud, premda mlohav
i neuredan, Vašemu Gospodstvu Prisvitlomu prikazati i posvetiti imam,
komu želeći svaku sreću i čestitost nebesku i zemaljsku vazda se nazivljem
Vaš Gosp. prisv.
priponizni i vazda držani sluga
fra Andrija Kačić, rečeni Miošić.
Pripoljubljenomu štiocu.
[Iz predgovora drugom izdanju Razgovora.]
Ne nahodeći se u mojim knjižicam od kralja, bana i vitezova slovinski
mnoge stvari i lipi događaji, koji se prija, a niti i posli porođenja
Gospodinova zgodiše u državam slovinskim, zato, moj ljubezni štioče,
rečene knjižice prištampajem s pristavkom stari kralja, cesara, papa
i mnogi sveti od našega slovinskoga naroda, s nadometkom također mnogi
pisama od bana i stari ungarski, mletački i slovinski vitezova. A to
ja sve sam pomljivo izvadio iz knjiga latinski, talijanski i rvatski,
iz različitih pisama i karata, diplomata, dukala, atestata, davorija
i svidodžbe staraca, redovnika i svitovnjaka. Svrha pak, za koju ja
ovi trud činim, jest najprva slava i poštenje Božije, komu se svako
dilo pošteno, brez otruje grija učinjeno posvetiti i prikazati ima;
druga, neka se sadašnji i poslidnji vitezovi mogu ogledati kano u zrcalo
u rabrenita vojevanja i glasovita junaštva svoji dida i šukundida, da
ji slobodno i veselo mogu naslidovati i s općenitim neprijateljom boj
biti. Treća pak svrha moga truda jest ova: da se slavna imena vitezova
i glasoviti junaka mogu za puno vikova na svitu uzdržati, štiti i njiova
junaštva spominjati, jer što se u knjigam ne nahodi, brzo se izgubi
i zaboravi; knjige štampane sve po svitu idu, ako se izgube u jednomu
gradu, državi ali kraljestvu, ne će u drugomu. I to su, moj štioče,
svrhe, za koje ja ovi trud činim, koji, ako si roda od starine gospodskoga,
vitežkoga oli junačkoga, ufam se biće ti ugodan, ako li nisi, na moje
mrzićeš knjižice i pogrđivat trudno dilo starca Mjelovana, kakono su
i do sada oni, koji nisu od vitežke krvi sastavljeni. Retorike ni poesije,
nakićena ni napirlitana veza naći ne ćeš, nego jednu zgradu svrhu tvrdoga
temelja od istine ziđanu stinam naravnim iz duboki jama po nastojanju
siromaha Mjelovana izkopani. Ako se naslađuješ u zgrađam narešenim,
evo sam ti kamenje pripravio, pilaj ji, teši ji i kreši ji s tvojizim
alatom, koga si stekao, ter načinjaj visoke, plemenite i gospodske palače.
Ja ti dobrovoljno dopušćam i čestitu u tvomu rukodilu sreću nazivam.
Pisma Radovana i Mjelovana.
Knjigu piše od Kotara kneže,
po imenu starac Radovane,
ter je šalje pobratimu svomu,
Mjelovanu od gorice crne.
U knjizi ga lipo pozdravljaše
ter ovako starac besiđaše:
"Mjelovane, sva je vjeka na te:
probudi se, biće bolje za te.
Kadno lani prođe niz Kotare
i pronese gusle javorove
ter zapjeva pjesmu od junaka
jedne slaviš, druge ne spominješ.
Viječe na te Lijeka i Krbava,
Slavonija, vjetežka država,
slavna Bosna i sva Dalmacija,
Romanija i sva Bulgarija,
jer ostavi mnoge vjetezove,
mejdandžije, bane i knezove.
Pazi, da ti ne ogule bradu,
jer junaci za šalu ne znadu.
Ta eto si brežan ostario
vojujući i bojak bijući,
a junake nijesi zapantio,
već ji srdiš tako pjevajući.
Il junake pjevaj sve kolike,
neka nije prama tebi vjeke,
ol se prođi gusal' i pjevanja,
niz Kotare ravne putovanja."
Odpisuje starac Mjelovane:
"Ne budali, pobro Radovane!
Ko će skupit po nebu oblake,
ko l' ispjevat po svijetu junake!
Ne bi ti ji vijele izpjevale,
kamo li će starac Mjelovane:
nije lasno uz gusle vijekati
ni junake po imenu zvati.
Ako l' ti je što pomučno, pobre,
od Kotara starče Radovane,
uzmi gusle, ta se i napjevaj,
sve delije po svijetu izpjevaj.
Ali ćeš se prija prestaviti
kano čvrčak pjevajuć do mraka,
nego li ćeš, pobre, izbrojiti,
koliko je na svijetu junaka.
Kad sam lani proša niz Kotare,
svaki veli: 'Pjevaj moje stare!'
Ma ne reče njeko, Radovane:
'Na ti novac, starče Mjelovane,
ter ćeš kupit jednu ćekvu vina,
što će tebi biti do Karina!
Nije lasno po svijetu oditi,
od junaka pjesme izvoditi.
Ali neka znadeš, Radovane,
da za novce ne pjevam junake,
već za ljubav, slavu i poštenje,
vjetezova stari uzvišenje.
Evo ću ti gusle napraviti,
vjetezove po imenu zvati;
od koji se spomenuti mogu,
sve ću ti ji zbrojiti u slogu.
Radovane, vjera ti me moja,
korba mi je dodijala tvoja.
Valja mi se iz doma dijeliti,
al me ne će đeca prečekati.
Jer 'vo sam ti težko obolio,
oronuo i još oslijepio
skitajuć se od grada do grada,
od nemila, pobre, do nedraga.
Nadaj mi se do godine dana,
junake ćeš kazat od mejdana.
Dospivajuć pozdravljam te lijepo
i u dvoru malo i veleko."
Poskočnica, koja se može u kolu pjevati.
Osobitu narod svaki
kripost ima, s kom se diči,
koju daje Bog prijaki.
Mudri kažu ove riči.
A kraljuje sva rabrenost
u narodu slovinskomu,
snaga, jakost i srčenost
u vojniku rvatskomu.
Aleksandro to svidoči,
kralj veliki svega svita,
svakom noseć on prid oči
dilovanja plemenita,
koja vazda ukazaše
Slovinjani vitezovi;
i zato se zovijaše
slavni jaki narod ovi.
Pri neg umri, njim ostavi
dopušćenja blagodarna,
uznosi ji, fali, slavi
rad junaštva vele harna.
Kara, priti i proklinje,
ko b' opsova narod ovi,
i svakoga još zaklinje,
da za njima zlo ne slovi.
Ostavlja jim banovine
sve od mora latinskoga
i države jošter ine
od Baltika ledenoga,
da njiovo ima biti,
od starine kako biše,
i niko se nejma priti;
Aleksandro to hotiše.
Sva velika Sarmacija
od starine njiova je,
slavna Bosna, Dalmacija
ilirička država je.
Moskovija, Polonija,
Bohemija, Ungarija,
sva bogata Slavonija
i vitežka Bulgarija,
slovinske su te države,
davno koje osvojiše,
i puno se oni slave,
jer narode pridobiše.
Ligonija, Alanija,
ravna Lika i Krbava,
još i lipa Arbanija
ilirička jest država.
Plodna zemlja Pomeranska
i Gorija još suviše,
banovina a i Kranjska
slavnog puka vazda biše.
Njiova je didovina
Srbska zemlja i Rusija,
u istinu još starina
Tatarija i Prusija.
U bilomu gradu svomu,
Aleksandrija ki se zazva,
svemu puku slovinskomu
ljubeznivu pozdrav nazva.
Blagoslov jim još ostavi
Marte, Jova i Plutona,
svoji bogov', koje slavi,
da jim dadu svaka ona,
koja od nji prosit budu
i u dnevu i u noći,
da jim nije trud zaludu,
biće njima u pomoći.
Jedanajest svitli bana
s aznadarom tu bijaše,
od istočni kada strana
nji monarka pozdravljaše.
Za svidočit bihu zvani
svemu svitu, slavni puče,
upisani gori bani,
kako mudri to nas uče,
da t' je ova ostavio
Aleksandro, sin Filipa,
ter je tebe proslavio
blagodarstva dileć lipa.
Rad junaštva i virnosti
tvoji stari, zemljo slavna,
imala si časti dosti
u istinu još odavna.
Veseli se, majko jaka
ilirički vitezova,
da si puna ti junaka,
svitli bana i knezova.
Lipu sriću ter ne kuni,
jer plemića i gospode
gradovi su tvoji puni,
u poštenju svakom ode,
brez kojizi ti bi bila
ka i brez duše mrtvo tilo,
tamna, mračna i nemila;
to bi ti se dogodilo.
Prostrano se nebo gizda,
jer je svitlo i pristalo,
al da nije na njem zvizda,
u tamnosti sve b' ostalo.
Tako ni ti nigda ne bi
časna bila ni ugodna,
da gospode nejm' u tebi,
jer b' ostala sva neplodna.
Za običaj u tebi je,
da svak jednak oće biti;
neprilično u sebi je
još o tomu pomisliti.
Aleksandro umirući,
znam očito, ne kti toga:
svoje carstvo njim dajući
imenova dostojnoga.
Ni u raju, di su sveti,
svi jednaci mogu biti;
ni u paklu još prokleti
istu sržbu budu piti.
Apostoli jer su veći
nego sveti mučenici,
svu istinu valja reći,
od svitovnji svečenici.
A Lucifer žešću ima
od ostali muku doli,
osobitu sržbu prima,
jer se zove kralj oholi.
K vedru nebu nu pogledaj
ter kriposti vidi svake,
svitle zvizde ter razgledaj,
vidićeš ji nejednake.
Po svoj zemlji prošetaj se,
slišaj moja govorenja,
u razumu ne smetaj se,
već promisli sva stvorenja,
i lizuća i plazuća,
svita zviri svakojake,
sva letuća i plovuća,
ugledaćeš svuda take.
Vrsta svaka ljuti zmija
starešine svoje štuje,
do zemlje se svaka svija,
zvizduk kralja kada čuje.
Bog je tako postavio,
da razlikost ima biti;
od vika je ostavio,
ti se zato nejmaš priti.
Slidi kratko ukazanje od starih kralja slovinskih i događaji
koji se u stara vrimena zgodiše u državam slovinskim, iz različitih
knjiga izvađeni i na svitlost postavljeni
Prvi kralj ilirički zvaše se imenom Ilirik, od koga se Slovinjani Ilirici
prozvaše. Posli ovoga mnogi vladaše, ali njiova imena knjige s kojim
se ja služim, ne meću.
