|
Распрострањеност
и технологија
Познатије као шакасте гривне типа Јухор ова врста предмета
од бронзе заокупља пажњу научника по јединственом изгледу, начином израде
и ликовноиконографским садржајем украшавања. Још од Валтровића и Васића,
почетком овог века па до Вукомановићке вршена су њихова убицирања,
описивања и датовања, да би се дошло до основне констатације да оне представљају
проблем у смислу порекла и значења врло развијене ликовне иконографије
и према томе и њихове функционалне вредности у одређеном култу. Међутим,
проблем као да не лежи само у необјашњивости шакастих гривни, већ са великом
слободом речено и у недовољном познавању религије култура бронзаног и
гвозденог доба Подунавља, чак, шта више и одређених предрасуда у вези
са тим.
Уз формирање карте распрострањености у Подунављу и матичне
области у Поморављу дошло је до еволуције у датовању од Бронза Д - Халштат
А према Гарашанину,1 померањем горње границе до Бронзе
Б и култура Параћин и Жуто Брдо до констатације да је у питању краткотрајна
појава која траје до бронзе Д.2 Уз одређену резерву,
могло би се рећи да више не стоји констатација да је овај накит јако редак.
До сада је пронађено 52 примерка, а од тога ван Србије само 14. Реч је
о деловима Подунавља Југославије, Мађарске, Румуније и Моравске. У сваком
случају, увек су налажене случајно и у појединачннм налазима. Све гривне
имају висок степен типолошке сродности, али се могу груписати према начину
израде и ликовно-орнаменталним мотивима.
У сваком случају, према начину израде се могу разликовати
шупље и пуно ливене, а потпуно се може усвојити као најподесннја подела
Мирјане Вукомановић на три типа:
I група - гривне изузетно великих димензија, шупље ливене,
II група - гривне изузетно великих димензија, пуноливене,
III група - гривне мањих димензија, пуноливене.З
Дакле, шупље ливене гривне нису регистроване малих димензија,
што је свакако узроковано шупљим ливењем, а размак између шака је незнатан
што није карактеристично за остале две групе. Пре него што се упустимо
у анализу треба констатовати следеће налазе шакастих гривни:
ЈУХОР-БАЧИНА. "Две дебеле гривне за мишицу.../
нађене су заједно на старом граду у Јухор планини."4
ОКОЛИНА ЋУПРИЈЕ. Једна пуно ливена гривна.
5
СЕКУРИЋ. Пронађено је шест пуно ливених гривни.6
ЛАЗАРЕВАЦ код Велике Дренове. Пронађене су две пуно
ливене гривне.7
ТРУЋЕВАЦ код Деспотовца. Пронађене су две пуно ливене
гривне мањих димензија у оквиру налаза у коме је присутан један фрагментовани
суд ватинске групе, четири пљоснате секире од бронзе, два пара златних
минђуша за уплитање у косу, фрагментована огрлица од бронзе са завинутим
крајевима и седам фрагментованих привесака од спирално увијене жице (наочарасте
фибуле?).8
ОСТРА код Чачка. Пронађен је један примерак пуно ливене
гривне.9
МАЛА ВРБИЦА код Крагујевца. Пронађена је једна велика
пуно ливена гривна.10
ЂУРЂЕВО код Раче Крагујевачке. Пронађена су два пара
гривни, један шупљих и један пуно ливених, као и игла са главом у облику
консекративних рогова.11
СТАРО СЕЛО код Велике Плане. Једна већа шупље ливена
гривна из овог села је допрла у Скопље.12
КРАВЉИ ДО код Великог Црнића. Пронађена су четири фрагмента
великих шупље ливених гривни без икаквог другог материјала.13
ДРМНО код Костолца. Две фрагментоване, велике, шупљо
ливене гривне пронађене су као усамљен налаз у близини манастира Рукомије.
Једна од гривни има инкрустроване златне кругове.14
НОВИ КОСТОЛАЦ (?)
БЕОГРАД. Из околине Београда је регистрована једна пуно
ливена гривна.15
ИГЛАРЕВО на Косову. Пронађене су шакасте гривне у гробу,
као и један микенски мач.16
КРАТОВО у Старој Србији - Македонија. Једна гривна је
у Народном музеју у Београду.17
БИТОЉ у Старој Србији - Македонија. Шупље ливена гривна
великих димензија пронађена је у околини града.18
ЂАКОВО у Славонији. 19
КОРОС у Мађарској. Регистроване су три пуно ливене гривне
малих димензија.20
МОРИШ. Банат у Румунији(?).21
САНДРА у румунској Трансилванији. Пронађене су две гривне
у остави са златним плочицама-тутулима.22
БОДАЈК у румунској Трансилванији (?) 23
СЛОВАЧКА. 24
НЕПОЗНАТИ ЛОКАЛИТЕТИ. Чак 14 гривни је у музејима непознатог
порекла са локалитета у Србији.
Шупље гривне су све у принципу великих димензија са
спољним пречницима од 12 (Ђурђево) до 17 сантиметара (Дрмно). Исто тако,
ширина шака варира од 9 до 13 сантиметара. Тежина им варира од 854 (Битољ)
до 2.337 грама (Дрмно). Орнаменти ових гривни су потпуно стилски усаглашени
а по квалитету и развијености форми мотива предњаче у односу на остале
две групе. На њима се појављују сви орнаменти као на осталима али и они
са криволинијским елементима или круговима (Крављи До, Старо Село, Дрмно).
Посебно треба истаћи тауширање златом на гривни из Дрмна. Присутни су
сви геметријски мотиви карактеристични за овај накит: троуглови, ромбови,
кругови, "малтешки крст" а све у разним комбинацијама и композицијама
на шакама и на телу гривни. Сви ови геометријски елементи су испуњени
шрафуром паралелних линија или мрежом.
По свему судећи, после ливења вршено је искивање шака
и потом завијање завршетака. Међутим, врло је спорна констатација Милоја
Васића да су орнаменти, који су изведени врло прецизно и суптилно изведени
још на калупу за ливење, односно нису касније урезивани.25
Уколико подразумевамо да је код гривне из Дрмна накнадно вршено тауширање,
а то ће рећи и гравирање кругова око утаушираног злата онда би гравирање
после искивања шака и завијања крајева морало подразумевати гравирање
орнамената као финални део обраде.
Другу групу чине пуно ливене гривне великих димензија
као што су оне из Мале Врбице, Ђурђева, Лазаревца, Остре, Јухора, Ђакова,
Сандре и Бодајка. Тело пуно ливених гривни је често и преко два сантиметра
дебљине, пречника од 12 (Јухор) до 14 сантиметара (Остра), а ширине шаке
од 8 (Ђурђево) до 9,5 сантиметара (Мала Врбица). Иако су пуно ливене нису
"ан генерал" теже од шупље ливених. Најтежа је гривна из Врбице
1550 грама. Заступљени су сви геометријски орнаменти сем кружних,
а изузетак је гривна из Врбице где се појављује мотив магичних очију."
Трећу групу представљају пуно ливене гривне мањнх димензија.
Пречници се крећу од 11 до 9 цм, а ширина шака варира од 4,6 до 6,2 цм.
Овде се издваја подгрупа са сиромашнијим орнаментом и упрошћенијом иконографијом
(Трзућевац, и гривне са непознатих локалитета у Србији). Дакле,
у питању је простији технолошко-уметнички поступак и примитивнија израда
што индицира и већу старост и приближавање ка времену израде прототипа
уколико су ове гривне настале на овом подручју. По свему судећи да јесу,
али не треба одбацити ни могућност да припадају етнокултури, која их је
овде донела досељавањем.
Иконографија и орнаменти
За потпуније разумевање ове врсте накита потребна је
и вишестрано извршена анализа облика, орнамената и комплетне игонографије.
