1.

Arkona, na ostrvu Rugenu, gde se nekada uzdizao hram posvećen vrhovnom slovenskom bogu Svetovidu, danas je prostor mistično-idilične lepote, za koji se ne može ni po čemu pretpostaviti da je pre mnogo vekova bio poprište dramatičnih istorijskih događaja. Arkona predstavlja krajnju tačku na ostrvu: nalazi se na hridini, to je proplanak koji se sa četrdeset metara visine obrušava u more. Mesto je obraslo rastinjem, voda neprekidno grize, otkida i oburvava liticu klifa i on gubi svake treće godine po metar zemlje. To je ujedno i najsevernija tačka Nemačke. Još uvek se vide tragovi temelja bedema grada u kome se sve do Vidovdana 1168. ili 1169. godine nalazio hram posvećen Svetovidu, koji su srušili Danci, pod vodstvom biskupa Absalona i kralja Valdemara, i njihovi saveznici Saksonci, pod vodstvom kralja Henrika.
Ostrvo Rugen, koje su Sloveni zvali Rujan, na čijem se kraju nalazi Arkona, odlikuje bujno raslinje, a sam predeo izvesna blagorodnost, umilnost i lepota. Čini se da nije moglo bili slučajno što je to mesto bilo određeno za svetilište vrhovnom bogu paganskih zapadnih Slovena. Na samo kilometar od Arkone nalazi se selo Vit u kome je crkvica sa slikom na zidu Hristovog prelaska preko vode - što je metafora za dolazak hrišćanstva na ostrvo vodenim putem, preko mora. Jedanaest kilometara južno od Arkone nalazi se crkva u Alterkirhenu; nju je krajem XII veka podigao Absalon, biskup-ratnik koji je uništio utvrđenje i Svetovidov kult. Ova crkva je za nas zanimljiva zbog dve stvari: najpre, u njoj se nalazi kamen ugrabljen iz nekadašnje slovenske riznice, bareljef koji predstavlja Svetovidovog sveštenika sa rogom vina u ruci kako stoji na maloj piramidi. Upravo tako sveštenika paganske slovenske religije opisuje Sakso Gramatik. Inače, kamen je oboren da bi se na taj načm izrazila pobeda hrišćanstva nad paganizmom. Druga zanimljiva pojedinost je da se u ovoj crkvi i dan danas može videti kamena krstionica sa četiri glave koje gledaju na četiri strane sveta. Ona je predstavljala nekadašnje vrhovno božanstvo ovog ostrva i cele Slavije i ljudi je i danas zovu „Svetovid".
Ostrvo Rujan ima mnogo mesta (sela, zaseoka, brežuljaka, različitih toponima) koja u sebi nose reč „sveti". Svantov, na primer. Ili - Sveta Gora, brdo nekadašnjeg paganskog kulta, koje i danas, u dvadeset i prvom veku nosi to ime, što nije ni čudno ako se zna da je ostrvo Rujan i u bukvalnom smislu predstavljalo Svetu Goru paganske religije svih Slovena.

Svetovidov sveštenik, sa rogom vina u ruci.

Krstionica iz Altenkirhena, sa četiri glave.