Na 3522. po stvorenju svita Farani Dalmatini naseliše otok Vis.
Na 3606. po stvorenju svita vladaše slovinskim državam kralj Bradilio,
Slovinac, koji imade žestok rat s Filipom, kraljem od Macedonije, koga
Bradilio dobi i pod harač podloži.
Na 3629. Glaucio i Klito, sin rečenoga kralja Bradilija, kraljevaše
u državi slovinskoj, i ove Aleksandro Veliki, sin kralja Filipa, jako
oblada i pridobi.
Na 3655. Demetrio glasoviti bi učinjen kralj od slovinskih banovina.
Na 3685. Vlahahu slovinskim državam Brem i Bolg, hercezi oliti duke,
Slovinci, i ovi porobiše grčku zemlju.
Na 3726. Agran, Pleuratov sin, bi učinjen kralj slovinski. Ovi kralj
puno snažan biše i zato podloži mnoge banovine. Imadiše sto nava od
boja, s kojizim ode protiv Etolom, razbi i porobi njiovu državu, pak
napunivši rečene brodove svakoga bogatstva, slavodobitnik povrati se
u zemlju slovinsku.
Na 3732. Umri kralj Agron, i njegova žena Teuta poče vladati slovinskim
državam.
Na 3733. Bihu poslani rimski poklisari Lucios i Kajo kraljici Teuti,
da je mole neka bi pokarala svoje podložnike koji činjahu mnogo zla
Latinom po moru; ali puna ženske oholosti činila ih je pogrdno smaknuti.
Na 3734. Kraljica Teuta poslala je vojsku na Skenderce, osvoji grad
Dračevo, Korčulu i mnoge druge. Đenera prid vojskom biše Dimitar Faranin,
koji se izneviri Teuti i sa svom vojskom pridruži Rimljanom, koji porobiše
svu Dalmaciju i osvojiše kraljestvo Teutino.
Na 3743. Dimitar Faranin, vladalac od vojske slovinske, vojeva je po
moru i porobio grčke države. Ovi je imao za ženu Triteutu, Pine, kralja
slovinskoga, mater.
Na 3744. Rimljani osvojiše Far na otoku i Dimal, misto jako u Dalmaciji.
Na 3745. Serdilaida, kralj slovinski, diže vojsku i porobi Macedoniju,
da mu nije platio Filip, kralj macedonski, potroške za pomoć koju mu
je bio poslao suprot Etolom i Lacedemonom.
Na 3762. Filip, kralj macedonski, hotijući pridobiti Serdilaidu, kralja
slovinskoga, i njegovo kraljestvo podložiti, bi od rečenoga Serdilaide
pridobiven i istiran iz zemlje slovinske.
Na 3773. Kraljeva je u slovinskim državam Pleurat, Slovinac, i ovi porobi
grčku zemlju do Korinta.
Na 3781. Kraljeva je nad Slovincim kralj Gencio.
Na 3784. Gencio, kralj slovinski, po nagovoru Perseja, kralja macedonskoga,
učini se neprijatelj Rimljana, koji s velikom vojskom dođoše u Dalmaciju
ter mu mnoge gradove osvojiše, najposli Skadar u koga se biše zatvorija.
I tada kraljestvo slovinsko i macedonsko pod oblast Rimljana pade.
Na 3840. Drugi Slovinjani, zvani Ardijeji i Palari, udariše na Slovince
dalmatinske, koji se bihu Rimljanom podložili, ter ih neprijateljski
porobiše.
Na 3900. Peraštani Dalmatini dignuli se jesu suproć Rimljanom.
Na 3901. Dalmatini gornji udariše na Liburneže Kotarce, kojizim grad
Promin osvojiše. Dođoše Rimljani na pomoć Liburnežem, koje Dalmatini
pridobiše, đenerala rimskoga i svu njegovu vojsku isikoše.
Na 3920. Po smrti Julija Cesara Dalmatini Slovinci rimskoga zapovidništva
jaram svrgoše, koje Bebius, rimski vojvoda, pokoriti hotijući, on i
sva njegova vojska od Dalmatina bi pobijena. Ali opet Rimljani veću
vojsku poslaše u Dalmaciju, koja veće od pedeset godišta š njimam se
bijući, najposli od Rimljana pridobiveni ostadoše Dalmatini.
Na 3926. Digoše se Posavci suproć Rimljanom, puno vrimena š njima boj
biše; ali dođe cesar August s vojskom i podside stolno misto posavsko
Sigečicu, koju u dvajest dana na silu osvoji. Otolem se dili u Dalmaciju,
razbi vojsku kralja dalmatinskoga, Tutima imenom, i osvoji mu veliki
grad Promin.
Na 3927. Cesar August opet s vojskom dođe u Dalmaciju, i zarad velika
glada, koji tada u Dalmaciji biše, cesaru se podložiše, davši mu harač
i u tutiju aliti u poručanstvo sedam stotina mladića.
Na 3948. Daci Pridunajci robili jesu Slovince, a Dalmatini digoše se
protiva Rimljanom.
Događaji posli porođenja Isusova.
Na 7 po Isusovu porođenju bihu kralji od Dalmatina i Slovinaca Batana
i Pinet. Ovi se digoše protiva Rimljanom, a imadihu vojske osam stotina
iljada pišaca i dvista iljada konjika, kako piše Velejus Rimljanin,
to čini miljun u sve. Na puno mista Rimljane isikoše na ta način, da
nisu nikadar bili u većemu strahu, tuzi ni žalosti.
Na 8. Dođe rimska vojska u Dalmaciju ter same Makarane oblada.
Na 9. Rimljani razbiše slovinsku vojsku i ufatiše Bata i Pineta, kralje
slovinske.
Na 57. Sveti Pava pripovida je rič Božiju po slovinskim državam.
Na 244. Vladao je svim slovinskim tada državam kralj Svates, Slovinac.
Ovi Slovinci tada zvaju se Avari i Abari.
Na 254. Bribirani Kotarci ubiše svetoga Maksima.
Na 350. Kraljeva je ovo vrime nad Rvatim Suring.
Na 400. Dođe s vojskom iz Scitije Radigost u Dalmaciju i u ostale slovinske
države ter se mnogo jaki učini.
Na 401. Kralj Alarik gotski slovinski osvoji Rim i Italiju.
Na 417. Goti Slovinci zadobili su španjolski orsag.
Na 421. Počeše se Mleci ziđati.
Na 451. Atila, kralj ungarski, rečen bič Božiji, mnogu krv po svim proli.
Na 453. Atila osvoji svu Dalmaciju.
Na 453. Atila razori Akvileju i mnoge gradove po Italiji.
Na 454. Atila, star od 124 lita, oženi se mladom divojkom i posli velike
igre i veselja svojom se krvlju zaduši.
Na 457. Vladaše slovinskim državam kralj Ardarik, koji s vojskom slovinskom
udari na sinove Atilove i posiče veće od 30.000 Ugričića, u komu boju
pogibe Elak, mlađi sin Atilov, a stariji jedva uteče.
Na 460. Vladaše Liburnijom kralj Kunimund, Slovinac, protiva komu dignu
vojsku Dinčiš, sin Atilov, podside grad Bošanje; udari na njega Kunimund,
vojsku mu razbi, ali i Kunimund u tomu boju pogibe. Tada skonča posve
kraljestvo Atilino. Koga vas svit dobiti ne može, od Kotaraca Slovinjana
bi pridobiven.
Na 473. Teodemir kraljeva je u Slavoniji. Osvoji grad Nišu i mnoge ostale;
podside Salonik, ali s velikim jaspram podmićen ostavi ga i to isto
lito umri.
Na 474. Teodorik, sin rečenoga Teodemira, za kralja je slovinskoga stao,
i ovi oslobodi Dalmaciju, Reciju i svu Italiju od usilnika i progonitelja.
Na 493. Teodorik, kralj slovinski, ubivši Odokara, kralja latinskoga,
učinio se da je kralj od Italije.
Na 526. Kraljeva je ovo vrime u Dalmaciji i rvatskoj zemlji Selimir,
Svevlada kralja sin.
Na 541. Dođe (kako niki oće) u ovo vrime kralj slovinski Ostroilo u
Dalmaciju, ter istiravši stare Slovince iz Država slovinski, svoje iznova
naseli.
Na 548. Diže Ostrivoj vojsku i osvoji sve do Dračeva.
Na 549. Osvojiše Slovinci s Ostroilom mnoga mista i porobiše Drinopolje.
Na 550. Bi za kralja u Dalmaciji Svevlad, sin Ostroilov, koji diže vojsku
na Grke, razbi je i porobi kruto.
Na 552. Kralj Svevlad osvoji Macedoniju i Iliriju, ter se ove države
tada slovinske prozvaše.
Na 564. Dođoše drugi Slovinjani, imenom Avari oli Abari, na onu stranu
Dunaja u zemlju slovinsku, koju osvojiše, ter se mnogo jaki učiniše.
Posli toga udariše na Istrijance i mnoge druge države, pak ji porobivši
pod arač staviše. Glavar njiov zvaše se ban, od koga vojvode oliti duke
slovinske do dneva današnjega bani se prozvaše. Ovi se puno moguć učini,
jer istoga cesara carigradskoga, osvojivši države, pod arač podloži,
na godište po sto iljada zlatni dukata dajući mu.
Na 584. Slovinci Abari grad Zemun kod Dunaja i mnoge druge do zemlje
razoriše.
Na 585. Slovinci Abari drinopoljsku zemlju porobiše.
Na 591. Abari rečeni na Dalmaciju udariše i dosta zla učiniše.
Na 592. Isti Abari Slovinci vele zla učiniše u istočnim stranam.
Na 593. Kralj longobardski s pomoću Slovinaca osvoji Paduvu.
Na 599. Slovinci Abari četrdeset gradova u Dalmaciji razorili jesu.
Na 600. Slovinjani, pobivši vojnike grčkoga cesara, svu Istriju opustili
jesu.
Na 614. Bi za kralja slovinskoga abarskoga Kajan, i ovi porobi i osvoji
vas Friul, obside grad veliki Vidam, u komu zapovidaše udovica Romilda,
i videći iz grada rečenoga kralja Kajana zaljubila se biše u njega,
komu posla virna poklisara dajući mu na znanje, da će mu grad pridati,
ako je uzme za ženu. Obeća se Kajan, i pusti nesrićna žena Abare u grad,
koji sve posikoše građane i nevirnost veliku učiniše. Kajan prvu noć
spava je s Romildom, posli toga pridavši je u ruke mnogi bludnika, napokon
čini je na kolac nabiti. Dilo nemilo i sasvim opako. Discant mulieres.