Најспецифичнији део ових гривнн су "шакасти" завршетци изведени
у облику полукруга који се завршавају завијутцима.
Шаке се завршавају завојима, који су такође украшени
фризовима у облику "рибље кости". Полукружна шака је по ободу
украшена фризом наизменично постављених троуглова, са шрафуром и без ње,
или наизменичним правоугаоним шрафираним пољима.Овај фриз је одвојен са
две или три линије и редом тачака, а код гривне из Врбице ове линије на
средини праве прекид и формирају кружне завијутке са по једном тачком
у средини - магичне очи. У преосталом главном делу полукружног
поља налазе се груписане упрошћене геометријске представе. У питању
су троуглови, два троугла у форми "пешчани сат'', троугао и ромб,
троуглови и круг, испуњен концентричним круговима, и као најразвијенија
представа комбинација троуглова и ромба у форми "малтешки крст".
Код представе "пешчани сат" и "малтешки
крст", како у комбинацији троуглова, тако и комбинације троугла и
ромба саставни део чине и тачке код темена горњих троуглова и ромбова
(Ђурђево, Старо Село, Костолац). Троуглови и ромбови су испуњени шрафурама
паралелних линија или мрежом.
Због даљег лакшег описа потребно је поставити констатацију
да упрошћене геометријске представе уствари јесу представе идола, који
"стоје" на благој конкавној линији завоја шаке. Дакле, реч је
о представама група идола односно божанстава те према томе на шакама ових
гривни имамо врло развијену иконографију, где углавном доминирају по један
главни и два споредна, три главна и два или четири споредна идола. Споредни
идоли су потпуно упрошћени, односно сведени на троугао. Следећи у рангу,
увек груписани по два, би били идоли у облику "пешчани сат",
троугла и троугла (Трућевац, Бачина и пар са непознатих локалитета), троугла
и ромба (Старо Село, Ђурђево, Крављи До) , троугла и круга (Дрмно и Битољ)
и најзад у облику "малтешког крста" (Остра, Костолац, Врбица,
Јухор). Представа споредних идола може бити сведена и само на троугао
(Лазаревац, Секурнћ, Корос).
Главни, средишњи идол је у највише случајева у облику
"малтешког крста", дакле у облику људске фигуре. У једном случају
- Трућевац средишњи, главни идол је сасвим упрошћен у облику трогла. Према
томе, три средишња главна идола су представљена као три троугла (Трућевац),
два троугла - "пешчани сат" и "малтешки крст"
(Јухор, Лазаревац, Ћуприја, Костолац, Секурић), "пешчани сат"
- троугао и ромб и "малтешки крст" (Ђурђево, Старо село, Крављи
До), троугао и круг и "малтешки крст" (Дрмно и Битољ) и три
идола у облику "малтешког крста" (Врбица, Остра и непознати
локалитет).
Основни закључак у овој анализи би био у томе да су
"главни" идоли на шакама у тројној формацији. Готово по правилу
у питању су по три главна идола!
Изнад шака, на телу гривне су врло сложени орнаменти
постављени у метопе. Реч је о пољима шрафираних и нешрафираних троуглова,
мрежасто шрафираних и нешрафираних ромбова и полукругова, односно лукова
оивичених са неколико хоризонталних линија. Задње поље је било отворено
и у њему су били орнаменти сачињени од троуглова окренути на горе и представе
једног идола у облику "малтешког крста", затим три идола истог
облика (Дрмно, Битољ) или једног идола у форми "магичних очију"
(Врбица). На телу гривне би се тако могла издвојити четири поља, која
код свих гривни нису истоветно орнаментисана.
Разматрајућн ликовне представе на шакама гривни типа
Јухор долазимо неминовно до аналогије са орнаментиком на посуђу и идолима
енеолита и бронзаног доба. Троуглови, ромбови, пешчани сат и малтешки
крст срећу се још у трипољском енеолиту Русије 26
и Вучедолској групи ране бронзе у Подунављу, а још карактеристичније су
за орнаменте Дубовачко-жутобрдске групе развијене бронзе, да би се све
то наставило и пронашло у старијем гвозденом добу у Срему групе Босут
27 и у целој фази гвожђа у Босни и Србији.28
Геометријски стил бронзаног доба Балкана може се пратити и на много ширем
подручју и да се "може рачунати и с његовом применом на нетрајном
материјалу нпр. текстилу"29
Што се тиче керамике гвозденог доба у Срему и шире,
ту су забележени готово истоветне форме и представе идола из култа у коме
централни део има представа птице. Идоли су и овде представљени у строго
геометријској структури иконографије која је јасно тројна и где је средишње
божанство главно. Култ везан за барске птице има јасно исходиште у култури
Дубовац - Жуто брдо за коју се непосредно и везује исходиште орнаментике
шакастих гривни. За геометријску представу идола у облику Малтешког крста
можемо везати идоле од печене земље из Дупљаје за које је карактеристична
звонаста хаљина.30 Исто тако аналогија се може наћи
и у идолима Вучедола, Белог брда, Дубовца и Кличевца.31
Дакле, у једном континуитету.
Врло честа појава је и скраћена форма малтешког крста
још у култури неолитске Винче, а истоветан са њим је и каснији сарматски
знак за Даматриос, божанство Пелазга, односно Грчку Деметру.32
Врло индикативно делује и сличност шрафираног ромба малтешког крста на
шакастнм гривнама представама многобројних дојки на идолима Белог Брда,
Дубовца, Ковина и локалитета у Румунији. Могла би бити у питању упрошћена
представа дојки којима Богиња мајка, богиња плодности храни свет.33
Такве представе су јако натурализовано изведене код грчких скулптура Деметре
и Артемиде. То значи да у доњем троуглу "малтешког крста" можемо
видети хаљину идола, у ромбу над троуглом представу торзоа, два
троугла лево и десно од ромба су руке, а троугао изнад ромба окренут на
доле, наравно представља главу.
Уколико усвојимо да је малтешки крст геометријска представа
неког идола - бога онда је јасно да је он сам по себи геометријска, дводимензионална
шема обоженог лика. Према томе, обожени лик, слику идола - бога представљају
и остале фигуре на гривнама типа Јухор. Као што смо видели идоли нижег
ранга би били они који су представљени, не у облику хоминизоване представе
бога, већ вероватно као атрибути постављени на темену троугла: круг, ромб
и троугао.
Круг је врло лако распознати као обожени лик сунца,
односно бога Сунца, који је универзално развијен за просторе праисторијског
света од врло раног времена. Аналогију за представљање сунца у виду концентричних
кругова можемо наћи и у стубастим идолима гвозденог доба средњобосанске
групе.34 Много теже је пронаћи аналогије у представама
идола из бронзаног и гвозденог доба везане за троугао и ромб. Ту се морамо
окренути старијим периодима, а пре свега формама троугла и ромба на идолима
које можемо наћи у култури Винче и њеним реминисценцијама у енеолиту.
У самој Винчи пронађено је небројено идола са главом
у облику окренутог троугла 35 док су ромбичне
главе карактеристичне за велике идоле из Приштине - Предионица на Косову.36
Осим чисто геометријске сличности глава ових идола - божанстава са представа
на шакастим гривнама наилазимо и на још једну врло индикативну сличност,
која још много тога објашњава. Наиме, идоли из Винче и Приштине на троугластим
и ромбичним главама имају мале рупе на сваком "темену" а троуглови
и ромбови идола на гривнама крај сваког угла имају насликане тачке! Нису
ли ту у питању представе рупа, које се налазе на натурализованим идолима
- божанствима од печене земље. Ако јесу, онда су ове рупе имале врло важну
функцију у вези са манипулисањем у култу одређене "религије".
