Пеласти као протоиндоевропски корен античке цивилизације и
могуће српскословенске везе са њима

1. Карактеризација пелашког ареала у криптоисторијском
приступу аутохтоним старинцима Балкана

Већ прилично обогаћена група сазнања о Словенима и Србима међу њима у старини, крије се под још увек недовољно информативно уобличеним резултатима истраживања о древним староседеоцима Балкана Пелазгима или Пеластима. Још из првог века старе ере, код географа Страбона (63. г. ст. е. - 19. г. ст. е.), који је умногоме следио историчара Полибија, можемо да прочитамо: ''А Пеласти као неки првобитни народ сву је Хеладу обухватао, највише међу Еољанима који су код Тесалије, са свима се слажући'' (Strabonis rerum geographicarum libri septemdecem, Basileae, 1571, стр. 244.) Херодот је сматрао да је најстарији народ за време Псаметиха у Египту онај из Фригије, према мњењу Египћана, али је знао и за Пеласте, које такође спомиње у својој историји, као своје савременике на Пелопонезу и Хелади уопште. Ови Фригијци припадају Пеластима, аутохтоним балканским старинцима, јер су се са централног Балкана преселили у Фригију у давнини.

Хеленска племена почела су да насељавају југ Балкана најраније XX века ст. е., а ту колонизацију завршила до осмог и седмог века ст. е. Приликом колонизовања, на том тлу затекли су староседеоце Пеласте, који су тај простор настањивали - одувек. Утолико међу њих спадају и све оне заједнице народа који се називају ''илирским'' или ''трачким''. Сеоба Пеласта (једног дела) са централног Балкана у шире подручје Медитерана забележено је око XX века ст. е., а сеоба у Анадол и оснивање Фригије око XII века ст. е., као и у област доње Јерменије око I века ст. е.

Из колоније ''Палестине'' они се селе у Италију, да би тамо били забележени као Тирењани или Етрурци, о чему сасвим јасно пише већ Страбон. Поред тога што код њега наилазимо и на значајан податак за српску топономастику, будући да сасвим јасно каже: ''Како су реку Ксант Србица називали раније" (ибид., с. 763); код Страбона наилазимо и на навођења аутора који су раније казивали о Пелазгима, а у чију веродостојност он не сумња. Тако наводи стихове Хомера и Хесиода, Еврипида и Ефора од млађих, износећи и следеће: ''Антиклеид је први говорио о (Пелазгима) Лемну и Имбру, те да су са неким таквима од атичких Тирењана према Италији отпловили.

Од атичких историјских писаца Пелазги су забележени, као да су и потекли са Атике. Због многих лутања и тражења правде, могуће је да су се нашли на местима, где су их атичани пеларгима називали'' (с. 245) Ако поново консултујемо ''најстарији источник Балкана у најбољем смислу те речи'' (М. Будимир, ''Са балканских источника'') иаиме, Хомерову ''Илијаду'', наћи ћемо име Пеласта или Пелазга у саставу тројанске војске заједно са Дарданцима, Трачанима, Пеонцима, Пафлагонцима, Енетима (Венетима), Мишанима (Ил. 9., ст. 786,877). На страни ахејске војске нашли су се Данајци, Беоћани, Аспледонци, Фокејци, Локрани, Абљани (не и Абији са Подунавља), Атињани, Микењани, Аркађани, Рођани (Ил., 8., ст. 484, 748). Могло би се уз лак призвук шале закључити, да све што би било нама етнички ближе учествује на оној страни у Тројанском рату14, која тај исцрпљујући двадесетогодишњи рат губи. Побеђују љути Ахејци (потомци асирских Ахаванди) и као успешни на ратном плану, очигледно својим успесима фасцинирају историчаре у оном смислу познате изреке, да о рату ''пишу победници''.

14) ''Разарање Троје'', ''светог града Илиоса'', догодило се по Тинају 1334. г. ст. е., по Сосибиосу 1171., а по математичару Ератостену 1183. r. Kao највероватнија узима се 1250. година старе ере на основу реконструкције догађаја о којима казује Хомерова Илијада и Одисеја, као и каснији записи. (Види - Нико Жупанић, ''Тројачни и Аријевци'', Глас СКА, LXXXVI, други раз. 51, Београд, 1911)

За Србе који су се сместили у трупу Балканског полуострва, налазећи се на местима докласичпих Бруга и Дарданаца који су давно прешли преко Хелеспонта и основали Троју или Илиј, допирући још дубље у Малу Азију, није неважна чињеница да су се помешали са оним сјајним строседеоцима који се нису селили. У мирној симбиози словенски Срби са својим задружним начином вођења привреде и матрилинеарним друштвеним стратиграфијама, имали су у староседеоцима по схватањима блиске везе, не само са Бругима, Дарданцима или Венетима, него пре свега са Србима староседеоцима на Подунављу и Панонији, као и Илирику уопште. Још је давно Милан Будимир нагласио: ''Ови балкански Венети имају имењаке не само у руским Вјатићима и у сложеницама као Вацлав и Вјачеслав, него и у јадранским Венетима и даље на запад, све до Атлантика. За ово име зна и песник ''Илијаде'', односно Ахилеиде.'' (Са балк. источ. стр. 40)