Na 620. Opet Slovinci Abari porobiše zemlje istočne do Carigrada, i
zato cesar od kralja abarskoga mir je pitao.
Na 637. Dalmatini Slovinjani obsidoše grad Sipont u latinskoj zemlji,
ubiše Aja vojvodu i svu njegovu isikoše vojsku.
Na 638. Dođoše Avari Slovinci, porobiše Dalmaciju pak priko mora odoše
robit Italiju.
Na 639. Avari Slovinci razasuše Dalmaciju i razrušiše gradove, među
kojim veliki i glasoviti grad Solin, stolno misto cesara Dioklecijana,
spored zemljom izporediše. Stari također Dubrovnik razoriše i posve
opustiše.
Na 639. Dođoše Rvati od gore Babine, i istiravši stare pribivaoce Slovince,
rvatsku naseliše zemlju; a prozvaše se Rvati od bana Rvata imenom, koji
njima vladaše.
Na 644. Bi kralj slovinski abarski Kajm, koji se pobi s Vukom, vojvodom
furlanskim; za tri dana bili se jesu, četvrti razbi Vuka i vojsku njegovu.
Na 667. Slovinci razbiše Francuze, u komu boju pogiba sin kralja francuzkoga
Pipina, imenom Astijagis.
Na 677. Kraljeva je u Bulgariji Butaja, Slovinac.
Na 688. Francuzi bihu zapovidnici u rvatskoj zemlji i velike propasti
činjahu Rvaćanom. Između ostali ovo: malu dicu izdirahu materam iz ruku
pak ji raskidivahu i psom bacahu. Taku opačinu Rvati podnit ne mogući,
isikoše sve glavare francuzske po svojim državam; i cića toga velika
vojska francuzska došla je na nje, s kojom se Rvati sedam godišta biše
i sve š njiovim vojvodom isikoše.
Na 706. Slovinci porobili su furlansku zemlju i Lumbardiju, porazili
bana furlanskoga Ajaidu sa svim plemićim, koje su ufatili. Posikli su
također i Ferdulfa, vojvodu longobardskoga, zarobili mnogu čeljad, zaplinili
plino i odnili neizbrojena bogastva u svoje kraljestvo.
Na 756. Budimir, kralj sveti, ovo je vrime vladao.
Na 763. Iza Crnoga mora opet jedan slovinski narod dođe, stade krajem
vode Atarne.
Na 813. Mihajlo cesar bi razbijen od Bulgara.
Na 818. Ban Ljutovid, vladalac od Požege, Srima i Slavonije, odvrže
se od cesara Ludovika i poče robit banovine tuđe.
Na 819. Biše u ovo vrime kralj dalmatinski imenom Borna, koji podiže
vojsku na Ljutovida, bana od Slavonije, pobi se š njime kod vode Kupe
i bi pridobiven od bana Ljutovida.
Na 820. Udariše sa tri strane silne vojske cesara Ludovika na bana Ljutovida,
i ne mogući mu ništa učiniti, sramotni se natrag povratiše, a mnogi
od banovaca bihu posičeni.
Na 821. Pođe s ovoga svita kralj slovinski Borna, ter na misto njegovo
bi učinjen Ladislav, sin rečenoga Borne. U to isto vrime udari na Ljutovida
neizbrojena vojska cesara Ludovika, kojoj ne mogući Ljutovid odoliti,
pobiže u srbsku zemlju i bi primljen od vojvode srbskoga u dvor svoj;
ali se Ljutovid ukaza nepoznan i žestoko neharan, jer pogubivši svoga
dobročasnika učini se gospodar od njegova grada i svega bogatstva. Pravo
je rečeno: "Ne čini dobra nepoznanu, da te zlo ne nađe".
Na 823. Pobiže Ljutovid u Dalmaciju i bi ubijen od svoji prijatelja.
Na 827. Dalmatini i Slovinci odbaciše rimsko i carigradsko vladanje
Na 829. U Dalmaciji i rvatskoj zemlji kraljeva je Tomislav.
Na 832. U drugim slovinskim državam kraljeva je Gostumil.
Na 837. Kralj dalmatinski i rvatski Trpimir.
Na 839. Senjani robili jesu Friul.
Na 864. Bihu vladaoci slovinski Demogoj i Inik.
Na 872. Po smrti Demogoja kraljeva je u Dalmaciji Šebeslav.
Na 879. Umorio je kralja Sebeslava vojvoda Branimir.
Na 880. Metodius, veliki i razumni, slovinski apostol rečen, ovo je
vrime bio.
Na 890. Vladao je u Slavoniji Branislav, a u Dalmaciji i u ostalim državam
slovinskim kraljeva je Mučimir.
Na 891. Slovinci razbiše Bavare i Francuze.
Na 920. Zapovida je ban Mihajlo ovo vrime.
Na 936. Razbiše Rvati vojsku Simeona, kralja bulgarskoga, i svu Bulgariju
jako porobiše, ubivši još istoga kralja Simeona.
Na 938. Primislav i Boleslav glavari su rvatski bili.
Na 949. Pribina ban ubio je Miroslava, kralja slovinskoga.
Na 966. Slovinci Neretvani pobiše Turke Saracene u latinskoj zemlji
i iz gore Garganske iztiraše.
Na 1059. Kraljeva je Krešimir nad Rvatim. Ovo vrime podložiše se Bošnjaci
Beli, kralju ungarskomu, s ovim ugovorom, da oni bane svoje obiru, i
bi odabran Ivan Kotromanović.
Na 1065. Kraljeva je u slovinskim državam Stipan, sin Krešimirov.
Na 1074. Kralj rvatski bi Zvonimir, koga malo posli baci s vladanja
ban Slavić; ali s pomoću Grgura pape imade kraljevstva vladanje.
Na 1077. Kraljevaše u srbskoj zemlji kralj Mihajlo.
Na 1100. Kraljeva je u srbskoj zemlji i u Dalmaciji kralj Bodin.
Na 1115. Vladao je slovinskim državam kralj Jure, koji svoje sinovce
progoneći bi svržen, i Grubiša, njegov sinovac, za kralja učinjen.
Na 1141. Knez Radoslav z bratjom svojom Ivanom i Vladimiron počeše vladati
slovinskim državam, ali mnogo od Deše napastovani bihu.
Na 1151. Deša suprot Radoslavu vojeva i snažan se puno učini. Ovi darova
koludrom otok Mlit kod Dubrovnika.
Na 1161. Deša posve pridobi kralja Radoslava.
Na 1171. Bi kraljem slovinskim Nemanja, sin Dešin, i ovi se mnogo velik
učini.
Na 1190. Bi za kralja Stipan Nemanić, sin rečenoga Nemanje.
Na 1200. Simeon, sin Stipana Nemanića, bi kralj od Rašije i Dalmacije.
Ovi osvoji mnoge banovine. I u to vrime Bosnom vladaše ban Kulin.
Na 1235. Porobiše Tatari svu Ungariju, pritiraše kralja Belu k moru
i njegovu vojsku težko isikoše; ali s pomoću bana Franđipana pridobi
Tatare i srićno se povrati na svoje vladanje.
Na 1241. Senjani veliku virnost ukazaše kralju Beli, jer vitežki pridobiše
Tatare u polju Grobničkomu ter ji razbiše i okolo pedeset i šest iljada
posikoše, od koga vrimena Grobničko polje nije ničim do današnjega dneva
roditi moglo.
Na 1252. Stipan, ban slovinski, počeo je zidati grad Jablanac. U to
isto vrime kralj Bela učini Šubiće knezove od Bribira.
Na 1271. Ninoslav banova je u Bosni.
Na 1289. Stipan Nemanić, kralj od Rašije i Dalmacije, osvoji Bosnu.
Na 1312. Bi za bana od Knina, Skradina i ostali mista Mladin, sin bana
Pavla.
Na 1317. Uroš, sin Stipana Nemanića, ovo vrime kralj je slovinski bio.
Na 1322. Ban Mladin mnoga zla činjaše u Dalmaciji, navlastito Trogiranom
i Šibeničanom, robeći njiove države i mnogu krv nepravedno prolijući.
Princip posla jim na pomoć galije, ter osvojiše Omiš i Skradin, grad
rečenoga bana Mladina, koga zloću isti Karlo, kralj od Ungarije, podnositi
više ne mogući, u Kninu ufati ga i odvede svezana u Ungariju.
Na 1331. Velikoga kralja Uroša sin Stipan postavi u tamnicu.
Na 1339. Fratri s. Frane dođoše u Bosnu, kojizim ban Stipan uziđa manastir
u Mileševu.
Na 1340. Stipan Nemanić osvoji svu Macedoniju, Bulgariju, Romaniju i
mnoge druge države ter se poče cesar zvati.
Na 1354. Uroš, drugi toga imena, bi učinjen kraljem slovinskim.
Na 1371. Ubi kralja Uroša njegov nevirni tast Vukašin, koji poče na
misto njegovo kraljevati.
Na 1373. Tvrtko, kralj bosanski, sagradi Novi u Buci od Kotora.
Na 1376. Udariše Turci na kralja Vukašina, koji samo trideset iljada
vojske pobi se š njima na bojnom Kosovu, razbi vojsku tursku ter ji
isiče okolo trideset iljada izvan onizi, koji se u vodi Marici utopiše.
Priđoše vodu i Turke priko vode sikoše; ali voleći sadirati s mrtvi
odoru nego žive sići, bihu od Turaka snažno naskočeni ter sramotno natrag
pobigoše. Deset iljad' Turci posikoše, a pet iljad' voda Marica proždri.
Utopi se silni vitez Ugleša, brat kralja Vukašina, koji malo prije veće
od trista glava odsiče. Proždri voda i jakoga viteza Relju, rečenoga
Bošnjanina. Pripliva Vukašin na konju vodu Maricu i pobiže priko gore,
ali zaludu, jer ga pogubi njegov sluga za odniti mu kolajnu i križ od
zlata.
Na 1382. Fridrig Bubel i ban Surić ovo vrime bani su dalmatinski i rvatski
bili.
Na 1389. Car Murat na Kosovu polju od Miloša Kobilića bi ubijen.
Na 20 klasna, a godišta gori rečenoga 1389, Tvrtko, kralj bosanski,
razbio je cara Amurata.
Istoga godišta istirao je Tvrtko Ugre ispod Vrane u Kotaru, koju obsili
bihu, ter ji pritira u Nin.
Na 1390. na osam klasna pridali su se Trogirani kralju Tvrtku.
Na 1391. Puške i prah puščeni niki fratar Nimac iznašao je. Isto godište
pođe s ovoga svita kralj Tvrtko.