Да су све претпоставке у вези са иконографијом на гривнама
до сада могуће и тачне врло је важно да је овај детаљ - рупе, односно
тачке, морао бити ликовно реализован и у једној геометријско - схематској
представи као важан садржај у култу. Врло важно је знати да су ове "рупе"
ликовно представљене и код троуглова који представљају руке и главу код
очовеченог лика "Малтешког крста" на гривнама Крављег Дола.
Када су руке у питању, исти је случај са већ поменутим идолима млађег
каменог доба. Врло важно је утврдити чему су служиле рупе на рукама и
глави идола, које по правилу нису прављене на осталим деловима тела идола
- божанства.
Сматра се да су кроз ове рупе идолима везиване глава
и руке вуненим канапом са намером примитивних људи да их спрече да изврше
на њима могућу казну због учињеног греха. Познато је да су Римљани имали
изреке "Богови кад су гневни имају вунене ноге" и "А сад,
зато што нисмо побожни и богови имају вунене ноге", а код Срба једна
изрека је још комплекснија за наше питање "У Бога су вунене ноге,
а гвоздене руке". Овим изрекама позабавио се наш етнолог Чајкановић
дајући врло важна и чврста објашњења. "Вунене ноге" Бога значе
да се он не чује када долази, односно да божанство, које има право на
казну памти или бележи грех људи и може да чека са казном тако да је изврши
касније или чак на другом и трећем колену потомства. Да би спречили Бога
да изврши казну стари народи су везивали идоле тих богова а та радња је
била присутна и код старих Римљана, који су свог бога Сатурна целе године
држали везаног вуненим канапом а одвезивали га само једном годишње о његовом
празнику. Везивање је жеља да се добар демон привеже за човека, а ако
је зао да се спречи да то чини.37
Овај обичај је постојао код Словена и Срба уопште, који
су своје богове плодности држали везане да их не оставе. Тај обичај се
касније пренео на претка, односно домаћина куће. И до данас се по Чајкановићу
одржао овај обичај везивања кад се то чини са оцем и мајком о празнику
Оци и Материце. Они се после везивања откупљују новцем и плодовима, а
потом се врши "одвезивање". Да је богиња мајка у том смислу
старија види се и из тога што се Материце обележавају недељу дана пре
Оцева.
Дакле, геометријске представе и иконографија на шакастим
гривнама имају своје аналогије у континуитету, како у орнаментици тако
и у представама култа, па и у неким функционалним детаљима у култу. Зато
има много разлога тврдњи да је на шакама гривни представљен религијски
садржај, односно одређени пантеон богова. Гривне би према томе биле врло
значајан предмет у култу и религији и сведочанство филозофије о којој
можемо слутити "понешто".
Индиције
Осим констатације да ове гривне нису служиле као истински
накит људи већ представљају вотивне поклоне божанствима или дарове у гробовима
мртвих, неизбежни Васић је полазио од тога да орнаменти гривне из Дрмна
припадају форми "крин" каква је регистрована на југоистоку и
Егеју. Реч је о трећем пољу изнад шаке на коме су супротстављене неке
врсте концентричних полукругова које је пронашао у великом броју на секирама
у Угарској и мачевима у Микени и довео у везу са орнаментиком на идолима
из Кличевца. Шта више, истоветно утауширање злата у облику круга региструје
на бодежима Микене, фибулама Италије и једној посуди из Грузије на Кавказу.
Из тога следи датирање у "другу половину друге тисуће пре Христа"
гривне из Дрмна, а за пуно ливене гривне, због "техничких појава
и особина на њима" сматра да су из око 1.000. године п.н.е.38
За орнамент у облику крина Васић налази аналогије у
накиту и фибулама бронзаног и гвозденог доба Балкана. За тако нешто најкарактеристичнији
је накит из Сечња. Дакле, он сматра да мотив два наспрамна цвета крина
није геометријски већ натуралан, те према томе чини страну културну творевину,
која је донета изван Балкана. Дакле, геометријске орнаменте сматра аутохтоном
творевином. Отишао је још даље сматрајући да прототип не треба тражити
у Азији, већ у Египту!
Без коментара је до данас остала и Васићева тврдња да
се орнамент у облику крина, који има свој јасан континуитет у Праисторији,
налази на народној одећи Срба и осталих народа на Балкану и чему "ваља
приписати далеко већи значај".38
Велике тешкоће шакасте гривне причињавају и због услова
налаза. Сем у два случаја, Ђурђево и Трућевац нема пропратног материјала
и не могу се сигурније везати за поједине локалитете који се временски
јасно одређују. Налаз у Ђурђеву се може везати за градинско насеље Ђурђевачка
главица у чијем је непосредном суседству учињен. Реч је о градини која
је била активна у неколико фаза ране бронзе: Баден, Баден-Костолац и Вучедол.39
За градинско насеље старијег гвозденог доба се везује налаз гривни из
Секурића. Тако се долази до извесне констатације да се ове гривне могу
везати за насеља градинског типа широког хронолошког дијапазона. Вучедолска
културна група до краја задржава свој енеолитски карактер али на одређеним
подручјима живи и у време ране бронзе.40 Ова култура
је у својим завршним фазама истовремена са продором егејских и степских
утицаја. Међутим, налаз гривни под градином у Ђурђеву се не може везати
за време Вучедолске културе због појаве игле са главом у облику консекративних
рогова и привеска од спирално увијене жице и отвара могућност да је ово
насеље оживело у млађим фазама.41 Аналогију овог накита
можемо најпре наћи у луналастим привесцима од злата из Велике Врбице који
су карактеристични за средњу бронзу.42 Међутим, гвоздени
предмети који чине једна игла за шивење и копча за појас налаз ових гривни
врло лако доводи у везу са гвозденим добом.
Најзначајнији налаз чини остава из Трућевца у којој
је регистрован налаз посуде која припада ватинском типу бронзе. Полазећи
од једноставности орнамената на шакама гривни из Трућевца и једноставнијој
форми могло би се рећи да су ово најстарији облици овог накита.
За нека главна питања у вези са шакастим гривнама врло
важна је генеза развоја идолопластике енеолита и бронзаног доба. У том
смислу најзначајнија је баденска култура која је происходила вучедолској.
Континуитет етнокултура млађе фазе неолита 2.500 - 2.000. године п.н.е.
прекинут је великим миграционим кретањима из предње Азије и њиховим досељавањем
у Подунавље резултирао је појавом баденске културе чије име није адекватно.
У тумачењу порекла ове културе преовладала је "балканско-анадолска"
хипотеза 43 и временско одређивање у Подунављу 2.300-2.000-1.900.
године п.н.е. Врло значајно је напоменути да су носиоци ове миграције
донели и искључиво паљевинске гробове у оквиру насеља. Процес стапања
са староседеоцима доводи до стварања Баден-Костолац варијанте чиме је
трасиран пут за појаву једне нове културе која је захватила готово све
огромне просторе изворишне баденске културе.
Вучедолска култура означава трајније присуство
на једном месту кроз изграђивање утврђених градина. Дошло је до друштвеног
раслојавања и стварања домаће металургије. Језгра ове културе налазе се
у области Вучедола и Љубљанског барја. Антропоморфна пластика је са птичјим
лицем и телом стилизованим у облику "пешчаног сата" са орнаментиком
у виду троуглова и ромбова. Врло важна су сазнања да "Пластика вучедолског
културног комплекса поседује низ елемената који ће послужити као основа
на којој се формирају карактеристични типови пластике бронзаног доба у
Подунављу".44 Загорка Летица сматра да постоје
и стилске и типолошке сличности са винчанском пластиком, да постоји и
територијална подударност простирања ових култура, па према томе види
заснованост вучедолске пластике у традицијама енеолитске пластике. Коришћење
идолопластике са женском визуром настављају се традиције неолита, а у
ритуалу значајну улогу имају зооморфне посуде са доминантном појавом голубице
у Вучедолу. Истичу се жртвеници са роговима који су у вези са култом бовида.