Mitsko ostrvo Bujan, koje se pominje u mnogim legendama i starim ruskim hronikama, podudara se po geografskim i istorijskim obeležjima, čini se, sa ostrvom Rujan. Slovensko pagansko svetilište pod Svetovidom je jedno od najstarijih kultnih mesta Slovena. Bujan je, pak, legendarno ostrvo, obraslo moćnim rastinjem. Naši preci zamišljali su na tom ostrvu raj. U drevnim slovenskim pričama pominjao se kamen Alatir kao „beli kamen na Bujanu", a predstavljao je Sunce. Alatu je u ruskim basmama, pesmama-legendama i bilinama, kamen - „otac svih kamenova, „centar magičnih koordinata sveta". Na Alatiru sedi Zora-devojka. O njoj govore narodne priče Slovena. U rano jutro Zora-devojka isplovljava u zlatnom čunu i vesla srebrnim veslom. Na Bujanu/Rujnu žive, po pričama, zmija ogromnih dimenzija, ptica sa gvozdenim kljunom i zlatna pčela. Ova tri stvorenja pred ostrvom podižu morske talase, vetar i gromove, odakle u sve pravce širom sveta kreće oluja.
Rujan se i danas odlikuje neobičnom prirodnom lepotom. To je prirodni park, i kao takav životno stanište mnogobrojnih jelena, zečeva, konja, lisica; najprijatniji deo ovog prostora svakako čine gume, koje u jesenjim mesecima imaju upravo boju ruja, što se može povezati s imenom ostrva. Prelepe šume Jasmunda su stanište nekadašnjeg kulta boga Pizamara, koga pominje jedna islandska saga. Čitajući različite srednjovekovne hronike, mi se susrećemo uvek iznova sa različitim slovenskim panteonima. Čini se da drevnim, mahom hrišćanskim letopiscima, slovenski bogovi nisu toliko uzbudljivi da moraju o njima da ostave potpuno pouzdano svedočanstvo. Za sve njih se može reći da nemaju baš mnogo poštovanja prema paganskoj veri svojih suseda, Venda, što je uobičajeni hrišćanski ostrakizam toga doba, koji u paganskoj religiji vidi „đavolju veru".
Lepota ostrva, na čijim se obroncima drveće oburvava na obalu ispod i daje čudesni izgled obali, bila je velika inspiracija slikarima. Rujan se povezuje sa izvesnim rusoovskim „povratkom prirodi'', naročito u delima nemačkih romantičara XIX veka. Ljudska bića na slici Kaspara Davida Fridriha kao da se klanjaju božanskoj lepoti mora, neba i zemlje. Krečnjački klifovi Rujna nalikuju glečeru koji se obrušava u more, a celi prizor nadvisuje i uokviruje orijasko drveće: čovek jc mali pred lepotom i snagom prirodnih elemenata.

2.