Овај исказ упућује нас на Шафариково меродавно мишљење како су првобитно прасловенска имена била Срби и Венети, а да су тек касније побележена и остала у прилично архаичним, па и измењеним значењима (Будини, Наури или Неури, Кимери или Кимбери, Имбри, Симбри, Сигини). У прадавно доба овим криптоисторијским дескрипцијама и супскрипцијама, придружило се и име Пелазга или Пеласта, као назив за више етничких групација које су се рашириле по у Балкану и Пропонтидима, све до Закавказја и копна Мале Азије.

У тај древни корпус народа једним својим делом спадају и народи словенског етника у старини. Како Птоломеј у Панонији спомиње српске градове, који носе имена нациоеалног обележја, то је могуће претпоставити да су неки Старосрби спадали у тај пелашки корпус народа, налазећи се на Посављу, Доњем Подунављу и у Тракији, према Пропонтидима. Поуздани историјски подаци или верификовани археолошки материјал који би то директно потврђивао, колико је нама познато, не постоји, али то самим тим не значи да тако није и било. Има данас научника који јавно тврде да нема никаквих историјских доказа за постојање матријархата (а Ј. Бахофен у својој књизи ''Матријархат'' изнео их је у обиљу), као и оних који тврде да нема никакве словенске керамике?! ''Трипољска култура'' њоме обилује, макар они сматрају да је историја затворена са непробојним оградама, које онемогућавају њено сувисло читање. Све друго чини им се као приче, које ништа не казују о стварности, већ о произвољности.

Баш супротно оваквом становишту, историчари из франкофонског говорног подручја још 1772. г. своде овако своја мишљења о тим ''митским трицама'': ''Пелазги, првобитни становници Грчке и Италије. Стигавши на Дунав, прешли су ову реку и продрли на Балканско Полуострво, док су се други пели уз Саву, која их је одвела у северну Италију. Отуда постоје две гране Пелазга: једна источна, у Грчкој, друга западна, у Италији. Њихов долазак се ставља у 2000. г. пре Христа, али, могуће је да је било више њихових сеоба. Тројанци су били Пелазги, а Сабини у Италији били су, без сумње, најстарији огранак велике масе Пелазга. Пелазги су скоро свуда, после извесног времена, били побеђени, истерани, сведени на ступањ инфериорности од новодошлих раса: у Грчкој су Дорани лишили Пелазге свих добара.

Касније, кад су се Грци устоличили у Јужној Италији, која се по њима називала Велика Грчка, они су од Пелазга узели најлепше области. Пелазги, који су преживели све ове преврате, једни су се претворили у масу робова или у зависне кметове везане уз земљу, а други су се сабили у неком углу земље, коју су некада поседовали у потпупости, или су пак одбегли у планине. Неки су се опет отселили и тражили нову отаџбину, особито по острвима: тако Лемнос, Самотрачко острво, Сардинија, беху напуњени Пелазгима. Земљорадња, металургија, архитектура, била су њихова блиска занимања.

Пелашку епоху карактеришу киклопске грађевине.'' (Dictionnaire universel d'Histoire et de Geographie, par M. B. Vouillet, Paris, 1772, c.255). О етногенетској структури и језичко-обичајним обележјима сазнајемо из огромног дела Диодора из Сицилије ''Историјска библиотека" III, 67, писаног почетком наше ере. Он каже:

''Τον δ' ουν Λινον φασι τοις Πελασγικοις, γραμμασι συνταζαμενον τας του πρωτιου Διονυσιου πραζεις και τας αλλας μυθολογιας απολιπειυ ευ τοις υπομνεμ ασιν. Ομοιως δε τουτοις χρησοασθαι τοις Πελασγικοις γραμμασι του 'Ορφεα και Προυαπιδηυ του 'Ομερου διδασκαλου...''

(По предању, Лин је пишући пелашким словима, оставио причу о делима првог Диониса, као и друге приче. Такође служио тим пелашким словима Орфеј и Пронапид, Хомеров учитељ.)

Ако овај документ доведемо у везу са Еврипидовом ''Алкестом'', где у стиховима 966-969, каже: ''нема ни лека ни / у трачким таблицама, на којима / исписана је Орфејева / реч'', онда ће нам локација већ бити ближа. У већ наведеном поглављу дела Диодора Сицилског које се односи на општу историју од почетка света до 180. олимпијаде или 60 г. ст. е., он спомиње Тимотеја, унука Лаомедоновог, који је живео у Орфејево време и путујући далеко код града Никеје на обали Океана, дознао потпуну причу о Дионису, која је казивала о свим приликама његовог живота. На основу тога он је написао спев ''Фригија'' и то на древни начин: ''Служећи се знацима првих Пеласга и пелашким говором.'' Очигледно да су пелашки ''карактери'' или пелашка слова, нешто различито од оних којима су се служили Грци, као уосталом и језик, на шта овај цитат из Диодоровог списа јасно упућује.