Појава голубице има аналогије у критско-микенском свету где се везује
за Афродиту и култ плодности. На Криту голубица наступа заједно са двојном
секиром, симболом муње и жртвеником са сакралним роговима у култу бика.
Врло важно је знати и да су сва водена божанства у знаку бика. Ахелос
је водено божанство у облику бика, али пре свега и бог Бал са својом тријадом
у којој његова жена и сестра Иштар-Астарта-Изида чине једну фазу архетипа
култа плодности.
Бронзано доба представља стабилизацију Индоевропљана
на овим просторима и услова за стварање старобалканских етничких група
Трачана, Илира, Дако-Меза, Дачана и Гета. Последња етапа се везује за
прелаз у гвоздено доба и културу поља са урнама. Долази до померања становништва
ка југу у тзв. Егејској сеоби или најезди "народа с мора", пада
Троје, рушења микенских држава, пропасти хетитског краљевства у Малој
Азији и продора у Египат. Хронолошки бронзано доба се ставља у оквиран
период 1.900-1.000. године п.н.е. Настанак бронзанодопске пластике у Подунављу
се тумачи као аутономном или као последицом утицаја из егејског подручја.
Фигурине су искључиво налажене у ритуалном контексту спаљивања и гробовима
са урнама те вероватно представљају покојника или божанство мртвих и подземног
света. У вези са култом мртвих би биле двојне посуде а птица са душом
мртвих. Иконографија ових фигурина је врло дефинисана што говори о врло
уређеном религиозном схватању. Реч је о људској фигури у фронталном ставу
са рукама положеним на грудима или струк без полних ознака. Положај руку
се доводи у везу са културама предњег истока, а одећа са високом религиозном
свешћу. Изгледа да је реч о женском врховном божанству и у овој прилици
само једној функцији, функцији везаној за култ мртвих. Дозвољава се могућност
да је у питању божанство у тројству: бог мртвих, херос и покојник у јединственој
религиозној идеји. То подразумева и постојање пантеона божанстава са јасно
подељеним функцијама.45
Посебно карактеристична је култна пластика у једном
ужем кругу североисточне Србије. Реч је о Дубовачко-жутобрдској групи
статуа са звонастим сукњама, ваљкасто призматичним главама налик на птицу
и врло украшено одело са накитом и појасом. Врло значајна је појава птицоликог
идола на колицима која вуку барске птице из Дупљаје код Вршца. Ова представа
се несумљиво доводи у везу са митом о делфијском Аполону, који борави
шест месеци у земљи Хиперборејаца, далекој и маглом покривеној области,
за коју се мисли да је Панонија, да би затим следећих шест месеци боравио
у сунчаној Грчкој. Могао би дакле бити у питању претеча Аполона Беленуса,
који је у нашим крајевима поштован као бог Сунца и плодности.46
Врло је значајан и идол из Кличевца, у близини кога су, у Дрмну пронађене
шакасте гривне. Овај идол представља женско божанство и "потсећа
на Астарту".47 Највећи број аутора је сагласан
да је у питању женско врховно божанство у култу плодности и мртвих и сунца.
У сваком случају јасно је да постоје два главна божанства хтонско-аграрни
везан за богињу плодности и соларни везан за мушко божанство.48
Врло индикативно је сазнање да се ови идоли могу повезати
са предњим истоком а пре свега са Астартом и Аполоном Беленусом. Астарта
је сестра и жена бога Бала а Аполон Беленус уствари, и по имену и по садржају
исходиште има у богу Балу. Још индикативније сазнање би било да Аполон
има корелације у Дионису, врло старом божанству које је заменило неко
"много старије божанство жетве". Као бог вина и лозе која настаје
из земље спада у ред хтонских богова. Он се јавља као син Деметре, велике
богиње мајке. Дионис води порекло из митске земље која се у "Илијади"
изједначава са Тракијом.49 За Диониса се зна да се
облачио у женске хаљине као и Аполон, који је првобитно био бог смрти
а затмм вегетације. Без обзира на ове детаље Дионис и Аполон се на многим
местима изједначавају. Барске птице редовно прате божанство плодности
и љубави. Уосталом, и Астарта је у директној вези са Афродитом. Да би
све било још јасније морамо се окренути ка Деметри - Даматри која је у
Аркадији и Феникији још увек везана за култ жита. Деметра је кћи старих
богова Хроноса и Гее, сестра врховних грчких богова: Хестије, Хере, Хада,
Посејдона и Зевса. Дагматра је мајка жита, а њена кћи Персефона семе у
земљи. Временом им је додато и божанско дете Плуто или Јакхо те
је створено тројство. Касније постаје богиња породице, племена и државе,
а на њен хтонски карактер указује буктиња - огањ и змија.50
Дакле, Дагматра је женски пандан бога жита, односно Дагона, а бог Бал
је син Дагонов. Херодот додаје и "Бал -Зевс",51
а на тај начин се затварају релације сумеровавилонских и, млађих грчких
богова.
На основу налаза аплика на простору Балкана, које су
истоветне оној са леђа идола из Кличевца Радмило Петровић такође сматра
да се у шематизму ових представа крије дуално божанство Сунца - Аполона
и Велике Мајке - Богиње Земље. И, што је врло важно за нас ову матрицу
налази на гвозденодопском локалитету Манхинг у функцији сунчеве лађе и
да ова аплика уствари представља сунце на стубу, односно представља космичко
стабло које је истоветно космичком стаблу ведскоиндијског бога Варуне.
Према томе три круга представљају најдоњу зону космоса - првобитни океан,
који одваја јајасти штап од зоне таме - пакла, а тај свет пакла је представљен
са два круга. те отворе уоквиравају бакарни полупрстенови који имају значење
планине Меру. Изнад ове зоне је линија која представља Небеску реку а
изнад сам врх Космоса или небо које представља ивица перваза аплике.52
Ведска химна каже да се Сунце издигло са тог уздигнутог стуба да би могло
да држи одвојене Небо и Земљу. Овде не би било згорег, чак шта више, да
се у ту далеку прошлост вратимо и путем Библије: "Нека буде свод
посред воде, да раставља воду од воде. И створи Бог свод, и растави воду
под сводом од воде над сводом, и би тако. А свод назва Бог небо."
|
|
 |
Тумачење
Шаке Јухорских гривни су уствари полукружне, тако да
обе шаке представљају круг раздвојен на два дела. Ова два полукруга су
у односу на гривну вертикални и на њима је најважнији ликовни садржај.
Шаке су два одвојена дела, два света, али ипак спојена гривном. Два света,
две шаке могле би се објаснити као овострани свет и његов пандан онострани-подземни
свет. Шака је у принципу божја света рука у којој су сконцентрисане моћи
божанства.
Наравно, ту су представе идола одговарајућих божанстава
у Великом тројству. Земља је представљена завијутцима на самим крајевима
шака, а она одваја надземно и подземно. Аналогно томе небо у сунчевом
култу има свој дневни и поноћни карактер. Та два света су спојена преко
гривне на којој је представа једног, понекад и три идола у облику ''малтешког
крста".
Дакле, шаке са представом великог тројства богова су спојене
преко једног Бога у тројству на небу, земљи и доњем свету. Да је на гривни
заиста врховни бог у тројству, који све види и све зна потврђује и представа
божанства на гривни из Црнића (Крављи До) где је приказано божанство са
магичним очима. Религиозна представа и филозофија имају свој модел у храмовима
и обратно, те врло лако долазимо до претпоставке да је представа на шакама
модел храма.
Врло значајно је подсетити се да се шаке завршавају
завојима, који представљају земљу, односно испод ње првобитни океан. У
хананитској религији за море и подземље је задужен Јам, а у индоведској
религији то је Јама. Он је представљен у облику змије, или змаја, односно
то је "онај који је увијен (завијен)''.