Ali, ovo ostrvo je dalo i drugačiju inspiraciju. Na Vidovdan, 28. juna 1168. ili 1169. godine, Danci predvođeni biskupom Absalonom i kraljem Valdemarom (koji je, zanimljivosti radi, po rođenju dobio ime Vladimir, po Vladimiru Monomahu od Kijeva, dedi njegove majke Ingeborg), uništili su glavni centar slovenske religije, grad, tvrđavu i svetilište Arkonu na severu ostrva Rujan. Istorijska slika Lauritsa Tuksena iz 1894. označava ovaj, za Dance neobično važan istorijski događaj. Utemeljenje danske države kao da počiva na slomu paganske slovenske religije.
Vidovdan, dan na koji se desila ova pošast po Slovene, izabran je namerno. To je bio praznik Svetog Vita Korvejskog, čime su hrišćanski pobednici želeli jednom za svagda da učine kraj kultu vrhovnog slovenskog boga Svetovida i da ga zamene praznikom hrišćanskog sveca, sličnog imena. Ne treba smetnuti s uma da je paganski praznik Svetovida, mada ga Sakso opisuje kao jesenji, verovatno bio slavljen u doba sva četiri godišnja solsticija, tako da nije isključeno da je napad bio u vreme junske ravnodnevice.
Prvobitni plan Danaca bio je da se prestonica nove države prenese upravo na Arkonu. Međutim, od ovoga se odustalo zbog blizine suseda, u koje Danci nisu mogli da imaju poverenja, iako su u pohodu na Vende bili njihovi koalicioni partneri - Saksonaca. Biskup Absalon je umesto Arkone utvrdio Kopenhagen kao prestonicu države. Etimološki, „Kopenhageu" znači „trgovačka luka" i izabran je zbog nesigurnog (suviše isturenog položaja) Arkone, koju su na kraju i preuzcli nemaćki saveznici.
U uništenju paganske religije baltičkih Slovena ključnu ulogu pored državotvornih Danaca ima i katolička crkva. Bilo je mnogih neuspešnih pokušaja u tom smislu, ali je preokret nastupio s krstaškim ratovima. Tokom XII veka crkva je, zahvaljujući templarima, hospitalerima i ostalim redovima, došla do materijalnog bogatstva koje joj je donelo odlučujuću prednost u odnosu na paganske Slovene. Osim toga, prvi krstaški ratovi - još od kraja XI stoleća - rasplamsali su žar hrišćana za ideju pokrštavanja drugih naroda. Taj zanos je trajao tokom celog XII veka. Danski istraživač Erling Hagensen u svojoj knjizi ''The Templar's Secret Island'' (Tajno ostrvo templara) dokazuje prisustvo monaha, pripadnika ovog reda, i njihovu karakterističnu crkvenu arhitekturu u neposrednoj blizini ostrva Rujan, na danskom ostrvu Bornholm. Period nastanka tih sakralnih objekata upravo je kasni XII vek - što je indikator do sada nepoznate veze, ali koji sugeriše sa kakvim su stvarnim neprijateljima Vendi tada bili suočeni. Sloveni su na tim prostorima, pa, dakle, i na ostrvu Rujan, živeli već šest vekova - počev od VI stoleća.
Sveti Bernard od Klervoa (Bernard de Clairvaux) sveštenik cistercitskog reda, izdao je, na zapovest pape Eugena III, proglas za drugi krstaški rat na Vende godine 1147. Prvobitna zamisao da se tada krene u Svetu zemlju nije se dopala nemačkim prinčevima zbog udaljenosti Palestine i ranijih neuspeha. Vendi su bili bliži, a njihova teritorija manje zahtevna terra missionaris. Ključne reči Bernarda od Klervoa u pismu u kojem se obratio svim prinčevima i sveštenicima u Nemačkoj bile su: ...da naprave invaziju na Slaviju i da ne sklapaju nikakav mir sa Vendima, niti da primaju bilo kakvu odštetu (naknadu), niti bilo kakav danak (porez) od njih sve dok ili religija toga naroda ili čitav taj (vendski) narod ne budu uništeni. ("...Illud enim omnimodo interdicimus, ne qua ratione ineant foedus cum eis, neque pro pecunio, negue pro tribute, donec, auxillante Deo, aut ritus ipse, aut natio deleatur." Bernard, ''Epistola'' 457, PL 182, p. 652)
Ovde, dakle, vidimo pun izraz nasilne konverzije: to je bilo istovremeno osvajanje i nametanje vere. Iako ovaj krstaški pohod na Vende u tim godinama nije uspeo, on je označio početak kraja i pripremio teren za konačnu i beskompromisnu akciju koja je krajem XII veka stavila tačku na religiju i slobodu (pa i na samo fizičko postojanjc) baltičkih Slovena. Danas, na teritoriji Nemačke, među osamdeset miliona Nemaca živi svega sedamdesetak hiljada Lužičkih Srba, dok u Poljskoj živi zanemarljivi broj Kašuba: i jedni i drugi su potomci Venda.

Sveti Bernard od Klervoa

3.