Na 1392. Dabiša, Stipana bana brat, kralj je bosanski postao.
Na 1401. Umro je Dabiša, kralj bosanski. Tvrtkov sin naravni kraljestvo
bosansko imade. Ostoja Kristić baci Tvrtkova sina s kraljestva. Ostoja
vojeva je suproć Dubrovčanom i suproć Hrvoju Vukiću, banu jajačkomu.
Na 1403. Hrvoje Vukić razbio je Ugričiće i Pavla Bistena, bana rvatskoga,
blizu Bihaća.
Kralj Ludovik učinio je Hrvoju vojvodom ali dukom splitskim i banom
dalmatinskim i rvatskim.
Na 1406. Sigismund, kralj ungarski, dođe s vojskom u Bosnu, osvoji Srebrnicu
i mnoge druge gradove i varoše po izdaji bana Hrvoja, suproć komu se
postavi Sandalj Hranić, kapitan bosanski, ali od ungarske vojske bi
pridobiven, ter mnoga gospoda bosanska poginuše.
Na 1407. Ostoja Kristić učini mir s kraljem ungarskim i vojevat poče
protiva Hrvoju.
Na 1409. osvojili jesu Mlečani Travis, Paduu, Vičencu, Veronu i druga
mnoga mista.
Na 1412. Šibenički puk istirao je svoje plemiće iz grada, ali kralj
ungarski smutljivcem činio je glave odsići.
Na 1415. Ban Hrvoja odstupi od cesara i kralja ungarskoga Sigismunda,
uteče se caru i od njega primi pomoć protiva Ostoji, kralju bosanskomu.
Cića toga nevirna dila digla se je silna vojska ungarska protiva njemu
i dođe u Bosnu, prid kojom bihu glavari Ivan, palatin aliti ban ungarski,
Ivan Marotić, ban slovinski, i Pava ban Kupor s mnogom gospodom i plemićim
ungarskim i slovinskim. Ali njiova bi velika nesrića, jer Hrvoja razbi
i svu vojsku isiče, a gospodu, koji ne pogiboše, one ufati žive. Bana
Kupora ufativši živa, u volujsku kožu čini ga sašiti i u vodu baciti.
Na 1416. Pođe s ovoga svita veliki vojvoda Hrvoje; i kralj bosanski
Ostoja, odbacivši svoju ženu kraljicu, Grubu imenom, uze ženu Hrvojinu.
Gospoda i plemići bosanski ovo vrime učiniše viće, da Ostoju bace s
kraljevanja, u komu viću bi ubijen Pava Radjenović; a kralj Ostoja s
Petrom Pavlovićem u grad tvrdi Bobovac uteče. Ali ostoju Bošnjaci baciše,
a Stipana Jablanovića za kralja odabraše.
Na 1443. Tvrtko Drugi, kralj bosanski, brez poroda umri; i kraljeva
je na misto njegovo Toma Kristić i obraćen na pravu viru Isusovu od
svetoga Jakova od Marke, reda s. Frane, krst sveti primi po kardinalu
Karvajali. Posli njegove smrti kraljeva je njegov sin naravni Stipan,
koji od Turaka bi ubijen, i tada posve dospi slovinsko kraljevanje.
Pisma od Pavlimira.
Ljuto cvile slovinska gospoda,
kako cvile, do neba se čuje;
dozivlje ji vila iz planina
ter je njimam tiho govorila:
"Što cvilite, slovinska gospodo,
koja vam je velika nevolja?
Ali su vas Grci porobili?
Ali vas je kuga pomorila?"
Govore joj slovinska gospoda:
"Muči, vilo, mukom zamuknula!
Niti su nas Grci porobili,
niti nas je kuga pomorila.
Ali nam je cviliti nevolja,
jer 'vo ima trideset godina,
odkada smo kralja izgubili,
a drugoga nismo učinili.
Nit ga, vilo, okrunit možemo,
jer se bani pogodit ne mogu,
a od kralja roda ne imade,
koga bismo za kralja obrali."
Bila vila njimam govorila:
"Ne bojte se, slovinska gospodo!
U Rimu je dite Pavlimire
od kolina kralja slovinskoga.
U lipoti svakoga nadlazi,
još i mlade Rimkinje divojke,
jakost, mudrost u njem se nalazi:
biće dika slovinske gospode.
Poklisare u Rim odpravite
ter za kralja njega učinite.
On je unuk starca Radoslava,
a sinovac kralja Cijaslava."
Kad gospoda vilu razumiše,
poklisare u Rim odpraviše,
dovedoše mlada Pavlimira,
u Tribunju njega okruniše.
Svi dođoše bani na veselje,
svi dođoše i pokloniše se;
ne kti doći bane Ljutomire,
ne kti doći ni pokloniti se.
To je kralju vrlo mučno bilo,
silenu je vojsku sakupio,
ter otiđe gori u Rašiju,
u državu bana Ljutomira.
Lipo ga je bane dočekao
s trijest iljad' svoji vitezova;
tu udari konjik na konjika,
sve po izbor junak na junaka.
Tu se teška krvca prolivaše,
do neba se jadan glas čujaše:
viska konja, a jauk junaka,
sve ditića i mladi momaka.
Namiri se kralju Pavlimire
na mladoga bana Ljutomira,
od bedrice ćorde povadiše
ter se z britkim ćordam udariše.
Bog pomože kralju Pavlimiru,
jer je banu glavu odsikao.
Ovako se svakomu zgodilo,
gdi ne sluša mlađi starijega!
Pisma od kralja Tješimira.
Goji majka sinka malenoga
u Tribinju, gradu bijelomu,
goji ona sivoga sokola,
po imenu kralja Tješimira.
Kad ga majka odgojila biše,
izprosi mu gizdavu divojku,
lipu ćercu bana Cidomira
u Nadinu, gradu bijelomu.
Gizdave mu svate sakupila,
sakupila gospodu slovinsku,
od mila je suze prolivala,
ovako je njima govorila:
"Poslušajte, gospodo svatovi,
vi po izbor bani i knezovi:
kad dođete u Kotare ravne,
g bijelomu dvoru divojčinu,
pazite mi sinka Tješimira,
kojino je jedinak u majke,
zdrava mi ga natrag povratite
i divojku mladu dovedite.
Kotarci su ljudi siloviti,
vi nemojte s njimam vino piti,
u vinu ji kažu kabgadžije,
kabgadžije, teške mejdandžije.
Doniće vam vina trolitnjega
i rakije od devet godina,
pazite se bana od Nadina,
vi ne pijte brez vodice vina."
Svatovi se na noge skočiše,
svoje brze konje podsidoše,
otiđoše svati po divojku
Vukosavu, po izbor Kotarku.
Zdravo svati došli do divojke,
do divojke i njezine majke,
i zdravo se natrag povratiše,
Vukosavu mladu dovedoše.
Malo vrime postojalo biše,
lip je ona porod porodila,
porodila sinka Prelimira
i za njime mlada Krešimira.
Kad li biu dica ponaresla,
babo jim je tiho govorio:
"Sinci moji, dva siva sokola,
poslušajte vašega babajka!
Ovo ima puno godinica,
odkad mene kraljem učiniše
i na glavu krunu postaviše
u Tribinju, gradu bijelomu.
Za kralja me bani ne poznaše,
ne poznaše nit se pokloniše,
već vas molim, moji sokolovi,
osvetite vašega babajka.
Krešimire, drago dite moje,
nu osedlaj dobra konja tvoga
ter otiđi g banu Cidomiru,
g didu tvomu, prijatelju momu.
Ljubi njemu skuta i kolina,
moli, sinko, bana gospodina,
nek ti dade vojsku nebrojenu,
ter otiđi na Bosnu ponosnu.
Pogubi mi bana bosanskoga
i osvoji očevu državu
do Dunaja, studene vodice,
koja teče posrid Ungarije.
Prelimire, drago dite moje,
nu sakupi mlade Tribinjane,
Crnogorce i sve Hercegovce
do Cetine, studene vodice.
Pogubi mi bana od Dulcinja
i osvoji očevu državu
sve do ravne zemlje Bulgarije,
Bulgarije i do Romanije.
Sinci moji, ne bili prokleti,
dones'te mi dvi glave junačke:
jednu glavu bana dulcinskoga,
drugu glavu bana bosanskoga.
Nek se sviste po svitu krajine,
od slovinske zemlje banovine,
što će reći kralja ne slušati,
ne slušati nit se pokloniti."
Kada dica babu razumiše,
svoje brze konje podsidoše;
Prelimire kupi Tribinjane,
Crnogorce i sve Hercegovce.
Pođe s vojskom Dulcinju bilomu
udari se z banom od Dulcinja;
ali banu loša srića biše,
jer mu rusu glavu odsikoše.
Pak otiđe s vojskom u Rašiju,
da pogubi bana od Rašije
i osvoji očevu državu
sve do ravne zemlje Bulgarije.
S njim se bane pobit ne smiđaše,
već mu šalje mite i darove
i daje mu ćercu za ljubovcu,
a on njemu svu Rašiju ravnu.
Ali mlado dite Krešimire,
on otiđe g banu Cidomiru,
ljubi njemu skuta i kolina
ter je njemu tiho govorio:
"Ah moj diko, bane Cidomire,
ovo ima mnogo godinica,
odkad moga babu okruniše
u Tribinju, gradu bijelomu.
Za kralja ga bani ne poznaše,
ne poznaše nit se pokloniše;
već te molim, diko, dobro moje,
da mi dadeš vojsku nebrojenu.
Ja ću poći u Bosnu ponosnu,
pogubiću bana Selimira,
osvojiću očevu državu
do Dunaja, vodice studene."
Što god pita dite Krešimire,
što god pita, to mu bane daje:
dade njemu vojsku nebrojenu,
pođe š njome na Bosnu ponosnu.
Dočeka ga bane Selimire
niže Jajca nasrid polja ravna;
tu se bojna kopja položiše
i svijetle ćorde povadiše.
Tu udari junak na junaka,
ter se biše od jutra do mraka;
al je banu loša srića bila,
njegova je vojska izginula.
Sam uteče bane Selimire,
sam uteče u luge zelene,
a ne bi ga ni on utekao,
veće ga je mrkla noć otela.
Posli toga boja žestokoga
svu je ravnu Bosnu osvojio
do Dunaja, studene vodice,
koja teče posrid Ungarije.
Onda bilo, sad se spominjalo,
ko me čuje, na čast neka mu je.
Pisma od kralja Vladimira.
Gorko cvili sužanj Vladimire
u tamnici kralja bulgarskoga,
gorko cvili, danak proklinaše,
u koji se na svit porodio.