Судећи по гривни из Дрмна и златним апликацијама долазимо
до врло снажне уроњености ових гривни у већ поменуги култ Сунца. Појава
четири апликације могле би нас довести до тумачења о четири годишња сунчева
положаја, а одмах затим и до ратарске културе народа који су живели у
Подунављу. Да је то тако показује нам и метална плочица из Параћина на
којој је представљена тројна формација божанских персонификација плодности:
две птице и бик у средини.53 Судећи по декорацији
на сребрном украсу култ сунца је присутан код Трибала који насељавају
Поморавље у гвоздено доба.54
Тројно устројство божанстава у вези са простором на којима
су лоцирани налази и временом датације гривни од средње бронзе до развијеног
гвожђа доводи нас, рекло би се до Протоилира и ферментације Илира. Још
значајнија је индикативна локација матичне области ових гривни у Поморавље,
које се у развијеном гвожђу везује за Трибале. Трибали се исторично помињу
врло рано од Грка, односно већ од VI века п.н.е. Заправо, први их помиње
Хекатеј, крајем VI века п.н.е. а потом Тукидид 429. године п.н.е.55
Свакако да Трибали овде, или негде у Подунављу живе и много пре првог
историчног помена. Дакле, реч је о почетку фазе III гвозденог доба Србије.56
Следећи помен је из 376. године када су извршили поход на Абдеру на Егејском
мору, потом у време Филипа Македонског, који је освојио земљу Трибала
339. године и Александра, који их је дефинитивно покорио и увео на историјску
сцену света. Птоломеј Лаг каже да је земља Трибала тамо где је Александар
у походу на Илире и Трибале избио на Дунав.57 Александар
је победио краља Сирма што многи доводе у везу са Дунавом и каснијим градом
Сирмијумом. Опадање моћи Трибала уследило је са нападима Аутаријата и
потом келтских Скордиска. Изгледа да су Трибали напустили своја традиционална
подручја тек после упада Хуна у Европу 375. године н.е. Приск бележи "пусте
крајеве на којима су жнвели Трибали" а Миле Стојић сматра да су се
при томе повукли у брдскопланинска подручја.
Херодот каже да "Из илирске земље тече према северу
река Ангро и утиче у трибалску равницу и у реку Бронго, а Бронго се улива
у Истар; тако Истар (Дунав) прима обе ове велике реке." Реч је о
Јужној Морави или Ибру који се уливају у Бронго, односно велику Мораву.
Суседи Трибала су били Троглодити 58 , а и једно трачко
племе има слично име Еутрибои. О етничкој припадности Трибала постоје
разни извори. Страбон их убраја у Трачане, а Стефан Византијски у Илире,
али се најчешће јављају као посебан, самосталан, велики и моћан народ.
За њихово име је предлагана различита етимологија. Хан их сматра Илирима
и разлаже име на три-бал уз превод "три врха" -"троглав",
а Јокл сматра да су у питању "сељани". Више њих сматра да их
треба дословце везати за грчки назив за овај народ Трифалос а који се
доводи у везу са постојањем неког култа божанства које је слично грчком
Пану код Илира. Дечев сматра да је ово погрдан назив и да нема везе са
правом суштином и да Бало треба довести у везу са "бауло"-сјајан,
светао.
У сваком случају реч Трибал код Атињана је имао погрдан
карактер а у Аристофановој драми "Птице" се помињу варварски
богови Трибали. Дакле долазимо до могућности да би Бал, односно три-бали
могли бити богови, односно три бога по којима је и народ од Грка добио
име Трибали. Сличну религијску основу би могли имати и Троглодити и Ентрибои.
Дакле, могло би бити речи о богу Балу, односно у питању су три бога Бала
по којима је и народ одређиван и називан.
За Трибале се везују и налази сребрних појасева типа
Мраморац лоцираних у Подунављу и доњем току Мораве. Осим груписаних налаза
у Поморављу појасеви су налажени и у Војводини и Мађарској тако да је
у питању иста област где се налазе и шакасте гривне. Најјужнији налаз
чине два појаса од злата из Новог Пазара.59 На основу
пропратног материјала појединих гробница богатих племенских кнежева ови
појасеви се датују у крај VI и прву половину V века п.н.е. Врло је индикативна
појава наруквица од сребра и злата са змијоликим завршетцима. Појава змије
је у директној вези са постојањем хтонског култа, култа претка и мртвих.
Накит сличних облика и орнамената постоји у Босни, западној Србији и Метохији.
Орнамент је искуцаван у облику троугла, пешчаног сата и свастике.
Уопште узев, појава орнамената на керамици Поморавља
и на шакастим гривнама и појасевима се може довести у везу са Басараби
културом. Ова керамика је изнедрила к:ултуру керамике типа Љуљаци - Рача
којој припадају и налази типа Мраморац, а реч је "о посебном етно-културном
кругу". Дакле реч је о Трибалима.60 У културном
и етничком смислу ова област се јасно издваја од западног и источног Балкана,
односно од Илира и Трачана, а у вези је са јужнопанонским и трансилванско-влашким
пределима Мизијаца и Дако-Гета. Трибали су врло блиски и Дарданцима.61
Најкарактеристичнији тип керамике Трибала завршних фаза гвозденог доба
биле би шоље са тролисном основом.62 Сви орнаментални
елементи са керамике гвозденог доба Поморавља, који су трибалски налазе
се и на шакастим гривнама.63
Велико Тројство
За разлучивање правог садржаја ликовних представа на
шакама гривни врло је важна констатација да су у питању бонжанства у тројној
формацији. Оваква структура богова је била присутна у многобожачкој религији
многих народа а пре свега старих Грка, Римљана и Словена.
Грчки пантеон је имао дванест главних богова распоређених
у тријаде, а божанско тројство се појављује још у микенској култури. Реч
је о скулптури од слонове кости која представља Бога оца, Богињу мајку
и сина.84 Римљани су своје богове сврставали у тројне
формације. Прву тријаду чине Јупитер, Јунона и Минерва, другу велику тријаду
чине богови рата Марс, Арес и Квирин.85 Још развијеније
форме великих тројстава богова срећемо код паганских Словена.
Богови у форми "Тројице" су код Словена називани
Триглави подређени једном врховном тројству богова "Велики Триглав"
кога чине Сварог, Перун и Свентовид. Сварог је био створитељ неба и земље,
по свему свемогућ и сви остали богови су били подређени њему. Сварог живи
на небу у простору који зову Сварга - Небо. У руском и индијском језику
постоји ова реч и значи "с неба". Дакле Словени су веровали
да је један свемогући Бог створио свет, небо и земљу и друга божанства,
која су другостепеног типа. Разликовали су силе добра и зла. По Рајхбиндеру
религија Словена се више приближила хришћанству него религије старог Рима
и Грчке. Словенски богови немају људске мане као код Грка, те према томе,
Словени немају митологију већ религију.86
О религији и филозофији словенског пантеона много тога
сазнаје се из "Влес књиге" и хроничара, како на истоку тако
и на западу крајем првог миленијума нове ере. Најважније би било "Ми
немамо богова изван Сварога, у коме су сви представљени, пошто је БОГ
ЈЕДАН И ЈЕДИНСТВЕН У МНОЖИНИ и не дели се, и нико не може да тврди да
имамо пуно богова јер Врховни улази у нас и ми ћемо бити достојни Њега."87
И поред ове констатције други бог врховног тројства је Перун који се тумачи
као бог који кажњава или као бог рата. Трећи бог је Свентовид чије име
значи светлост и очни вид. Поред воде и ватре култ светлости је важна
компонента словенске религије. У поимању света Словени имају три елемента
света који су један поред другог. Први је видљив свет у коме се живи,
појавни свет који се означава са Јав (Јава) и докле је жив човек живи
у том свету. Када умре човек прелази у други свет који се зове Нав.