Уз ову тему ваља навести и прилично познат, али не увек и довољно истакнут документ, који налазимо у чувеној Фабрицијевој Грчкој библиотеци т. VII (1705-1728), у којој се наводи чувени одломак из дела Дионисија Трачанина или Граматика (рођен око 100 г. ст. е.). Схолија на његов текст овако гласи: ''Има их који тврде да су се слова, којима се ми служимо, цртана с лишћем феникса, или палме, проширила међу људима и да су она зато прозвана феничанским. Према том начину, дакле, радило би се о једној игри речи, која проистиче из чињенице да Грци имају исто име за палму и за Феничане, на основу чега је створено опште допуштено мишљење, по коме би грчка слова била феничког порекла.''

И Плиније сведочи да се као материјал за писање употребљавало лишће од биљака ''in palmarum folii primo scriptantum'' (Pl. Nat. hist. XIII, 69), али и истиче како су римску младеж у писмености подизали Етрурци, или Тирсенци - Пелазги. То су они народи који претходе грко-римској доминацији на Балкану, и то у економском, језичком и религиозном погледу. Балкански Пелазги или Пеласти су она староевропска заједница која је уједно и носилац цивилизације, коју називамо ''Винчанска култура''. У њој пре свега настаје нешто такво као писмо, које је први открио археолог Милоје М. Васић, а затим потврдили Г. Чајлд, Н. Власа, М. Гимбутас, Р. Пешић, М. Вин итд.

Имајући у виду Диодорове исказе као историјску документацију о постојању пелашког писма и језика (Орфеј-Лин-Тимотеј), а у Тракији, према Мојсију Хоренском живе и српскословенска племена, сасвим је могуће да је та писменост везана за старосрпски ареал, насупрот подсмесима: ''Колико ми је познато, проф. М. М. Васић био је први у нашем делу Европе који се дигао против нордизма и који је карпатско-подунавску културу довео у везу са културама анадола и источног Средоземља. Како су немачки стручњаци (и њихови словенски следбеници) готово подруг века господарили европском науком, нарочито у погледу антике и истока, требаће још труда и времена да се изврши ревизија традиционалних схватања, изграђених у духу нордизма.'' (М. Будимир, ''Антика и Пеласти'', Скопље 1959)

На тај начин, схватања изграђена и у учвршћености потврђивана у духу нордизма, и код многих нордистичких следбеника код Словена, интерконтинентално су заљуљана и с наше стране15, мада је већ поодавно највећи ударац оваквим немилосрдним укалупљивањима погледа задала археолог и понос словенске науке Марија Гимбутас, својим студијама о Старој Европи, коју је заједно са њеним богињама и боговима сместила на Балкан; одакле, највероватније, потиче првобитна писменост и уметнички замах, нарочито у Подунављу, како је то још 1929. г., следећи проналаске винчанских артефаката М. М. Васића закључио и Гордон Чајлд у књизи ''The Danube in Prehistory''. (''Curious signs seratched on the vases from Vinča and Tordos agree with the marks on Egyptian vases of predynastic and protodynastic times'', ibid., p. 33.)

15) У омањој студији ''Трагом за Пелазгима'' (Загреб, 1922), кренуо је Нико Жупанић да одгонетне ''маскирну главицу од печене глине из Белог брда у селу Винчи у Србији'', кога је она подсетила на старе народе ближег оријента. Он је преисторијску главицу из Винче упоредио са Хетитским цртежима људских глава и дошао до закључка о великој подударности, што је за последицу имало сазнање да негроидна комплексија коју та главица носи, није нешто што би припадало ''аријевству'', већ мешаним хато-алародијевским народима.

Откуд они на Балкану питао се Жупанић, и макар и недоследно констатовао: ''Као што рекосмо, Хати се појавише у историји око 1500. пре Хр. и ратовали су против својих суседа у Арменији, Кападокији, Киликији, северној Месопотамији и северној Сирији кроз столећа тамо до 700. пре Христа. У другој половини друге тисуће пре Христа Хати су имали јаку државу и око год. 1280. кад је њихов владалац Кхатусил склопио мир са Рамзесом II хатитска се империја распростирала на југу до реке Оронтеса, на западу до Егејског мора, на истоку до Месопотамије и на северу до Црног мора. Ако не пре, то се могао тада непосредним додиром вршити културни утицај хетитске Мале Азије на Егеју и Балканско полуострво, кад већ и пре не би то био случај под притиском вавилонских и асирских освајања у Предњој Азији. Ударима акадског краља Саргона (2500. пре Христа) подлегле су наиме неке области у приморју преко пута Кипра, за који мисле да је исто тако био освојен од Аркађана. Тиме је дошао Саргон у везу са Хатима (Хетитима), јер се у Бабелу (Библосу) тада спомиње Исхара (Иштар), која је иначе познато божанство Хетита...(та племена) угрожена са истока узмицала су према западу, према Егеји и Балканском полуострву (тамо, стр. 4-5)