Cini jadan, da ne čuje niko,
al to čuje Kosara divojka,
lipa ćerca kralja bulgarskoga,
koji biše roda slovinskoga.
Pita njega Kosara divojka:
"Što je tebi, moj sužnju nevoljni?
Ali ti je majka omilila,
ali ti je žao zavičaja?
Ali ti je gladak dodijao
al tamnica, jadna kuća tvoja,
al na nogu negve do kolina,
al na ruku težke lisičine?
Al si čuo, moj sužnju nevoljni,
da s' udaje virna ljuba tvoja,
ter proklinje danke i godine
i staricu jadnu majku tvoju?"
Govori joj sužanj Vladimire:
"Prođi me se, Bulgarko divojko!
Nije meni žao zavičaja,
niti mi je omilila majka.
Nit je meni gladak dodijao,
ni tamnica, jadna kuća moja,
ni na nogu negve do kolina,
ni na ruku težke lisičine.
Ni s' udaje virna ljuba moja,
jer se do sad nisam oženio,
niti ću se jadan oženiti,
jer 'vo ću ti brzo poginuti
u tamnici kralja bulgarskoga
Samuela, da ga Bog ubio!
Na viri je mene privario,
u tamnicu tamnu postavio."
Još mu veli Kosara divojka:
"Da reci mi, moj sužnju nevoljni,
odkuda si, od koje li zemlje,
od koga li roda i plemena."
Govori joj dite Vladimire:
"Ja sam sužanj od Hercegovine;
dvorio sam kralja slovinskoga
u Tribinju, gradu bijelomu.
Što me pitaš za rod i za pleme,
i to ću ti poviditi pravo:
ja sam, seko, roda gosposkoga,
al sam sužanj kralja bulgarskoga.
U mene je blago nebrojeno,
moja bi me izkupila majka,
al me kralju ne da na odkupe,
nego ište rusu glavu moju."
Tišila ga Kosara divojka:
"Nemoj cvilit, moj sužnju nevoljni!
Ja sam ćerca kralja bulgarskoga
Samuela, gospodara tvoga.
Rasplitaću žute kose moje,
ljubiću mu skuta i kolina,
noge ću mu suzam polivati,
živim ću ga Bogom zaklinjati,
da te pusti iz tamnice tamne
i pošalje staroj majci tvojoj,
nek se tvoja obeseli majka,
kad ugleda Vladimira sinka."
Pak odšeta bilu dvoru svomu
ter se sama sobom razgovara:
"Što sam godir vidila junaka
slovinskoga roda i plemena,
ja ne vidi lipšega junaka,
ni lipšega, ni pristalijega,
nit ga može poroditi majka,
od mladoga sužnja Vladimira."
Pak ulize u dvore bijele,
ljubi babi skuta i kolina,
noge mu je suzam oblivala,
ovako je babi govorila:
"Daruj meni sužnja Vladimira
za mojega virna zaručnika,
a tako ti svitle krune tvoje
i tako ti sinka Radomira!
Čini mi se, moj mili babajko,
da će biti roda gosposkoga:
dvorio je kralja slovinskoga,
lipo zbori, ponizno govori.
Oprosti ga iz tamnice, babo,
a tako ti šarca konja tvoga
i tako ti britke ćorde tvoje,
jer je lipo momče Hercegovče!"
Na to se je kralju nasmijao,
Kosari je tiho govorio:
"Nije ono momče Hercegovče,
već je ono kralju Vladimire.
Ja ne mogu drugo učiniti,
valja mi ga tebi darovati,
sva je tvoja slika i prilika,
slavi njega Krbava i Lika."
Kad razumi Kosara divojka,
da će biti kraljica slovinska,
od dragosti suze prolivaše,
svome babi ruke celivaše.
Od tamnice ključe uzimala,
tamnici je vrata otvorala;
Vladimira sužnja dozivaše,
ter ovako njemu govoraše:
"Ustani se, kralju Vladimire,
ter otari gorke suze tvoje,
evo tebe zaručnica zove,
lipa ćerca kralja bulgarskoga!"
Kad je sužanj riči razumio,
niz obraz je suzam oborio,
blagosivlje Kosaru divojku
veće nego svoju milu majku.
Pak izađe iz tamnice tamne
i otiđe g dvoru divojčinu.
Lipo ga je taste dočekao,
za zdravlje se š njime upitao.
Zove k sebi bulgarske terzije,
da mu kroje sa zlatom aljine;
oblači ga u skerlet i zlato,
sinu sužanj kano sunce žarko.
Plemenit je sobet učinio,
gospodu je na sobet sazvao,
vinča njega s Kosarom divojkom,
povrati mu krunu i kraljestvo.
Tu veselje veliko bijaše,
ne može se, pobre, reći više:
u dvoru su bubnji i svirale,
a prid dvorom divno kolo igra.
U kolu su Bulgarke divojke,
kolo vodi seka Kosarina,
lipe ona pisme izvodila,
svaku pismu seki pripivala.
Da je komu pogledati bilo
Samuela, kralja bulgarskoga,
kako svoga zeta celivaše,
celivaše i blagoslivljaše:
"Odi z Bogom, drago dite moje,
na putu ti dobra srića bila!
Puno sam ti, sinko, sagrišio
i staricu majku razcvilio
držeći te u tamnici tamnoj,
moreći te i žeđom i gladom.
Uzmi, sinko, zaručnicu tvoju,
povedi je g bilu dvoru tvomu.
Pozdravi mi slovinsku gospodu
i staricu milu majku tvoju,
kojuno sam vrlo uvridio,
brezzakonje svako učinio."
Svim delijam pisma na poštenje,
Bog nam dao zdravlje i veselje!
Pisma od Radoslava i Bodina.
Kukala je crna kukavica
usrid zime, kad joj nije vrime:
nije ono crna kukavica,
već je ono Jacinta gospoja,
virna ljuba kralja bulgarskoga,
koga bihu Grci ufatili,
u tamnicu tamnu postavili,
ter ga more i žeđom i gladom.
Suze roni, bilu knjigu piše,
ne piše je grčki ni latinski,
već je piše srmski i slovinski,
ter je šalje kralju Radoslavu:
"Radoslave, mili gospodare,
oli ne znaš, ol ne haješ za me?
Sinovca ti Grci ufatiše,
u tamnicu tamnu postaviše.
Trikrat sam ga zlatom izmirila,
ne bi li ga jadna izkupila,
al ga cesar ne da na odkupe,
već ga mori i gladom i žeđom.
A jutros mi bila knjiga dođe,
da će njega brzo pogubiti,
mene jadnu ljubu razcviliti,
kojano sam skoro dovedena.
Već te molim, svitla kruno moja,
napiši mi listak knjige bile
ter je šalji grčkomu cesaru,
od istočni strana gospodaru,
neka pusti sužnja iz tamnice,
druga moga, a sinovca tvoga;
daću njemu blago nebrojeno,
sitni biser i drago kamenje."
Kada kralju bila knjiga dođe,
knjigu štije, a suze proliva,
pak napisa listak knjige bile
ter je šalje kruni cesarevoj:
"Ej cesare, svitla kruno moja,
pošalji mi sinovca Bodina,
koga držiš u tamnici tamnoj
ter ga moriš i žeđom i gladom.
Daću tebi blago nebrojeno
i još k tomu alem-kamen dragi,
koji valja grada Carigrada
i po ravne zemlje Romanije."
Njemu cesar knjigu odpisuje:
"Ne budali, kralju Radoslave!
Ne bi tvoga pustio sinovca
ni za tri bila grada Carigrada,
ni za svitlu krunu Mogolovu,
koja valja mojega cesarstva,
ni za ćordu kralja Aleksandra,
koja sjaje kano sunce žarko.
Viče zemlja grčka i latinska
na Bodina, sinovca tvojega,
jer ne osta sela ni varoša,
koga nije Bodin porobio.
Tijaše se jadan okruniti
usrid bila grada Carigrada;
tijaše mi krunu ugrabiti,
na glavu je svoju postaviti.
Al ovo ti tvrdu viru dajem,
još i jamca Boga velikoga,
da ću prija glavu izgubiti
nego živa Bodina pustiti."
Štije knjigu starče Radoslave,
knjigu štije, a suze proliva;
po imenu sluge dozivaše
ter ovako njimam govoraše:
"Koji bi se od vas junak naša,
da otiđe priko grčke zemlje
do tamnice sinovca mojega,
nesrićnoga kralja bulgarskoga,
ter otvori vrata od tamnice
i izvede sužnja nevoljnoga,
dao bi mu ćercu za ljubovcu
i još k tomu blago nebrojeno."
Svi junaci g zemlji pogledaše,
pogledaše i pokloniše se,
ali ne kti dite Tratomire,
već je kralju tiho govorio:
"Ja ću poći priko grčke zemlje
i dovešću sinovca tvojega."
Pak pokroji do zemlje mantije
ter se čini crnim kaluđerom.
I otiđe od grada do grada:
izpovida, grčki pripovida,
Boga moli, poji leturđiju,
travu jiđe, ladnu vodu pije.
Kad je doša tamnici na vrata,
pita njega straža od tamnice:
"Odkuda si, sveče duhovniče,
odkuda li, od koje li zemlje?"
A on njemu tiho odgovara:
"Ja sam rodom od Stambula grada.
Evo ima devet godin' dana,
odkada sam u gori zelenoj.
Travu jidem, ladnu vodu pijem,
težkim bičim moje tilo bijem,
suze ronim od jutra do mraka
i od mraka do bijela danka.
A sad ima nediljica dana,
odkada sam čudan sanak snio,
sanak snio, u sanku vidio,
da umire kralju Bugarine
u nevolji u tamnici tamnoj:
on umire od glad' i od žeđe
i brez sluge i brez svečenika,
i brez brata i brez prijatelja.
Već te molim, dragi prijatelju,
pusti mene u tamnicu tamnu,
da pokripim sužnja nevoljnoga,
koji će se noćas prestaviti."
Privari se straža od tamnice,
privari se, ujide ga zmija,
otvori mu vrata od tamnice,
da pokripi sužnja do zorice.
Kad ulize u tamnicu tamnu,
Božju mu je pomoć nazivao,
bile mu je ruke oprostio,
bile ruke i bijele noge.
Izvede ga iz tamnice tamne
pak podiže od zemlje mantije,
britke se je ćorde dobavio,
od tamnice stražu pogubio.
Pobigoše goricom zelenom
priko zemlje grčke i slovinske
pivajući i popivajući,
utekoše, vesela jim majka!
Veseli se malo i veliko,
a najveće kralju Radoslave
i Jacinta, ljuba Bodinova,
koja biše skoro dovedena.