Следеће тројство чине богови Хорс, Влес и Стрибог. Хорс
или Корс је био бог Сунце. Код Персијанаца реч Ксурос означава петла -
онај који најављује сунце, а врло је јасна веза са египатским Хорус али
је засада нејасно у каквој. "Дању галопира на белом коњу по небу,
а враћа се ноћу, под земљу, лађом". Влес је Словене научио да обрађују
земљу и гаје стоку, а Стрибог је био бог ветра и свих промена климе које
изазива ветар. Стрибог-Трибог, могло би се аналогијом рећи Трибал. Познато
је и тројство богова Јаровита, Поревита и Руевита. Јаро је у вези са младошћу,
ватром - "јаром", светлином и по свему означава пролеће. Руен
је у календару јесењи месец, а Пора је средина лета.88
Врло важна је укорењеност соларног култа код Словена.
Летописац Никон каже да је Дажбог кијевски бог сунца, а Хорс синоним Дажбога,
па је с тога јасно да је Дажбог, бог света и топлоте, аналоган Аполону,
а Хорс приближан Хелиосу.89 "Сунце цар, син Сварогов,
јесте Дажбог". Код Словена је присутан и као Дајбог, а Срби га зову
Дабо. Једна од персонификација овог бога је храст-дуб. У Старој Србији
- Македонији храст се зове: даб, а шума: дабова! Не само по значењу него
и етимолошки Дажбог има корен у сумеровавилонском богу Дагону.
Упоређивањем словенског Великог Тројства из 980. године
и Хришћанства долази се до врло сродних пантеона:
1. Стрибог или Сварог = небо = Бог отац
1. Бог Отац
2. Дажбог = сунце = Бог син
2. Бог син
3. Мокош = мати судбине = Богиња мати
3. Божја мати
Истоветан пантеон налази се и код Скита које је описао
Херодот уз релације у грчком пантеону: Папи отац (Зевс), Гоитосир - син
(Аполон) и Апи - мајка (Теа).
За религију хеленизма врло значајан је утицај врло бројне
и простране дијаспоре Јевреја. Велики број је остао да живи у Вавилону
после расељења. а потом у Сирији, Малој Азији. Египту и просторима римске
империје. Многи Јевреји су гајили наду да ће се са Грцима једном ујединити
у заједницу у којој ће се остварити јединство човечанства под једним Богом.
У хеленистичко време религија је изгубила доста снаге, али је божанство
остало да одређује свако постојање. У богу Сунца Хелиосу гледано је божанство
које управља светом, а филозофи су говорили о једном Богу. Под Птоломејима
име Озириса је претворено у Серапис у форми највећег божанства бога Сунца
коме су се молили истовремено Грци и Египћани. Изједначен је са Зевсом
а поред њега је постављена Изис као божанска мајка. Представљен је са
зрацима сунца и месецом. Врло значајну улогу су одиграли Гностици који
су грчког бога Хермеса означавали као "троструко велики".90
Корени Хришћанства свакако леже на Истоку, пре
свега у старозаветним списима и религијским покретима у време Новог завета
јеврејског света и новозаветним списима апостола и евангелиста, Грка хеленистичког
света који је још увек био зароњен у традицију паганизма. Писали су на
грчком у времену од 30. до 120. године нове ере и касније.91
То је обезбедило уплив старе културе у једном потпуно новом и оригиналном
учењу у једном Богу. Монотеизам је значио велики искорак из паганства
и окова несхватљиве природе. Међутим, није ишло све тако лако као што
то данас изгледа. Апостол Павле пише:
"Јевреји знаке ишту, а Грци премудрост траже, а
ми проповедамо Христа разапетога, Јеврејима саблазан, а Грцима безумље."
"Стара култура је доказала да је довољно витална
да не дозволи да дође до њеног унутарњег преображаја''...Хришћани су доказали
да је могуће да културни процес буде усмерен у другом правцу, а да се
не падне у прекултурно стање, да се културна нит преобликује у нови дух.
Исти процес, који је био на разне начине описан као 'хеленизација хришћанства',
може се изложити као 'христинизација хеленизма'." Ову констатацију
Флоровског допуњава Лоски "Биће потребна столећа борбе и надљудских
напора да се превазиђе хеленизам, да буде ослобођен од својих природних
стега, својих етничких и културних ограничења, пре него што постане универзални
облик хришћанске истине".92
Посебну улогу у стварању филозофије, иконографије и литургије
Хришћанства одиграло је византијско богословље које никада није подразумевало
монопол професионалне елите или "учеће Цркве". У својој теологи
грчки Оци уче да Бог не сме да надмашује сваки људски језик и разум, него
је недокучив сам по себи. Људско сазнање се протеже само на "бића",
односно на створена жива бића. За псеудо Дионисија Бог је "не биће",
а Бог "није ни Један ни Јединство". Из тих разлога Палама признаје
да су пагани прихватили монотеизам и појам о Богу као апсолуту. Из таквог
става произашло је и апофатичко богословље. Бог је с тога апсолутно трансцендеталан
и изнад сваког постојања, а све изван тога, све што постоји сазнајно човеку
може се описати само негативно. Бог ипак омогућава да буде упознат ван
своје природе јер се манифестује у свим бићима, он се умножава не напуштајући
своје јединство.
За Оригена је хијерархија створених бића од човека:
анђели, људи, демони и идоли резултат огреховљења а за Дионисија је то
уствари статички и божански поредак преко кога човек достиже асимилацију
и сједињење са Богом. "Три триаде, или девет редова небеске хијерархије
и две тријаде црквене хијерархије представљају систем медитације".
По њему две црквене тријаде: епископа, свештеника и ђакона - монаха, лаика
и грешника није ништа друго до земаљски облик небеског поретка. Међутим,
његово учење о хијерахијама, као покушај стављања старог света у хришћанске
оквире створио је велику збрку.93
Хришћани грчког света, Балкана и Мале Азије пре свега,
наследили су из своје паганске прошлости смисао за религиозну ликовну
представу. Рана црква је осудила то као идолопоклонство те је дошло до
нестанка тродимензионалног ликовног изражавања, али се поново јавља као
дводимензионална верзија - сликарство икона и фресака.94
Имајући у виду учење о тројичности и употреби икона Ислам је хришћане
оптуживао да су многобошци и идолопоклоници. На ове оптужбе одговорили
су византијски цареви са истока "чишћењем"- иконоборством, као
одговор на изазов Ислама. Процес иконоборства се јавио још од раног Хришћанства
позивајући се на старозаветне забране представљања Бога. Хеленисти су
против Хришћана употребили учење о умањењу важности идола у грчком паганизму
и створили учење о слици као средству приступа божанском прототипу, али
не и обитавалишту самог божанства. Када је Констанција, сестра цара Константина
посетила Јерусалим замолила је за слику Христову. Добила је одговор: "Облик
слуге који је Логос узео на себе у Исусу Хрпсту, није више реалан"
и да њена брига за материјалну слику Исусову није у домену вере.
Велика тријада
Позивање на тријаду из Микене, Египта или сумеровавилонаца: Отац, Мајка
и Син, односно Озирис, Изида и Хорус, неминовно доводе до тројности коју
образују појмови Небо, Земља и Човек којој се увек не разуме садржина
и смисао. Наравно то нас доводи и до једног изузетног, често и оспораваног
Генона који се базира на схватању да су садржаји традиционалних култура
и религија као и езотеријских наслеђа предања једне јединствене "Примордијалне
Традиције".
У светском скупу разноврсних традиција Генон не види
противуречје већ низ и допуњавања у континуитету од хиндуизма до разних
езотерија данашњице. У сваком случају посебно су значајна откривања садржаја
и елемената индоевропског наслеђа. Међутим, његово схватање о "Примордијалној
Традицији" и модерна Црква и "рационални академици" одбијају.