Ha том трагу господин Радивој Пешић развио је своје разматрање које га је одвело до продубљенијег разумевања првобитног писма, које је још са несигурношћу свог проналазачког талента открио и именовао ''Винчанским писмом'' Милоје М. Васић. Структуришући га преко ''буквара'' који представљају три основна графема ''А-Л-Д'' потврђена на налазиштима Лепенског вира, он је показао да то не могу да буду сликовите представе знакова власништва или пожељних предмета, него одмах и непосредно апстрактно-словно линеарно писмо. Дајући аргументацију за своја схватања, у оној мери у којој је то при стању истраживања у модерној науци могуће, господин Пешић показао је и разумевање над могућом запрепашћеношћу над таквом чињеницом:

''Сигурно је да је тешко схватити чињеницу о постојању линеарног писма у тако дубокој прошлости. Потребно је много аргумената да бисмо се уверили у писмену комуникацију праисторијског света. С ким је то он комуницирао писмом, са својим пријатељем, са својом породицом, с институцијама, са самим собом или са будућим светом? Можда са свима. Али он је познавао умеће писања. И о томе оставио бројна сведочанства. Јер, ако је показао смисао за геометријско осмишљавање простора, што је резултат познавања пропорција, а ово резултат познавања броја, ако је показао смисао за осећај ритма, што је потврдио употребом коштане свирале и ако је, коначно, показао изузетан дар за естетско обликовање камена досежући високи уметнички ниво ликовног израза, он нас не изненађује и документацијом о својој писмености...

Сликовит приказ овог процеса даје корен у математици, а то је корен слова чија три елемента налазимо управо крај сваког огњишта и жртвеника у стаништима Лепенског вира. Дакле, као саставни део олтара, као сам олтар. Јер слово и није ништа дуго до олтар с кога се креће у реално и понире у онострано.'' (Радивоје Пешић, ''Винчанско писмо'', Београд, 1995., стр. 112-113)

Сакрализујући на тај начин смисао писмености, господин Пешић је поставио одређен оквир и сврху разматрањима којима се бавио поводом појаве протоисторијске писмености, коју она највероватније и има. Оно што је ипак далеко истакнутије у тој претпоставци, а не доспева до израза, јесте свест тог древног човека о његовој властитој егзистенцији, као и јасно остављена документација о смислу свега што јесте и бива. То је онај кључни податак важан за археологику ума, а који говори о надвременом суштаству духа које тражи технике свог испољавања на начин који ће му најприсније пристајати. То дакле не може довољно добро да буде посматрано тек као ''сведочанство механике настанка писма'', него пре свега као техника или умеће које исказује неанестезирано присуство духа као видова знања о себи и карактеру стварности која тај дух окружује, прожима, исказује, обједињава. Свејединство стварности тиме се очитује као присутно ма где да му одредимо или замислимо почетак. Истина је да таквих почетака заправо нема по себи, већ вазда тек за нас и за наш смисао њихових поимања. Сам карактер свести почетак по себи искључује због лепљиве потребе сврставања у временске распоне и утапања у просторне врсте, будући да његово присуство само гради време тако да њиме самим не бива ни сводиво ни одредљиво. Свест о времену и као свест (свог) времена, указује на границе временовања и тиме и границе световања света по његовим струнама које му леже у основу. Идејност тако превазилази хоризонт пуког трајања, будући да светлосно језгро ума из којег проговара само то време и трајање тек отвара и омогућава, независно од тога да ли се то дешава у праисторији или негде у најсавременојој епохалности. На документима писмености Винчанаца и Лепенаца, евидентност те чињенице се сама намеће.

2. Античка документација о Пелазгима и њихове
деноминоване везе са словенским етницима

Постојбина Пелазга по предању је Тесалија (Her., Hist. I, 56; Strab. Geog. V, 224; IX, 443; Serv, Aen. ХШ, 600, Lyk. Alex. (Kas.) st. 177), a y Илијади читамо усрдну молитву Ахилејеву - Zeu, ana, Dwdwnaie Pelasgike, thlwqi naiwn (Ил. XVI, 233: ''Зевсе, господе, додонски пeлашки, који далeко, где се призива као онај који влада у студеној Додони (Епир) окружен Селима врачевима који леже на земљи и не перу ноге, упражњавајући неки вид аскетизма. И према Диодору Сицилском Ахилеј је васпитан на Скиросу, где су становали Пеласти.