Lipo ga je striko darovao:
darova mu dva grada bijela
blizu ravne zemlje Romanije.
Ali se je brzo pokajao,
jer ne prođe ni godina dana,
ol godina oli polovina,
skupi vojsku Bodin, dite mlado,
ter otimlje stričeve države.
Radoslav mu bilu knjigu piše,
ovako je njemu besidio:
"Što sam tebi, sinko, sagrišio,
ter ti išteš rusu glavu moju?
Ej Bodine, drago dite moje,
kamo vira, kamo l' duša tvoja,
kamo suze, kamo ljubav moja?
U za čas te striko pričekao!"
Za to Bodin i ne haje ništa,
već mu ote krunu i kraljestvo,
pogubi mu dva sinka malena
u Tribinju, gradu bijelomu.
Ej neviro, nigdi te ne bilo,
vrlo ti si svuda urodila!
Pisma od Kobilića i Vuka Brankovića.
Lipe ti su rumene ružice
u bijelu dvoru Lazarovu,
niko ne zna, koja biše lipša,
koja viša, koja l' rumenija.
Nisu ono ružice rumene,
već su ono ćerce Lazarove,
od Servije ravne gospodara,
od starine viteza i bana.
Lazar ćerce za gospodu daje:
Vukosavu Miloš Kobiliću,
Maru daje Vuku Brankoviću,
a Milicu caru Bajazetu.
Na daleko Jelinu udaje
za plemića i gospodičića,
po imenu Crnojević Jurja,
koji biše od Zente vojvoda.
Malo vrime postojalo biše,
tri sestrice majku pohodiše;
ne pohodi Milica carica,
jer joj ne da care Bajazete.
Sestrice se lipo pozdravljale,
al se one brzo zavadiše
faleć svaka svoga zaručnika
u bijelu dvoru Lazarevu.
Veli ljuba Crnojević Jurja,
po imenu Jelina gospoja:
"Nije majka rodila viteza,
što je majka Crnojević Jurja."
Govorila ljuba Brankovića:
"Nije majka rodila plemića
ni junaka ni gospodičića,
što je majka Vuka Brankovića."
Smijala se ljuba Miloševa,
po imenu mlada Vukosava,
smijala se ter je besidila:
"Ne ludujte, jadne seke moje!
Ne fal'te mi Vuka Brankovića,
koji nije na glasu delija,
nit mi fal'te Crnojević Jurja,
junak nije nit je od junaka.
Već falite Miloš Kobilića,
od Pazara Novoga plemića,
kojino je junak od junaka,
porodi ga Hercegovka majka."
Rasrdi se ljuba Brankovića,
Vukosavu rukom udaraše;
kako je je lako udarila,
iz nosa joj krvca izvirala.
Skočila se mlada Vukosava,
ode cvileć g dvoru bijelomu,
Miloša je plačuć dozivala
ter je njemu tiho govorila:
"Da ti znadeš, mili gospodare,
što govori ljuba Brankovića:
da ti nisi plemić od plemića,
nego hrđa od hrđakovića!
Još se fali ljuba Brankovića,
da ti ne smiš na mejdan izaći
Brankoviću, svomu gospodaru,
zašto nisi desnom rukom junak."
To Milošu puno mučno biše,
ter se skače na noge junačke
i poside konja od mejdana
pak dozivlje Vuka Brankovića:
"Prijatelju Vuče Brankoviću,
ako te je porodila majka,
izađi mi na mejdan junački,
da vidimo, ko je bolji junak!"
Inako se Vuku ne mogaše,
već posida konja od mejdana
pak izađe na to polje ravno,
gdi bijaše misto od mejdana.
Tu se z bojnim kopjim udariše,
al se bojna kopja polomiše;
od bedrice ćorde povadiše,
i ćorde se britke izlomiše.
Udriše se teškim buzdohanim,
buzdohanom perje politaše,
Milošu je srića priskočila,
baci s konja Vuka Brankovića.
Govori mu Miloš Kobiliću:
"Sad se fali, Vuče Brankoviću,
pofali se virnoj ljubi tvojoj,
da ti ne smim na mejdan izaći!
Mogu li te, Vuče, pogubiti,
tvoju ljubu u crno zaviti?
Ali ne ću, jer smo prijatelji,
pođi s Bogom, ne fali se više."
Malo vrime postojalo biše,
na Lazara Turci udariše,
prid njima je Murat Sulemane,
robi, pali sela i gradove.
Lazaru se ino ne mogaše,
nego kupi vojsku na sve strane,
zove k sebi Vuka Brankovića
i deliju Miloš Kobilića.
Gosposki je sobet učinio,
gospodu je na sobet sazvao,
a kada se vinca ponapiše,
gospodi je svojoj besidio:
"Poslušajte, moji vitezovi,
vi po izbor bani i knezovi!
Sjutra ćemo udriti na Turke,
slušaćemo Miloš Kobilića,
jer je Miloš na glasu delija,
boje ga se Turci i krstjani:
on će biti prid vojskom vojvoda,
a za njime Brankoviću Vuče."
To je Vuku vrlo mučno bilo,
jer Miloša vidit ne mogaše,
Lazara je nadvor izvodio,
skrovito je njemu govorio:
"A ne znaš li, mili gospodare,
zaludu si vojsku sakupio,
izdaće je Miloš Kobiliću,
Turke brani, o neviri radi."
Muči Lazar, ne govori ništa,
a kada je za večerom bilo,
zlatnom čašom Lazar napijaše,
suze roni, tiho besiđaše:
"Ni u zdravlje cara ni cesara,
već u moga zeta Kobilića,
koji me je izdat namislio
kano Juda svoga Stvoritelja."
Zaklinje se Miloš Kobiliću,
zaklinje se Bogom gospodarom,
da izdaje ne će učiniti,
o neviri nigda pomisliti.
Pak se skače na noge junačke
ter ulize pod čadore bile,
do ponoći suze prolivaše,
od ponoći Boga vapijaše.
Kada li je zora zabilila
i danica lice pomolila,
on poside dobra konja svoga
pak otiđe u vojsku carevu.
Moli Miloš careve delije:
"Pustite me k caru pod čadore,
izdaću mu vojsku Lazarovu,
a Lazara živa ufatiti."
Kobiliću Turci virovaše
ter prid cara njega dovedoše.
Kleče Miloš na zemljicu crnu,
ljubi caru skuta i kolina.
Svoga se je noža dobavio,
Murata je u srce udrio,
pak povadi sablju od bedrice,
siče Miloš paše i vezire.
Al i njemu loša srića biše,
jer ga Turci na sablje razniše.
Sto učini, Vuče Brankoviću,
što učini, da od Boga nađeš!
Pisma od Kotromanovića.
Tri su bora uporeda resla,
među njimam jela tankovita:
nisu ono tri bora zelena,
nit je ono jela tankovita,
već su ono tri mila brajena,
tri brajena Kotromanovića,
i Danica, njiova sestrica,
usrid Jajca grada odgojena.
Tri se braca lipo milovaše
i zajedno skladno pribivaše:
gledale ji iz gorice vile,
gledale su ter su besidile:
"Ko bi onu bratju zavadio,
zavadio oli pogubio,
njegova bi bila banovina
od Dunaja do sinjega mora."
To je čula vila Slovinkinja
ter je njimam tiho besidila:
"Dajte meni lipu banovinu
od Dunaja do sinjega mora.
Ja ću onu bratju zavaditi,
zavaditi oli pogubiti."
Pak poleti k Jajcu bijelomu
ter nahodi tri mila brajena.
Meće na nje teške mađinluke,
ne bi li ji vila zavadila:
mađinluci kripost izgubiše,
tri se braca nigda ne svadiše.
Kad vidila vila Slovinkinja,
da ne može bratje zavaditi,
leti ona gori na planinu
pak zavika s visoki planina.
Viče tanko, ali glasovito,
ter dozivlje po Bosni gospodu:
"Zlo vam jutro, bosanska gospodo!
Al ne znate, ali ne hajete?
Viće čine tri mila brajena,
tri brajena Kotromanovića,
usrid Jajca, grada bijeloga,
često zbore, ovako govore:
"Udaćemo Danicu divojku
za mladoga kralja ungarskoga,
krunićemo brata Vladislava
usrid Jajca, grada bijeloga.
Skupićemo ungarske katane,
isićemo bosansku gospodu;
otećemo polja i livade
i gosposka sela i varoše."
Kada oni vilu razumiše,
sve se skače malo i veliko,
svoje brze konje posidoše,
k Jajcu gradu hitro poletiše,
da pogube tri mila brajena,
tri brajena Kotromanovića,
i Danicu, Bosanku divojku,
koja biše skoro izprošena.
Ali njimam Bog i srića dade,
dokaza jim Bogom pobratime,
pobigoše Kotromanovići,
utekoše, vesela jim majka!
Dva odoše k banu od Karlovca,
Stipe dite gradu Dubrovniku,
a Danica k Rimu bijelomu
tek pohodi crkve i otare.
Al je malo vrime postajalo,
razboli se Danica divojka
od groznice, bola velikoga,
od bolesti pribolit ne može.
Latini je lipo ukopaše
i na grebu pismo učiniše:
"Ovde leži Danica Bosanka,
od slavnoga naroda divojka."
Koga nije, da kruva ne jide,
a mi, pobre, da se veselimo
sve u strahu Boga velikoga!
Pismo od Ostoje Kristića i Stipana Jablanovića.
Ljuto cvile Bosanke divojke
ter proklinju Kristića Ostoju:
"Bog ubio Kristića Ostoju,
slavne Bosne kralja zulumčara!
Jer ne osta pod vincem divojka
ni u Bosni mlada udovica,
koju nije Kristić obljubio,
kralj od Bosne, da ga bor ubio!"
Kad to čuše bosanska gospoda,
to je njimam vrlo mučno bilo,
među se su viće učinili,
da pogube Kristića Ostoju,
a okrune Jablanović Stipu,
kojino je plemić od starine.
Što zboriše, ono učiniše,
Stipu kneza kraljem učiniše.
Kad je Kristić glase razumio,
skočio se na konjica svoga
pak pobiže priko Bosne ravne,
uteče se caru čestitomu.
Ljubi caru ruke i kolina,
gorko plače, suzice proliva,
ter je njemu tiho besidio:
"Sud mi čini, care gospodine!
Bošnjaci mi krunu ugrabiše,
a drugoga kralja okruniše,
po imenu Jablanović Stipu,
slugu moga, dušmanina tvoga.
Već te molim, mili gospodine,
da mi dadeš silnu vojsku tvoju,
sto iljada mladi janjičara,
trijest iljad' po izbor konjika.
