Због чега писање о Александру

Писање о тајни имена Александар има за последицу и закључке који доводе у сумњу познату и признату историју старог света у којој се српски и остали словенски народи не помињу као да нису постојали. Данас, на почетку трећег миленијума нове ере, словенски народи живе на огромним просторима и словенске државе заузимају око половину евро-азијске територије (четвртина светске територије), а бројчано има око 300 милиона људи. На другој половини евро-азијске територије живи око три милијарде људи, тј. десет пута више. На основу ове истине могу се поставити следећа питања:

1. Да ли је могуће да словенски народи који државотворно живе на половини евро-азијског простора више од хиљаду година, историјски нису постојали пре две хиљаде година?

Одговор је врло логичан: то није могуће.

2. Ко је највише страдао и нестајао у свим ратовима кроз историју од хиљаде година?

Највише је страдао и нестајао онај народ кога има сада најмање, јер је нестајање по природним зако-нима равномерно распоређено у дужем време-нском периоду.

Могуће је поставити још многа питања и изводити логичне и очигледне закључке и одговоре који су супротни важећем историјском мишљењу. Тежња ка истини је својствена многим људима. Знање, Разум и Вера сваког човека су покретачи његове борбе за истину о историји свог народа. Ово писање је жеља и потреба да се дође до истине о старим, далеким и „мало осветљеним“ временима српске историје. Писање о Александру је писање о важном делу историје старог света.

Историју најчешће пишу победници, а то је довољан разлог да не почива на истинама. Дакле, наш одговор на горе постављено питање је да историја само делимично почива на истинама. Много више она почива на разложним објашње-њима моћнијих.

Да ли се треба борити за истину у историји?

Одговор је: и да и не, зависно од стране.

Многи народи су кроз историју међусобно рато-вали. Увек се налазио неки разлог за ратовање што је за последицу имало међусобно убијање. Нај-простија слика ратовања је када једни убијају да би остварили свој циљ; то су нападачи. Други убијају бранећи се. Први су убице са предумишљајем, а други су убице у самоодбрани. Са гледишта разума и права, први сносе кривицу, а други се ослобађају кривице. Ако рат добије нападач, тада се пише историја у којој се поражени криви за изазивање рата и у којој је правда задовољена. Кроз историју се најчешће то и догађало и зато је историја опте-рећена многим неистинама.

Српски народ, а такође и остали словенски народи, је кроз своју познату историју углавном био поробљаван од стране других народа. Логично је да је у важећој светској историји представљен и описиван као кривац који је повремено неми-лосрдно кажњаван. То сигурно није тачно и зато је ово писање борба за истину о српској историји, а тиме и историји словенских народа који су некада били један народ. Све историјске чињенице, од времена наводног доласка Словена на Балкан, доказују истину о вечитој борби српског народа за слободу и живот.

Међутим, та истина истовремено оптерећује друге народе кривицом нападача и убица и због тога је толико велики отпор према преиспитивању исто-рије. Зато се многи људи и народи (државе) боре против истине, јер није лако живети са осећајем кривице својих предака и свог народа.

„Истину“ о догађајима из времена Александра Македонског су до наших дана много преписивали, дописивали, измишљали, те је врло тешко видети праву „слику“ тадашњих догађаја. Претпоставка да је реч-име Александар потпуно српска (словенска) је доста вероватна. Међутим, доказивања такве претпоставке је врло тешко. Управо та стварност да је врло тешко уверити „неверног Тому“ у овакву тврдњу подстиче писање овог текста.

Веровање Срба и сродних народа да Александар Македонски има словенске корене је за њих најбољи ЛЕК , најлепши САН и највећи ДАР. Учени и умни људи требају знати и разумети ову поруку, јер се једино тако може веровати.

Међутим, живот је низ догађаја који се одвијају по природним законима. Први и најважнији природни закон је закон инерције. Суштина тог закона казује да је потребна сила како би се нешто променило. Како спречити писање и штампање милиона књига које садрже велике неистине? Како променити мишљење и веровање људи који су годинама слушали и учили „једину истину“ или неистину?