"Ради привођења Запада свести о коренима сопственог живота
и сопствене вредности... Генон нас позива да се окренемо Истоку."
Основна симболика тројства у религији Индоевропљана
је троугао, који представља трогубу природу свемира: небо, земља, човек.
Навише окренути троугао је соларан и симболизује живот, ватру, топлоту.
Наниже окренут троугао је лунаран у женском принципу и симболизује велику
мајку. Три преплетена троугла назначавају нераскидиво јединство три лица
Свете Тројице. У Египту троугао представља тријаду главних богова: Озириса,
Изиде и Хора. Грчко-римска делта симболизује врата живота, а код индоведа
троуглови окренути навише и наниже означавају шакту и шакти. Потребно
је рећи и то да је Трикветра трискелион троножни, трозначни симбол који
углавном значи исто као и кукасти крст, сунце на изласку, у зениту и на
заласку.95
Врло значајни су и полазни ставови о "заштити од
забуна и лажних изједначавања... која посебно потичу из хтења да се у
свакој традиционалној тројности, било која да је она, нађе један мање
или више тачан еквивалент хришћанском Тројству. Ова грешка није дело само
теолога, које бисмо још могли да оправдамојер желе да на тај начин сведу
све на своје посебно гледиште; оно што је најчудније, јесте то да ову
грешку праве људи којима је свака религија страна или су јој непријатељи,
а овде се подразумева Хришћанство... од њега мање или више несвесно праве
једну врсту појма за поређење на основу којег желе да искажу све остало.96
Далекоисточна Тријада припада врсти тројности коју образују два комплементарна
појма и трећи појам који је производ уједињења ова два прва, или, ако
хоћемо, њихове узајамне акције и реакције; ако се за симболе узму слике
позајмљене из људског подручја, три појма једне такве тројности могу дакле,
на један општи начин, бити представљене као Отац, Мајка и Син. Но, јасно
је да је ова три појма немогуће довести у везу са појмовима из хришћанског
Тројства".97 Два појма означена као Отац и Син могу се и упоредити
али трећи никако не може бити близак појму Мајке. Неке хришћанске секте
су "утврдиле" да је Свети Дух женског рода те је према томе
упоредив са појмом Мајке. Но таква његова природа се не слаже са улогом
коју има у настајању Христа.
Према томе, улога Светог Духа у настајању Христа одговара
потпуно индоведском Пуруши или "Небу", Девица је идентична Пракрити
или "Земљи", а Христ је "још очигледније истоветан са Универзалним
Човеком".
Разматрајући разне врсте тројности Генон је снажно захватио
и анализе ликовноиконографског представљања тројичног као и обоженог лика.
Наравно, основни облик тројичног у две форме - двојности био би троугао
са врхом окренутим на доле или на горе. Оба ова облика су у Хинду традицији
означени као Пуруша и Пракрити и као Небо н Земља у далекоисточној традицији.
Дакле, два супротстављена троугла, форма "пешчани сат" се на
овај начин могу лако протумачити као обожени лик Свеопштег Бога, Бог на
Небу и Земљи. На другој страни, такви троуглови, са једном заједничком
основом су по Генону два крајња појма четворности, односно ромба. Дакле
и на овај начин приступамо троуглу и ромбу као елементима геометризоване
ликовноиконографске схеме са шакастих гривни из Подунавља.
И више од тога, Генон долази до сазнања да је појам
Небо у каснијим фазама увек представљен кругом, а доњи појам Земља квадратом,
односно ромбом, а средњи појам тројства - Човек представља се крстом,
који је симбол "Универзалног Човека". Човек, постављен између
Неба и Земље је производ њиховог узајамног утицаја, двострука природа,
син Неба и Земље, посредник између Неба и Земље. "Небо прекрива,
Земља носи."
Врло значајно за просторе Подунавља је појава двоструке
спирале и њено трајно егзистирање, као и крста и његових развијених форми
у виду обичне и разгранате свастике какве су присутне на трибалским сребрним
појасевима типа Мраморац. Двострука спирала има изузетно важну улогу великог
пространства и разних народа, а пре свега Грчке. Двострука спирала се
повезује са космичким смислом у вези са "Јајетом Света", односно
хомерским и орфичким митом о настанку света из сребрног јајета Ноћи које
се повезује са два правца кружног кретања, односно свастикама.98 Двострука
спирала се може посматрати и као представа змије увијене око саме себе
у два супротна смера што не одступа од представе "Јаје Света"
јер је оно у разним традицијама упоређивано са симболом змије. Такав је
случај и са египатским Кнефом, представљеног у облику змије, која устима
ствара јаје, као и са келтско-друидским симболом "змијског јајета".
Још значајније је да се змија врло често представља као становник вода,
при чему се морамо присетити хиндуистичке митологије где по води клизи
"Јаје Света". Круг се дефинитивно затвара у односу на спиралу
на тај начин што се она заиста и везује за симболику воде.
"Јаје света" је представљено као "змијско",
а у извесним случајевима као "лабудово јаје". Код Етрураца двоструку
спиралу надвисује птица која је уствари представа "духа" или
"божанског даха". У Јеврејској митологији Постања оно је било
донешено до површине Воде. Код Грка из Лединог јајета, које је створио
Зевс у лику лабуда, излазе Диоскури. Симболично представљање лабуда је
врло битно повезано са хиперборејским Аполоном, односно Аполоном Беленусом,
дакле примордијалним Балом.99 У старој симболици двострука спирала је
често замењена са скупом два скупа концентричних кругова уписаних око
две тачке.
За неке графичке представе божанског врло је важна и
тројичност Духа, Душе и Тела.У овом односу појмова Дух се посматра као
мушки принцип, Душа као женски, а често се симболично приказују представљени
као Сунце и Месец. Наравно сунце се приказује као круг, односно као змија.
Круг је Небо, а ромб, односно квадрат је Земља.
Човек као средишњи део Велике Тријаде је посредник општења
између Неба и Земље. То његово успињање са Земље на Небо у различитим
традицијама је представљено као пењање на "Дрво Света".
Могуће је да представу света људи Неолита, индоевропљани,
ма где су се они налазили у том периоду историје, представу тројних богова
нису изградили у форми које су доспеле до нас али је извесно да обожене
ликовне схеме имају свој континуитет и објашњење. Где су праизвори и да
ли јединствена традиција постоји од "почетка света" не мора
бити примарно питање за континуитет индоевропљана и садржаје шакастих
гривни али је несумњиво важно питање тројних формација богова као и приказивање
њиховог обоженог лика на одређени начин од млађег каменог доба и првих
земљорадничких култура у облику троугла, ромба, крста, двоструке спирале
и круга.
Реминисценције паганског
На иконама раног Хришћанства нису ретке представе Претече
како показује прстом на јагње у смислу симбола благодати. То је била скривена
фигура јагњета - Христа нашег Господа, који се показао сагласно закону
"Пошто смо прихватили СТАРЕ ФИГУРЕ И СЕНКЕ као симболе истине, који
су предати Цркви.- С тога да бисмо свима очигледно представили, бар помоћу
боје, Онога који је савршен, одлучујемо да од сада Христос, наш Господ,
може да буде представљен у свом људском облику, а не као некад, у облику
јагњета... у његовом видљивом Богојављању (теофанији) свесни смо да на
тај начин прослављамо понизност Бога Слова". Ово је чинило део одлуке
црквеног сабора у Трулу.100
Одбрану икона је преузео усамљени Јован Дамаскин, скромни
монах из манастира Св. Сава у Палестини: "Ја представљам Бога, невидљивог
Бога, не као видљивог него у тој мери видљивог, уколико Он то постаје
за нас, када учествујемо у (Његовом) телу и крви — У раније време, Бог
бестелесан и безличан, није се могао приказати. Али данас,пошто се Бог
појавио у телу и живео мећу људима ја могу да представим оно што је у
Богу видљиво. Ја не обожавам материју него створитеља материје, који је
ради мене постао материја, који је узео живот у телу и који је преко материје
извршио своје спасење." Јован је пре свега обарао иконоборачку идентификацију
иконе са прототипом, идеју да је икона Бог.101
Тврђење да је Бог постао човек и да његова човечанска
природа поседује све особине људске природе је оваплоћени космички догађај.