Osvojiću svu Bosnu ponosnu,
pogubiću bosansku gospodu,
Stipana ću živa ufatiti
i Ružicu, ljubu Stipanovu.
Ljubiću je nasrid Carigrada,
baš na oči Jablana Stipana."
Na to se je care nasmijao
ter je njemu tiho govorio:
"Daću tebi silnu vojsku moju,
ter otiđi na Bosnu ponosnu,
a ti meni sina u tutiju,
po imenu mlada Radivoja."
Al se njemu ino ne mogaše,
već mu daje sina Radivoja,
a car njemu vojsku nebrojenu,
mlade pišce i brze konjike.
Digoše se svioni barjaci,
udariše careve borije,
otiđoše priko Romanije,
ulizoše u Serviju ravnu.
Malo vrime postojalo biše,
glas dopade kralju bosanskomu:
"Zlo ga sio, Jablanović Stipe,
eto na te silna turska vojska!
Prid njome je Kristiću Ostoja,
oteće ti krunu i kraljestvo
i Ružicu, virnu ljubu tvoju,
ljubiće je nasrid Carigrada."
Kad je Stipe riči razumio,
silenu je vojsku sakupio,
mlade pišce i brze konjike,
od kraljestva po izbor vojnike.
Al je malo vrime postojalo,
na Stipana Turci udariše,
robe, pale sela i varoše:
što je staro, pod stablo okreću,
što je mlado, vode u sužanstvo.
Na Turke je Stipe udario:
tu se težka krvca prolivaše,
do neba se jadan glas čujaše,
viska konja, a jauk junaka.
Bojak biše od jutra do mraka
i od mraka do bijela danka.
S obi strane mnogi izgiboše,
al se ne zna, čiji mejdan biše.
Kad vidio Jablanović Stipe,
on napisa listak knjige bile
ter je šalje u vojsku carevu,
a na ruke Kristića Ostoje.
U knjizi je Stipe besidio:
"Spomeni se, Kristiću Ostoja,
spomeni se jadne duše tvoje
i pričiste vire Isusove!
Koga robiš neg iraju svoju?
Koga sičeš nego bratju tvoju?
Odi, jadan, da se pomirimo,
počastimo i još pobratimo."
Kad je Kristić knjigu razgledao,
od mila je suze prolivao,
posla Turke k caru čestitomu,
a on ode k Stipi pobratimu.
Kano bratja lipo skladovaše
i bosanskim kraljestvom vladaše.
Što je kiša, to je jela viša,
što je suša, to je zelenija!
Svim junakom pisam na poštenje,
od Boga jim bilo oproštenje.
Pismo od Basilija Cesara.
Vojsku kupi cesar Basilio
po svoj zemlji grčkoj i latinskoj;
kupio je godinicu dana.
Kada li je sakupio biše,
zove k sebi bana Nicefora
ter je njemu tiho besidio:
"Nicefore, virna slugo moja,
eto tebi silna vojska moja,
ter otiđi s vojskom na Bulgare
i isici malo i veliko,
ufati mi živa Samuela
i njegova sina Radomira.
Ol ufati, ol donesi glavu,
metnuću je gradu na bedene,
neka reče, ko mimo nju prođe:
'Ono li je silni Bugarine,
koji Grke pod mač okrećaše
i varoše ognjem sažigaše,
koji mene na mejdan pozivlje,
na privari gradove uzimlje?'
Sva je grčka zemlja porobljena
od Bulgara, da ji bor ubio!
Junačke je krvce napojena,
jer je moja vojska isičena.
Osveti me, virna slugo moja!
Al se pazi kralja Samuela,
nemoj na njeg ob dan udarati,
jer će tvoju vojsku pridobiti."
Kad je bane riči razumio,
pokloni se do zemljice crne
pak otiđe s vojskom na Bugare:
ob noć iđe, a ob dan počiva.
Ili koga srita ili stiza,
on svakoga za Bugare pita.
Namira ga namirila biše
na Todora, sužnja bulgarskoga,
ter je njemu tiho besidio:
"Reci meni, moj sužnju nevoljni,
umiš li mi kazat za Bugare
i njiova kralja Samuela?"
Ali mu je Todor besidio:
"Daj ti meni trista žuti dukat',
ja ću tebi kazat za Bugare,
moreš na nje noćas udariti.
Bugari su kod rike Čelinke,
vino piju, kano vuci viju,
u kolu su od jutra do mraka,
ne boje se Grka ni Turaka."
Kad je njega bane razumio,
mašio se u žep od dolame,
ter izvadi trista žuti dukat'
pak ji daje sužnju nevoljnomu.
Kada li je sunce počinulo,
podiže se goricom zelenom
i ulize u zemlju bulgarsku.
Prije zore k ladnoj vodi dođe
i nahodi bugaske delije,
gdi spavaju kano i poklani.
Tu se ladne vodice napiše,
na Bugare mučem udariše.
Dvajest iljad' vojske isikoše
malo manje živi ufatiše,
ter ji vode bilu Carigradu
pak jim crne oči povadiše.
Kad je čuo kralju Samuele,
da su njima oči povađene,
od žalosti crnoj zemlji pade,
g zemlji pade, Bogu dušu dade.
Slidi kratko govorenje od poglavica hrvatski oliti kranjskih.
Hrvatsko kraljestvo uzdržaše pod sobom mnoge države, to jest: Karniju,
Karintiju, Stiriju, Liku, Krbavu i svu donju Dalmaciju od Istrije do
Cetine. I sve ove države bihu vladane od bana oliti duka hrvatski, koji
se mnogokrat kralji zovijahu, budući puno puta bili ne samo od rečenih
banovina gospodari, nego li jošter i od sve Bosne do vode Dunaja. I
svi oni, koji bihu njima podložni, zovu se Hrvati zarad zemlje Kroacije
oliti Hrvatije i zaradi njezinih bana, od koji imam u kratko besiditi.
Prvi dakle duka oliti ban hrvatski biše
1. Porin; i ovi osvoji svu Liku i Krbavu istiravši stare pribivaoce,
koji onde bihu, premda od istoga jezika i naroda slovinskoga bihu kakono
i Porin.
2. Porga, sin Porinov; i ovi poznade zakon pravi, jer se krsti s podložnicim
svojim.
3. Tomislav, koji imade rat s republikom mletačkom.
4. Trpimir; i ovi ne imadući rata ni s kim, od njega se vele stvari
i ne piše.
5. Onuslav. Ovi učini rat protiva duždu mletačkomu i porobi Kaorle blizu
Mletaka, ma slano plati.
6. Demogoj, koji živi i umri boj bijući s republikom mletačkom.
7. Iniko. I ovi ode s vojskom u Istriju, porobi je i učini dosta zla
u njoj, ma bi istiran iz Istrije od Badoara, dužda mletačkoga.
8. Sedeslav. Ovi istiravši sinove prošastoga vladaoca s pomoću Basilija
i cesara, učini se kraljem hrvatskim, ma od ovoga, koji slidi, bi ubijen
prija godine dana svoga vladanja.
9. Branimir. Ovi bi od pape Ivana Osmoga pofaljen u knjizi, koju mu
piše, da je ostavio nevirnost grčku, u koju biše upao, i da je pozna
papu za vikara Isusova.
10. Mučimir, od koga se ne štije zlo ni dobro.
11. Miroslav. U vrime ovoga poglavice dođe Šimun, kralj bulgarski, s
vojskom velikom, da porobi zemlju hrvatsku, ma zlo obrši, jer njegova
vojska od Hrvata bi isičena sva kolika. Malo posli odoše Hrvati u Bulgariju
i porobiše je.
12. Krešimir. I ovi imade dva sina, to jest Krešimira i Dirčislava,
i ovi mlađi ugrabi kraljestvo starijemu bratu.
13. Dirčislav. Ovi bi prvi, koji se z dopuštenjem cesara Basilija imenova
i zazva kraljem od Kroacije i Dalmacije.
14. Krešimir Drugi. I ovi između svi kralja i bana hrvaski bi najveći
u jakosti i mogućstvu. Imade sina Stipana i oženi ga s ćerom dužda mletačkoga,
kojoj Icela ime biše.
15. Slavić. Koliko otac ovoga kralja biše srićan, toliko on bi nesrićan,
jer ne biše dobro ni sio na pristolje svoje, od jednoga velikoga kneza
bi postavljen u tamnicu, u kojoj život svrši. Zašto li, kako li, znati
ja ne mogu.
16. Zvonimir, drugim imenom Demetrio. Ovi bi od pape poznan za kralja
i s velikim veseljem posvećen i okrunjen, zašto viteški branjaše svetu
crkvu rimsku. Ovi kralj imade za ženu sestru svetoga Ladislava, kralja
ungarskoga; i ne imadući sina zakonitoga izvan jednoga naravnoga oliti
kopilana, Stipana imenom, ovi bi učinjen za kralja hrvatskoga, koji
od gospode hrvatske bi zlo gledan i malo od koga za kralja poznan, jer
ne biše sin zakoniti kralja Zvonimira. I tako u vrime njegovo bi velika
smutnja među gospodom, hotijući se svaki za kralja učiniti. Žena Zvonimirova
pobiže u Ungariju g bratu svomu svetomu Ladislavu i pokloni mu kraljestvo
hrvatsko, budući ga njoj ostavio na smrti njezin muž Zvonimir. Ladislav
skupivši vojsku uputi se g zemlji hrvatskoj. Videći gospoda zlo, koje
mogaše sliditi, izabraše dvanajest najbolji knezova, među kojim se nahođaše
vrsni knez Juran Kačić, zapitaše mir i primiše za kralja sinovca svetoga
Ladislava, koga biše doveo sobom iz Ungarije, a Stipana kopilana baciše
na 1091. I ovi kralj novi zvaše se Almo.
Bilo je i drugi bana hrvatski, koji se ovde ne spominju za ne uzmnožati
više govorenja. Ovo je dakle zadosta, što smo do sada besidili; ako
li ko želi znati više, neka se muči ištući stari poderčina, ali mi se
čini, da će se malo okoristiti kakono i ja.
Pisma od mejdana Jure Kastriotića
Otkada su silne mejdandžije
postanule u zemlji carevoj,
ne bijaše žešćega junaka
od Alije deli Tatarina.
On svakoga na mejdan zoviše,
al mu niko izać ne smiđaše
nego jedno momče golobrado,
po imenu Skenderbeže Jure.
Tiho mu je Jure besidio:
"Sedlaj konja, silni mejdandžija!
Pozivljem te na mejdan junački
niže grada nasrid polja ravna.
Neka gleda Murat Sulemane
i njegove mlade sultanije
iz Jedrene, grada bijeloga,
di se bije orle i sokole.