Према, Страбону, Пелазги су старо догрчко племе насељено у Аргосу и Атици, дакле у срцу потоњег хеленства којег ће образовати првобитно дивља племена Ахејаца и Дораца (још Хетити их називају Ахаванде) које описују као љутице, а пелашко име распростирало се од Тесалије до Крита. Херодот Пелазгима назива и Атињане (Ист. I, 56; VIII, 49), Јоњане (VII, 94), Еолце (VII, 95), Аркађане (I, 1461. те становнике Додоне као и Хомер (Ист. II, 52), и Аргоса (II, 171).

Пелашку Херу као матрилинеарни култ спомиње Аполоније Рођанин (Argonautica, I, 44: "Ηρα Πελασγης''), а Софокле трагички песник сматра Ларису у Тесалији градом Λαρισσα μητηρ προγουωυ Πελασγιδωυ (Лариса мајка пелашких предака), док Хеланик тврди да су Ларису основали сами Пелазги, напомињући како и Вергилије Ахила назива Larisaeus [Aeneida, II, 179). Потврђено је да се на новцу Ларисе из тесалског савеза налазила утиснута Ахилејева глава, чиме се посредно потврђује да су Пелазги сматрани прастановницима Грчке. Према римском писцу Макробију (7,28) Пелазги су из Додоне дошли у Италију по Зевсовом оракулу, и ту подигли храм Диву и жртвеник Кроносу. Према Плинију, када су протерани из Грчке, дошли су преко Јонског залива до Умбрије па су, према античком предању, од Пелазга или Тирсена проистекли Етрурци, за које зна већ Софокло када спомиње етрурске Пелазге (фр. 248), и Страбон (5,221) наводећи исто. Многи градови Етрурије сматрани су колонијама Пелазга (Кротон, Агила, Пиза, Сатурнија), а Дионисије Халикарнашки сасвим идентификује Абориџине и Пелазге (1, 20, 28).

Сродство Римљана са Пелазгима претпостављало је извођење њиховог порекла од Аркађана зарад свечаног нимбуса, а песник Ликофрон, како на то одлично указује др Стеван Јосифовић, и сам држи да су Пелазги ''старији од Месеца''- Аркађани. Они су међутим, живели и на Криту одакле су Бруги и Фрижани, као и на Кипру где су становали и преддорски Ахејци. По традицији, Тирсени или Пелазги били су и учитељи Грка, као и вешти земљорадници и градитељи зидова.

Исто тако, према Плинију (Nat. hist. VII, 56, 201), били су једнако вешти морнари као и произвођачи оружја, нарочито познатих копаља (сетимо се и Сигина по Херодотовим информаторима). За Етрурце он зна да су писмени и одлични васпитачи римске младежи, те да су архитектуром, религијом и ношњом толико утицали на Римљане, да су и последљи краљеви били тирсенски досељеници пореклом из Коринта. Није ли ту и одгонетка Енејиног порекла, који се по доласку у Италију населио у земљу Абориџина (a-boreiginon = потомци северца) смештених изнад Лациума, од кога потичу Ромул и Рем, оснивачи Рима. Енеја из Троје долази прво у (стару) Македонију, а одатле прелази у Италију, где се удружује са Наносом и Телефовим синовима Тархоном и Тиреном, оснивајући Лавинијум. У области Абориџина он влада над Латинима и Самнићанима, а у Лавинијуму подиже храм богињи Минерви, што одаје философске склоности и пелазго-хеленски карактер.

У такве податке уклапа се тумачење Тадеја Воланског који је теракоту пронађену код Кречента 1846. г., и датовану на Х век ст. е., протумачио као словенске речи написане грчким писмом, као ''Ираклеос Склабенос'' или ''Херакле словенски''. (Тадеј Воланскиј, ''Памјатники писменнасти Славјан до Риздва Христового, Москва, 1854.) Пеласти су онај народ који је изузетно важан услед своје историјско-географске распрострањености за дешифровање палеословенских заједница и питање протословенске отаџбине, свакако у уској вези са проблемом протоиндоевропске домовине уопште.

Пре свега, важна је првобитна локација свих прото-индоевропљана, па и словенских Срба међу њима, о чему постоји, насупрот до тада преовлађујућим мњењима ''нордијске школе'', чак и математичко-климатолошки аргумент. Он каже да нордистичка паралела линије насељености до тзв. ''црвене букве'' (fagus salvatica) стоји много јужније од топографије Калињинград-Одеса: ''Докласична лексичка група baukoV са свим својим члановима довољно је речит доказ да се при одређивању протословенске домовине не можемо више држати црвене букве. Словенска су се насеља према томе налазила односно могла налазити и с јужне стране те линије, за коју се већ зна да се стално помера даље према североистоку. Ово померање у вези је са повлачењем последњег леденог појаса, који је по мишљењу стручњака допирао по прилици до 45 степени северне ширине и то би одговарало линији коју има Сава са доњим током Дунава. Тај ледени појас био је тако моћан да је оставио видне трагове глечера на свим вишим балканским планинама па и на самом Олимпу.