Човек је створен да буде господар космоса и Створитељ га је позвао да
све створено приведе Богу. Његов пропуст да то учини представљао је космичку
катастрофу коју једино Створитељ може да исправи. У Исусу Христу су Бог
и човек једно. Рано поимање стварања и човекове судбине у Хришћанству
је нераздвојно од учења о Светом Духу. Григорије Назијански пише: "Кад
кажем Бог, мислим на Оца, Сина и Духа Светог". Догма о Светој Тројици
је за Грке одувек представљала светоотачко предање које је уобличено још
у IV веку: "Не схватам Једног све док нисам осветљен светлошћу Тројице.
Њих не разликујем све док нисам враћен к Једном. Кад размишљам о било
коме од Тројице мислим о њему као целини".102
Кападокијски оци су зато оптуживани за тритеизам а Григорије
је морао да пише чувени апологетски спис доказујући да не постоје три
Бога. Бог је једна суштина у три ипостаси и не постоје ни принципи ни
узроци који би били ранији од Тројице. Отац је узрок и принцип божанске
природе, која је у Сину и Духу. "Бог је заједничка природа Тројице,
али Отац је њихово јединство". Реч је Оцу као крајњем пореклу божанског
света: "Три су један Бог када су созецавани заједно; сваки (је Бог)
зато што (су) једносушни; три су један Бог због монархије (Оца)".
У византијском учењеу "Бог је у исто време монада и триада".103
За наше питање, које се односи на дубину везе симболике
божанског у ликовном смислу старих религија и хришћанства, па самнм тим
и бољег сагледавања и решавања симболике божанског у старим културама
врло важан је континуитет тих симбола, који су пренети са старих, хришћанством
сатанизованих богова на новог Бога, јединог бога актуелног Хришћанства.
Као што видимо, по много чему та традиција се директно надовезује на Велико
тројство пагана а и симболику божанског у виду основних универзалних геометријских
слика: круг-нимб, ромб, троугао, квадрат а који имају несумљиву традицију
од најстаријих времена приказивања божанског. Посебно је интересантно
наслањање на словенско Велико тројство богова и његову 'филозофију борбе
доброг и зла. Исто тако, несумњив је и континуитет у приказивању божанског
на предметима култа на словенским просторима, али и несловенским на Балкану
и предњој Азији.
У Хришћанству, као типу идеалистичке митологије "чулност
и естезичност се радикално губе... то је пре филозофија аскетизма и агностицизма".104
"Дух је оно што оживљава" а тело је према томе ништа. Филозофија
је на тај начин постала слушкиња теологије. Хришћанство је васпоставило
став да постоје две истине: за учене или апостоле и за лаике или народ.
Исходиште тога је у Христовим речима апостола: "Вама је дано да знате
тајне царства Божијега; а осталима у причама, да ГЛЕДАЈУЋИ НЕ ВИДЕ И ЧУЈУЋИ
НЕ РАЗУМЕЈУ". Према томе и смисао хришћанске уметности је да се она
"конкретно" не може опажати из њега самога, већ помоћу општег,
конвенцијом унапред утврђене алегорије - облика. То у суштини и није нешто
ново. Све религије пре тога су усвајале колективни симбол и алегорију
свог божанства. Поимање тога је условило забрану, која је била привремена,
произвођења представа и слика божанства, које се заснива на веровању у
магијску моћ слика, веровању које је било широко распрострањено и миленијумима
укорењено, да слике дају моћ над оним што приказују па према томе и над
Богом. То је у ранохришћанству постало недопустиво човеку.
"То што виднш - не видиш" је принцип на коме
је заснована целокупна црквена реторика. Чулно приказивање Бога подразумева
стицање власти над Њим, а црква је желела да сам Бог, не откривајући се
има власт над људима. Механизам примитивне свестн и магије не разликује
приказ појаве од предмета, суштине бића.105 На овим размишљањима се заснива
став да сликари у стању надахнућа прилазе самом Богу те су по статусу
истоветни свештенику, штоје, такође био разлог за забране стварања слика
и икона. Касније, у средњем веку Хришћанство одступа од овог апстракног
и дематеријализованог приказивања Бога и користи алегорију, пре свега
у сликарству да би очулотворило теме из Библије без обзира што је на тај
начин дошло до "порицања хришћанске истине", односно хришћанско
и паганско постају средство истог циља. Тиме се уствари прихватио континуитет.
Сва трагања за континуитетима прошлости наших простора
су, према томе, неодвојива од хришћанско-православних подлога. Основна
подлога је, видели смо установљавање Светог тројства и схватања да Свети
Дух произилази од Оца преко Сина. А функција иконе је решена још на сабору
у Никеји: "Знаци крста и свете слике било да су израђене бојом или
од камена треба да се стављају на посуде, одело, зидове, куће и на путеве...
више ће их поштовати љубећи их и падајући пред њима ничице... Ко-год поштује
једну слику, поштује особу коју ова предствља".106
Да закључимо, дакле, реч је о акултурацији античке цивилизације Грка,
Трачана, Илира, Римљана, Словена, хришћанског запада и истока при чему
су се одиграле бројне трансформације.
На небески Олимп долази нови Бог а сатанизовани стари
богови и њихови корпуси добијају подземље и онострано. Народи који су
касније примили хришћанство, разумљиво је више су задржали од старе
традиције, више тога је ушло у традицију цркве. На западу Европе је дошло
до радикалног одстрањивања наслага паганизма у народном животу па је и
хришћанска канонизација доследније спроведена. Али и у цркви, у просторима
подземног-сатанског, где су потиснути, налазимо старе богове. На многим
катедралама и црквама постоји тај потиснути божански свет, а најчешће
у представи Страшног суда. Ту су представе старих брадатих богова, богова
змајева и њихових персонификација. "Збуњује њена клесана декорација
колико по стилу толико и по иконографији сазданој од фантастичних људских
и животињских ликова..."107
Још изражајнији случај је у црквама у Србији. У унутрашњој
припрати Хиландара из XIV века је насликана Св. Тројица у виду анђела
са три главе, а слична представа је и у манастиру Матејчу. У параклису
Хиландара сликане су фреске и 1740. године а ту је Св. Тројица са три
лица и шест руку.108 Врло чест Христ је приказан са божанском симболиком
коју не чини само кружни нимб већ и троугао, конкавни ромб или конкавни
квадрат! Такав је случај са Христом из цркве Св. Архангела у Пећи где
је обожена моћ приказана кругом и ромбом.109 Још интересантнији
пример представља икона "Свете Тројице" из манастира Дечани
из XVI века.110 Христ је приказан са округлим нимбом,
Свети Дух - голубица је у конкавном ромбу и квадрату а БогОтац
са кружним нимбом у коме је двоструки ромб.
Ликовна симболика очигледно прати "већу моћ"
Св. Духа и Бога Оца - створитеља света. По томе се може слутити
да су ромб и троугао старији и моћнији од круга као соларног симбола.
Рекли бисмо да је то тако и у култури Неолита где идоли имају троугласте
а потом трапезоидне и ромбичне главе да би се потом појавио круг, односно
точак. Круг је створен и круг је затворен. Континунтет, дакле.
Представе на шакастим гривнама врло јасно означавају
континуитет Индоевропљана од њиховог досељавања до појаве хришћанства
и даље до данас. Рекло би се означавају и пут којим су се доселили у Подунавље
и Европу. |