Tvoja mi je sila dodijala
i isprazna slava omrznula;
ako jesi junak od krajine,
sedlaj konja da se ogledamo!"
Kad je Ale njega razumio,
Juriši je tiho govorio:
"Oli si se, momče, pomamilo,
oli ti je život omrznuo?
Ko je godir sa mnom bojak bio,
već se nije k majci povratio,
nećeš ni ti, vira ti je moja!"
To govori, na konja se skače
ter otiđe niz to polje ravno,
a za njime Kastriotić Jure.
Gleda ga je care gaspodare
i njegove mlade sultanije
iz Jedrene, grada bijeloga,
gledao je ter je besidio,
di ga sluša malo i veliko:
"Skenderbeže, samovoljo moja!
Ludo ti ćeš izgubiti glavu
bojak bijuć s Alom Tatarinom;
veće neg je u godini dana
Tatarin je odnio mejdana."
Kad su bili nasrid polja ravna,
mejdandžije konje razigraše;
kadali se blizu sastadoše,
s brijetkim se sabljam udariše.
Ali pusta glava Alijina
ugleda se na zemljici crnoj.
Začudi se sva vojska carova,
a najveće Murat Sulemane.
Kad zamahnu Kastriotić Jure,
kad zamahnu, kad l' odsiče glavu!
Brže mu je glavu odsikao,
nego bi ga munja ošinula.
Malo toga vrime postajalo,
al to idu dva zmaja ognjena
izdaleka od Perzije ravne,
Jain jedno, a Zampša je drugo.
Viču oni od jutra do mraka:
"Može li se koji junak naći
od sve vojske cara čestitoga,
da nam ide na mejdan junački?"
Sve delije k zemlji pogledaše,
ali ne kti Kastriotić Jure,
već se skače na konja golema
ter izlazi na mejdan junački.
Govori mu Murat poočime:
"Ne hod' tamo, drago dite moje,
već se prođi ala i mejdana,
jer ćeš ludo izgubiti glavu."
Ponizno mu Jure odgovara:
"Ne brini se, care poočime,
desnica je moja od mejdana,
pogubit ću i dva Perzijana."
Pak zavika iza svoga glasa
ter dozivlje dva Turčina mlada:
"Mejdandžije od Perzije ravne
obadva vas na mejdan pozivljem!"
Čudila se dva Turčina mlada,
što govori Kastriotić Jure.
Perzijanski Turci govorahu,
kreću glavom ter mu se rugahu:
"Čudne sile, strašne mejdandžije
koji po dva na mejdan pozivlje!
Ludo momče ne zna što govori,
nije prija na mejdanu bija."
Pak se skoči jedan na konjica,
po imenu Jain mejdandžija,
ter poleti niz to polje ravno,
da pogubi Kastriotić Jurja.
Ali njemu loša srića biše,
jer ga ljute rane dopadoše.
A kad vidi Zampša pobratime,
da će njemu pobre poginuti,
udri konja čizmam i mamuzam
ter doleti kano soko sivi,
Skenderbegu da odsiče glavu.
U za čas je po se doletio:
Jure mu je glavu odsikao
i njegovu Jain pobratimu.
Veseli se sva vojska careva,
a najveće Murat poočime.
Pisma od Jure Kastriotića i njegove majke Vojsave
Sanak snila Vojsava kraljica,
virna ljuba kralja od Epira,
po imenu Ive Kastriota,
sanak snila, u sanku vidila,
da je ljuta zmaja porodila:
krila su mu Epir pokrivala,
k Carigradu glava dopirala,
koja žive Turke proždiraše.
Kada li se od sna probudila,
u njojzi je čedo proplakalo;
suzicam je lice oblivala,
Ivanu je sanak povidila.
Kad je Ivan ljubu razumio,
lipo joj je sanak tomačio:
"Sto si, ljubo, u sanku vidila,
da si ljuta zmaja porodila,
to ćeš rodit golema junaka,
kojino će caru dodijati.
Što li krilim Epir pokrivaše,
to će branit sve kraljestvo naše.
Što l' j' u tebi čedo proplakalo
nejako će biti odvedeno,
za njime ćeš suze prolivati,
ali će se dite izbaviti."
Još ne prođe nedilica dana,
porodila Vojsava kraljica
lipo čedo, prija neviđeno,
zlamenito, prija nerođeno.
Na čelu mu od krune zlamenje,
a na ruci od brijetke ćorde.
Čudila se epirska gospoda
gledajući po njemu zlamenja.
Majka čini veliko veselje,
svoga sina šalje na krštenje,
lipo mu je ime postavila,
lipo ime, Jure dite mlado.
Kada li je dite ponareslo,
Vojsavi je loša srića bila:
Arbaniju Turci porobiše,
od Ivana arač zapitaše
i četiri u tutinu sina:
Reposija prvorođenoga,
Konstantina i Savišu mlada,
Juru dite, sinka najmlađega.
Ivanu se drugo ne mogaše,
jer mu biše Murat dodijao,
već mu daje blago nebrojeno
i četiri u tutiju sina.
Za njimam je majka izlazila,
sva u crno biše obučena,
od žalosti kose razplitala,
bilo lišce suzam oblivala.
Da je komu poslušati bilo,
kako cvili Jure, dite mlado!
Fataše se majci o grjocu,
suze roneć majci govoraše:
"Ostaj z Bogom, mila majko moja!
Vidiš li me, vidim li te veće...
I fala ti na mliku bilomu,
s kojim si me, majko, zadojila."
Majka sinka lipo celivaše,
suze roni ter mu govoraše:
"Odi z Bogom, drago dite moje,
ne privrni svete vire tvoje!"
To izusti, na zemljicu pade,
a Turci joj sinke povedoše
priko ravne zemlje Arbanije,
sva četiri caru darovaše.
Kad je care Juru razgledao,
zlamenje je na njem ugledao:
britku sablju na desnici ruci,
svitlu krunu na glavi junaškoj.
Goji njega u dvoru bilomu.
Kada li je dite ponareslo,
ne bijaše takoga junaka
u Turčina ni u kaurina.
On na mejdan često izlazaše,
na mejdanu glave odsicaše,
po vazdan se džilitaše s Turcim
ter ji često s konja obaraše.
Maleno je vrime postajalo,
majka njemu bilu knjigu piše
da mu biše babo priminuo
u Krojanu, gradu bijelomu.
Turci njemu oteše kraljestvo,
osta jadna Vojsava kraljica
i brez kralja i brez kraljevine,
brez gospodstva i brez banovine.
Mislio se Kastriotić Jure,
kako bi se caru izmakao,
siroticu majku pohodio
i svoje se krune dobavio.
Ali mu je srića priskočila:
udariše ungarske katane,
porobiše careve države,
prid njimam je vojevoda Janko.
Kad je Murat glase razumio,
silenu je vojsku sakupio,
pak je daje Kastriotić Jurju
ter je njemu care besidio:
"Virna slugo, Kastriotić Jure!
Što god imam u dvoru junaka,
mladi paša, aga i spaija,
nada tebe ne imam junaka,
koji će mi prid vojskom izaći
i pobit se s vojevodom Jankom.
Pridajem ti silnu vojsku moju
i mojega ćatu velikoga.
Spomeni se, drago dite moje,
da sam tebe za sina uzeo,
u mojemu dvoru odgojio
i za pašu tebe učinio.
A kad sam te, sinko, poturčio,
lipo sam ti postavio ime,
lipo ime, dite Skenderbeže,
to će reći: snažni Aleksandro."
Kad je Juko njega razumio,
pokloni se do zemljice crne
i podiže Turke vitezove
priko ravne zemlje Romanije.
Brzo Jure srbskoj zemlji dođe,
na polju je tabor učinio,
iz tabora bilu knjigu piše
ter je šalje vojevodi Janku:
"Kaurine, od Sibinja Janko!
Ja imadem i za dvoje vojske,
sjutra ćemo na te udariti,
al se nemoj, pobro, poplašiti.
Spomeni se, Sibinjanin Janko,
da mi jednu viru virujemo:
kada sjutra u boju budemo,
pridaću ti svu vojsku carevu.
Ja sam sužanj Murat Sulemana,
a sinak sam Ive Kastriota,
pokojnoga kralja od Epira,
kojino je skoro priminuo.
Murat mi je oteo očinstvo,
majka moja u nevolji cvili,
rad bi moju majku pohoditi
i očinstvo moje prigledati."
Kad je sjutra jutro osvanulo,
na Ungarce Turci udariše.
Kad se poče krvca prolivati,
poče Jure natrag uzmicati.
Kad vidiše age i spaije,
da Kastriot natrag uzmicaše,
koji nije nigda uzmicao,
pobigoše natrag brez obzira.
Tad Madžari sablje povadiše,
svoja bojna kopja položiše,
dobrim konjem pustiše diždume,
svu carevu vojsku isikoše.
A kad vidi Kastriotić Jure,
dobavi se ćate velikoga,
nad njime je sablju izvadio
ter je njemu Jure besidio:
"Udilj piši listak knjige bile,
napiši je od strane careve
i šalji je krojskom kapetanu,
nek mi dade Kroju u Epiru.
Ako li je napisati ne ćeš,
evo tebi tvrdu viru dajem,
odsiću ti rusu glavu tvoju
i daću je vojevodi Janku."
Na ino se ćati ne mogaše,
već napisa listak knjige bile.
Kad se Jure knjige dobavio,
ćatinu je glavu odsikao.
Pak otide k ravnoj Arbaniji,
i š njime je trista Arbanasa,
sve plemića i gospodičića,
vitezova prija neženjeni.
Kad je doša u Kroju bijelu,
daje knjigu krojskom kapetanu.
Knjigu štije krojski kapetane,
knjigu štije, a suze prolije.
Ali mu se ino ne mogaše,
već mu daje ključe bila grada,
poznaje ga, da je poglavica
od sve ravne zemlje Arbanije.
Kad se Jure ključa dobavio,
družini je svojoj govorio:
"Družinice, mila bratjo moja,
naoštrite svitle sablje vaše.
A kad bude noćas o ponoći,
što nađete da je sunećeno,
ter se ne će krstom prikrstiti,
isicite malo i veliko."
Jedva oni noćce dočekaše,
svoje britke sablje naoštriše;
a kada je o ponoći bilo,
isikoše malo i veliko.
Kada li je danak osvanuo,
ori Jure visoke munare
tere ziđe crkve i otare,
uze krunu starca babe svoga.
Svu osvoji ravnu Arbaniju,
što god nađe da je sunećeno,
sve isiče malo i veliko
pak pohodi milu majku svoju.
Nije zmija zmiju privarila,
što Skenderbeg Murat Sulemana!