Схватање Hirta, Kretschmera и осталих нордиста о прото-индоевропској, па према томе и прото-словенској постојбини у оним европским областима које леже северније од 55 степени северне ширине тешко је прихватљиво са гледишта Миланковићеве математичке климатологије. Линија букве почиње данас од Калињинграда а то је на 55 паралели. Али пре 50 векова када се почела растурати прото-индоевропска заједница та је линија букве морала бити знатно више на југу. Географи и климатолози рачунају као са поузданом чињеницом да су се балтичке области у вези са повлачењем леденог појаса према северу могле користити за трајнија насеља тек пре неких 7000 до 8000 година. Али се црвена буква у већем обиму могла одржати у тим крајевима најраније почетком III миленија.

За јужни положај протословенских насеља говоре најзад осим фитонима б у к, и друге чињенице, које потврђују протословенске везе са балканско-анадолском цивилизацијом у докласично доба. Непостојање таквих веза са финско-угарским културним појасом исто је тако речит доказ за јужнију локализацију протословенских насеља'' (Милан Будимир, ''Проблем букве и протословенске домовине'', Рад ЈАЗУ, Загреб, 1951., књ. 282, стр. 29, 30, 31)

Питање букве вишезначно је важно, јер овај фитоним као балканска буква: ''мимо све своје сроднике по учењу дендролога одликује црвеним срцем (стога нем. назив Rotbuche)'' (Исто., стр. 22). Црвено срце је важно јер сатемски облик црвене букве долази у Подунавље са Анадола, од племена Миса и Лида која су још пре тројанског рата заједно с Теукрима провалили у Балкан (Херодот, VII, 20), а са Фригима и Илирима улазе у корпус пелашких народа, са којима у VIII веку ст. е. из области Миса, Лида и Фрига долазе и Етрурци као балкански сродници Пелазга, а на основу којих језички се утврђују важни појмови - писати, злато, блистати, сјајан, књига, град, и т.д. Везе између балканских Пелазга или Тирсена, т.ј. Етрураца или Расена, Рашана и Словена, показују у језичком саобраћају рођачке односе, које је Милан Будимир приказао у својој обимној студији Pelasto-Slavica, Рад ЈАЗУ, књ. 309, Загреб, 1956.

Ту он брани Херодотову, вероватно и по старини најубедљивију теорију, да су Етрурци или Расени дошли на Апенинско полуострво из западне Анадолије, а реалност веза са Словенима и Трипољском цивилизацијом, потврђују пре свега теонимије или света места уопште, а напосе за поједина божанства. То не мора нимало да нас изненађује, уколико знамо да су теоними лексичко-енергетски однос човеков према свему што јесте и бива, како је до тога стигла мисао заснована у Платоновј академији код једног од последњих њених управника Прокла Дијадоха. Прокло ту снагу именовања види испољену у менталном вајарству као боготрагалачкој духовној архитектури, а његов хришћански следбеник Дионисије Псеудо-Ареопагит то теолошки заснива (углавном компилацијама без релевантне онтолошке тежине) за црквене потребе, у својим списима.

Корелација између етрурских и словенских божанстава у палеолингвистичком погледу задивљујућа је. Етрурски Јупитер или Зевс -Тин(иа), истоветан је са српскословенским дин, дан (''Због грчких корадикала Dōis и Dômâtér дозвољена је и фонетски потпупо оправдана припадност имена Да(ј)бог и Да(ј)6абе (сингулар!) лексичкој групи диес Tin Juppiter" (тамо, стр. 81). Вертумнус као главно расенско божанство идентичан је са словено-српским ''владха'' или млађим ''лада'' (стр. 90-100).

Етрурско-римски Марс исти је семантички као наше ''јунак'' (стр. 103), а Турмс као расенски Меркур или Хермес грчки, пеластички (кимерско ( семберско (-трачки) Имброс, најнепосредније је корадикалан са српско-словенским тулмачу (исто, стр. 104-113), а то је према лексемском минимуму *tel - 'јасан, светао', и *(s)ter *(s)tel 'прострт, светао, видан' што и значи лидијски Атрамон и словенски Сварог (у старини се Загреб, према Сабљару, звао ''Сорога'' - Сварогов град), слично хетитском Telepinuš као божанству светлости према аутохтоним Subartu / Taalibanu и Хуритима и ликијанском Tel(e)m-y (исто, стр. 110) 111)

Следећа потврда палеолингвистичких етрурско-словенских (пелашких) веза, налази се у појму ''град''. Етрурски топоним Cortona корадикалан је са индоевропским *ghordho (ограда, град) и словенским 'граду', 'град'. Др Стеван Јосифовић у сумарном побројавању етимолошких могућности које би за овај појам важиле наглашава: ''доводећи га у везу са предгрчким Gortyn, акад. g./okortys, макед. Gortynia, фриг. Gordia, трач. Kardia и етр. Curtum (ту вероватно спада и топоним Corduba)'', констатује проширујући Будимирову тезу - ''које све означују 'дрвен град', одлику архитектуре дунавских земаља насупрот каменој архитектури Медитерана.'' (Стеван Јосифовић, Нова мишљења о индоевропским језичким супстратима, Нови Сад, ГФФ, књ. IV, 1959, стр. 105)