Александар Македонски је живео и био цар пре више од две хиљаде и триста година у области садашње Македоније (северна Грчка, јужна Бугарска и република Македонија) што обухвата шире подручју око града Солуна. Историјске чињенице о освајањима земаља од стране Алекса-ндра Македонског су резултат многих писања, пре-писивања, дописивања, приповедања, измишљања и слично. Тешко је одвојити истину од лажи и легенду од мита. Александар је и као личност и као освајач био занимљив за различите људе, као што су историчари, писци, приповедачи, чаробњаци, мађионичари, астролози, проповедници, пророци итд. На путу ка истини о старим временима служимо се знањем из доступних књига и разумом који поставља питање да ли је неки дигађај могућ и са којом вероватноћом? На пример: На врх неке високе планине може се попети човек, али не сваки. Може тек један у хиљаду или у милион. На сличан начин се могу проценити приче и записи о Александру Македонском. Многе од тих прича нису могуће, једноставно нису стварне, али су потребне из неког другог разлога.

Једно питање даје одговоре на сва друга питања: Да ли је Александар Македонски пореклом од словенског народа који је тада живео на тим просторима? Званична историја каже да тада, на тим просторима, нису живели словенски народи. Значи да је одговор на наше питање одричан. Следеће питање је: Које је онда порекло Алек-сандра Великог? Астролози имају своју теорију о зачећу и рођењу Александра којом му одређују судбину будућег Цара и Бога. Међутим, то су само основе за митологију. Званична историја каже да није био Грк, али је наводно имао грчке учитеље. Отац му се звао Филип, а то је грчка реч и име, што би на српском језику значило Милан или Љубен.

Неспорна је чињеница да у врме Александра Македонског грчка држава није постојала као класична држава народа. Постојали су грчки градови. Највећи грчки град у време Александра Великог је била Атина. Према попису из тог времена у Атини је живело четрдесет хиљада Атињана и сто двадесет хиљада не-Атињана (робова). Ту се крије кључ свих истина. Каква је била стварност пре две хиљаде година? Одговора нема јер су доказ остављали четрдесет хиљада Атињана. Оних сто двадесет хиљада не-Атињана („странаца“, робова) који су служили Атињане, историјски није постојало, иако имају своје потомке и данас. Зато је разумано да одговор на поста-вљено питање потражимо оваквим размишљањем:

Догађања од пре две хиљаде година су врло сли-чна догађањима од пре хиљаду година или од пре двеста година или ономе што се данас догађа. Човек је само део природе и догађаји се одвијају по природним законима који су врло постојани.

Како то да се не зна ко су били ти „странци“ којих је било сто двадесет хиљада, три пута више од Атињана?

Како то да се не зна историјска судбина ниједног античког народа са Балкана, а о Грцима се зна све?

Како су се сви узгред помињани антички народи изгубили и нестали, а Грци су остали ту где су били и пре две хиљада година?

Како је могуће да у „сеоби народа“, у шестом веку нове ере, сви ти антички народи нестану, „претопе се“, изгубе своје име и своју историју, а остану само Грци?

Како је могуће да, после те наводне „сеобе народа“ у шестом веку нове ере, скоро цело балканско полуострво (више од 80%) буде насељено словенским народом?

Како је тај словенски народ, бројнији од свих осталих народа на Балкану, прихватао да живи као поробљен народ?

Ова питања указују на многе непобитне, а прећутане историјске чињенице које се морају ставити на пиједестал истине, изнад прихваћених историјских лажи. Те историјске лажи се стално, са много разлога и врло жилаво, одржавају у данашњем свету и животу.

Већ је речено да је кључ истине очигледан кроз бројеве четрдесет хиљада Атињана и сто двадесет хиљада не-Атињана (робови, слуге, странци и слично). Овакви подаци се могу наћи у школским књигама за античку историју. Садашњи Грци, а тако је било одувек, пишу и изговарају речи Срби и Србија као Серви и Сервија. Латини и сви остали европски народи пишу и изговарају те речи као Серби и Сербиа.