Херодотови Сигини, Неури и Будини са својом ксилотектоником тиме су ближе примакнути, као и њихови прото-индоевропски, односно српскословенски корени. Сродност етрурско-латинског назива за фрулаша, Subulo и грч. salpiux, етр. suflu и од Вука забележеног српског термина сопилка у значењу ''велика свирала'', показана је до степеиа идентитета због форматива на '-lo' и техничког значења 'фрула'. То је значајан документ за потврду тирсенско-словенских веза у старини, на које се наслањају и термини Сопот, Сопоћани према изворима који гргоље и клокоћу. (тамо, стр. 133-138)

Етимолошко истраживање речи 'злато' почива на међусобној вези пеластичко-грчких речи KsanJoV и ksutnoV са хидронимом златоносне реке GeudoV, GalloV (SirbiV), до минимума *ghoftos и етр.-лат. Santerna и расенског zamthic, zamtik и српски 'жут' и 'жуна'. Тројански хидроними Ксантос и Скамандрос етимолошки су у вези са етр. замтхик ''златан'' и долатинског santerna са основом у -'žalta, žolta', као и 'зелен, зеље', али и према alkoV - бакар, црвенкасти тон, јер обе реке сам Хомер именује ''тамно црвеним'' и ''сребрних вирова''.

Последње поглавље Будимирове студије Pelasto-Slavica за нашу тему археографије Срба доноси највише садржаја. Аргументација у прилог етрурско-српских веза и њен аналитички резултат, подупрта је реконструкцијом у којој се разазнаје друштвени речник народа у докласично доба (термин Себар), балканско-анадолске сеобе и техничка достигнућа карактеристична за оно време. То се односи пре свега на занимљив и много расправљан назив за двосеклу секиру - ''лабрис'', познату још из критско-егејског култа. Он ту реч одваја од пеластичког labyrinthos и везује је за догрчку епиклезу бога Хермеса - Имброс и Имбрасос, изводећи је из корена saip /sip /simp у значењу - 'везати, свезати', што и одговара Хермовом и Имбосовом карактеру чувара и сабирача стада (пастира), као и везисти између богова и људи и тумачу порука. Ту он наводи пеластички кордикал Zibysthides (Сибистид, трачки Србид) документован код лексикографа Хесихија, те симблос, 'sipya', гамбриос у поређењу са лат. 'simpulum, simpurium'.

У даљем следу навођења Аристофанов израз KimberikoV (Lusistrata 45) доводи у везу са српскословенским 'sьmbera' и 'симбер, симбро' (сличан топоним области Семберије), са еквивокацијом друштвеног термина себар и оснажењем кроз арап. 'sëmber' као помоћник у земљорадњи и балт. 'bendra' у значењу друштво, социјетет. Налазећи у Италији име за котлину које гласи Simbruium коју чини река Анио у области Еква, он га повезује са срб. сл. 'симбер' и догрчким 'симблос' ( суд, остава, кош), тако да у ономасиолошком погледу одговара нашем 'казан'.
Услеђује и констатација, како: 'Исто тако не може се ништа рећи о припадности етрурског 'nomen gentile Sempronius', које академик Оштир узима у обзир при тумачељу слов. 'Simbru', 'себар'. База 'sambro', која се према томе може само наслућивати за етник Ambrônes, има додуше, свог најближег сродника у грчком деминутивском 'hapax legomenon amnion' (од старијег 'sambno'). Ова веза није безначајна када се зна да се смењују суфиксални елементи 'ho/ro'. Излази да се за наш термин 'simbro' морају тражити поузданији сродници.

Према мишљењу Rozwadowskog то су били 'Cimbri' који се редовно јављају са Амбронима и Теутонима, а по томе, то би могли бити Кимберои који се јављају и у античком речнику средином V в. ст. е. (види - стр. 179) За њих Будимир обезбеђује важан део своје пеласто-славистичке анализе: ''Облик Kimmerioi, па према томе и придев 'kimmerikos' познат је већ песнику Одисеје као и грчким анадолским колонијама већ почетком VII в. ст. е. анадолски облици њихова имена гласе 'Gimmirri' (на вавилонским споменицима) и 'Gamer' (у Старом Завету).
Према Хрозном (Hist. de Asie Anter., 197), c њима су вођене борбе око Кархемиша на горњем Еуфрату већ под крај Х в. ст. е. Ајсхилова дублета 'Габиои' насупрот хомерској 'Абио' (база *saip-) поред хронолошки неодређене глосе 'Ziby(s)thides' (исп. лат. кордикал 'prôsâpia') сведоче о временској и географској неуједначености тог процеса. Са тим стањем слаже се и псилоза у Хермесову имену Имброс и у карској глоси imbo-''inmentum''. Ова псилоза, својствена уосталом јонским и ајолским говорима, исто као и Аристофанов придев 'kimberikos' који неки издавачи без потребе преправљају у 'kimmerikos', говоре у прилог наше хронологије.

На исти закључак нас упућује и Хесихијева глоса KimmeriV qea ''matеr deorum'' чија гемината 'mm' показује резултат асимилације старије групе 'mb'. Име тог фригијанског божанства наводи на помисао да је основа simb(e)ro - ''coniunctus, socius''постојала већ, у балканској постојбини анадолских Фрига. То би значило да слов. друштвени термин 'simb(e)ro'- има семантички ближе лексичке сроднике не само у трачкој глоси 'Ziby(s)thides' и у лат. ' prôsâpia ', него и у другим индоевропским дијалектима.'' (исто, стр. 186/187)

Две речи засигурно потичу из словенског речника, а то је Плинијева viverra - ''веверица'', као и зооним у грчком ''kauna'' (одкле и Аристофаново kunnakeV (кунићи): ''Излази да је Аристофан добио и овај културни термин преко оног истог посредника преко којег је дошао и термин kimberikoV. To су трачка племена између Понта и источних Карпата преко којих су словенска насеља у области Трипоља једино и могла да саобраћају са грчким трговцима и културнијим балканско-анадолским југоистоком.'' (исто, стр. 188) У једној ранијој студији ''Протословенски и староанадолски Индоевропљани'' (Збор. Фил. фак. II, Бгд., 1952, стр. 256), Будимир је одсечно закључио: ''Словенска хришћанска ''седмица'' потиснула је старију ''петицу'', јер се среда налазила између другог и четвртог дана тог временског периода. Од Страбона знамо да је Питагорина ''петица'', а свакако и tetraktiV, преузета од трачких племена, која су по свој прилици била јужни суседи протословенских насеља. Најстарији Словенин забележен у историји, по имену Бож, стајао је на челу племенских главара којих је било 72. То би се могло објаснити тиме што је сунчана година од 360 дана имала 72 недеље по 5 дана. Ова етрурско-словенска подударност можда није случајна, поготово не онда ако не остане једина.''

Као што смо изложили, Будимир се изузетно потрудио да ова веза не остане једина, а ваљало би додати да и у етрурском силабаријуму Радивоја Пешића приликом дешифровања 'винчанице' искачу три темељна слова - ламбда, делта и алфа, као ро, алфа, сигма или обрнуто. Лад или ЛАД(а) - 'vertumnus' или 'сар', 'рас', били би коренови многих нама добро познатих српскословенских речи. (Р. Пешић, ''Syllabarium Etruscum'', Arezze, 1980, ''Scrittura di Vinča'', Milano, 1985; ''L'Origine della scrittura Etrusca'', Milano, 1985)

Што се питања писмености тиче, већ смо раније наводили податке о винда-рунама епископа Дитмара, као и 'Новгородски летопис' (1208), на коме се показује запис-аманет старих словенских паганских кнежева, као и 'черте и резе' монаха Храбра. Употребу штапића са узрезаним словима спомиње и Цезар код галских друида за које се претпоставља снажан утицај грчко-варварских насеља у Подунављу, одакле потичу и германске руне, мада северније ка области Понта. Радови професора др Радивоја Пешића ослоњени су на ове древне извештаје из којих црпу снагу за дешифровање Винчанског писма, што нам сада није тема.

Ако бисмо свели и сажели наведену аргументацију до које смо стигли следећи истраживања Милана Будимира, могло би да се закључи следеће: Пеласти су протоиндоевропски народ унутар чијег окружења обитавају и српски Словени као Протословени. Са том су заједницом они у миксоглотији, а то међусобно језичко прожимање установљава им идентитет у истој мери, у којој показује и да им је постојбина Доње Подунавље, као и Подњепарско Закавказје до у дубоку старину. О овој вези Срба и Словена са Пеластима имамо потврде у артефактима материјалне културе (које је први изложио са открићем Винчанске цивилизације Милоје М. Васић), а Будимир је нарочито истицао област металургије, војне и грнчарске индустрије везане за име Кимера и Сигина, то јест Симбера, Сембера, Себара или Србаља, као и пловилачка или бродарска умећа везана за име Неура или Наура бродотеча, такође српско-словенског племена, којима треба придружити архитектуру у ксилотектоници код Шафарикових Будина и писменост Пешићевих и Васићевих Винчанаца (Сигина-Кимера-Сембера) како се чини изгледним, уз остале мање познате пелашке супстрате. Ова винчанска, односно пелашка култура, у коју спада и словенска цивилизација, јесте протоиндоевропска и аутохтона у Старој Европи.