Ако узмемо речник било ког од европских језика налазимо реч „серве“ са значењем „роб, слуга“ Те речи, као и многе друге, преузете су из латинског или грчког језика. И у речнику српског језика постоји реч сервис-услуга. Ту се затвара круг. У Атини је у време Александра живело четрдесет хиљада Атињана и сто двадесет хиљада „серва“ (срба).

Зашто Грци изговарају и називају Србе као Серви? Глас „е“ умеће се због лакшег изговора везаних сугласника „ср“, а глас и слово „б“ не постоји у грчком језику. У таквим случајевима се тај глас и слово замењује неким другим гласом и словом (најчешће словом „в“, „д“ итд). Типичан пример је Византија - Бизантија. Сада се поставља питање да ли су Срби добили име од Грка, тј., од грчке речи „серв“, или су Грци искористили име Срби за назив оних људи који су били робови или слуге. С обзиром да у српском језику постоје гласови „б“ и „в“, немогуће је да је та реч преузета из грчког језика, јер се поставља питање зашто се мења изговор. Чини се најлогичнијим и највероватнијим да је појам и реч „серв“ у свим европским језицима преузет из латинског језика, а Латини су ту реч преузели од Грка који за Србе кажу „серви“.

Срби и Грци су живели хиљадама година у заједничком окружењу, тако што су Грци у почетку оснивали мање колоније у местима која су била важна за трговину. Касније су се те колоније све више увећавале и груписле у градове (полисе). Овом иде у прилог чињеница да на скоро целом Балкану данас живе Словенски народи као што су и некад живели. Уз увећање имања, новца, знања и власти, Грци су имали све већи значај. С обзиром на доминацију писма, трговине и комуникације, они су остављали највше писаних трагова о тадашњим догађањима. Они су писали стару историју или преписивали и записивали постојећу, остављајући тиме свој печат.

Слуге и робови (серви) историјски нису „постојали“. Они су радили у пољопривреди, они су зидали зграде богатим трговацима и властодржцима, они су зидали тврђаве градова и војних логора. У рату су били слуге и војници. „Овакви“ људи за историју нису битни, као што је и данас. Обичан свет треба само да ради, гледа телевизију и гласа за „добру“ власт.

Сваки слуга (роб) највише жели да не буде роб (слуга), да буде нешто више: можда војник, чувар, трговац, господар, краљ или цар. Људска жеља и машта немају границе. Ако је услов за виши сталеж то да се научи други језик, промени име, забораве родитељи, прими друга вера, није чудо што је велики број људи спреман на такве жртве. На тај начин „робови“ постају господа, господари, влас-ници, власт и слично. Тако долази до „пре-ображења“ односно до претапања. Зар данас не желе скоро сви народи да се преобрате и претопе у Европљане или Американце? Овакве промене, у свим временима, изазивају још веће промене у свести већине људи. Стид о „ропском“ пореклу и страх да се точак историје не врати уназад, основни су покретачи мржње „нововераца“ (у турској власти – потурице) према својим старим рођацима.

Данас на Балкану постоје, и живе одвојено, седам словенских народа са својим државама и „краљевима“, а постоји још неколико мањинских словенских група које такође желе да буду посебан народ. Без обзира што се језички скоро уопште не разликују, већина словенских народа стално и упорно доказује своје особености и своју старост, бежећи од свог окружења и тражећи пријатеље и сараднике далеко у свету. Како смешно (ако није жалосно) изгледају неке нове речи које се измишљају да би се разликовале од српских. На срећу, језик је „велика и тврда зграда“ коју није лако рушити и зато представља највећу археолошку збирку сваког народа. Зато с поносом, после хиљаде година латинизовања и хеленизовања и петсто година турчења, изговарамо и разумемо реч и име Александар на потпуно исти начин као и његови творци пре више од две хиљаде година.