Sva tri srednjovekovna pisca u našem izboru, koji pišu o Vendima i Rujnu, bili su ljudi crkve, pri tom i svedoci velike akcije pokrštavanja Slovena tokom XI i XII stoleća. Sva trojica su svoja dela pisali na latinskom, koji je lingua franca Evrope toga vremena.
Adam iz Bremena (rođen pre 1050. godine, umro najverovatnije između 1081. i 1085) bio je učitelj i kanonik gradske katedrale. Bremen je u njegovo vreme imao ambiciju da postane i hrišćanska arhiepiskopija Slavije (slovenskih zemalja), sa kojom se graničio. U to doba, Slavija je obuhvatala celu današnju severnu i istočnu Nemačku i neka danska ostrva. Adam pomno ispisuje regije i granice u kojima žive slovenska plemena: Vilci, Vagrinci, Rerići, Obodriti, Polabljani, Kesinjani, Circipani, Tolosati, Retari, Doksanci, Ljubužani, Stoderani, Ljutići. Slično Indijancima Seveme Amerike ili popisu plemena i rodova koje iznosi Homer pred zidinama Troje, ovo Adamovo knjigovodstvo govori o flotantnim masama Slovena i njihovom rodovskom društvu, naspram u to vreme sve organizovanijeg feudalnog društva Germana, Danaca i Saksonaca, onih koji će, sa moćnom, ujedinjujućom i nadnacionalnom crkvom, krenuti u rat protiv svojih paganskih suseda. Kanonik iz Bremena je beležio ispovesti putnika, trgovaca, moreplovaca i misionara o slovenskom paganizmu, imao je pristup arhiepiskopskoj arhivi. I on opisuje pokušaje hristijanizacije Bodrića, slovenskih stanovnika na obalama Baltičkog mora. Njegovo delo Gesta Hammarbungensis ecclesiae pontificatum bavi se istorijom bremenske arhiepiskopije i geografskim i istorijskim podacima o baltičkim paganskim narodima, Slovenima i Šveđanima, kao i o neverovatnim, mitskim zajednicama: Amazonkama, psoglavima (kinocefalima), kiklopima, jednonogim ljudožderima. Adam Bremenski ni najmanje ne sumnja u njihovo postojanje. Njegovi opisi su krajnje živopisni: „Neki pričaju da Amazonke začnu kad piju vodu. Drugi pričaju da zatrudne sa trgovcima na proputovanju ili sa ratnim zarobljenicima koje drže kod sebe, ili sa drugim čudovištima koja tamo nisu neuobičajena. Ja držim da je poslednje obaveštenje najverodostojnije. Jer ta deca koju one rađaju, postaju, ukoliko su muškog pola psoglavi (kinocefali), a ukoliko su ženskog roda - izuzetno lepe žene. Žene žive zajedno i izbegavaju suživot sa muškarcima, a ukoliko im se muškarci približe, one ih odbijaju na muški način. Kinocefali su oni koji od grudi i naviše imaju pseće glave. U Rusiji se često mogu videti u zarobljeništvu i u njihovom lavežu se mogu uhvatiti reči''.
Zanimljivo je da Sakso Gramatik sto pedeset godina posle Adama oduška srednjovekovnom sujeverju i demonologiji daje neuporedivo ređe. Prilikom opisa rušenja Svetovidovog hrama na Arkoni, Sakso završava scenu rečima:
„Tada se ukaza demon u obliku jedne cme životinje koja iskoči pred očima onih koji su stajali unaokolo". Kod Helmolda ovakvih opisa nema. Kao da je svet postao racionalniji tokom jednog veka, pa pravo da nešto bude zapisano mora da ima očevice i racionalnu ljudsku misao za svedoka. Doduše, Evropi tek prethode egzorcizam veštica i auto da fe jeretika.
Princip učenog kanonika iz Bremena je da izbegava zadržavanje na neznabožačkim stvarima. Inutile est acta non credentium scrutari. Detaljniji je kada piše o paganskim bogovima Skandinavaca, Odinu, Toru i Friku, nego o slovenskim. Međutim, on pomno i detaljno opisuje slovenska plemena, kao i geografske oblasti u kojima žive, kao i uzastopna prihvatanja i odbacivanja hrišćanstva Slovena (mada, ovde meša prvobitnu hristijanizaciju slovenskih naroda sa onom koju je izvršio Karlo Veliki nad Saksoncima). On opisuje grad Retru u kojoj je bio hram posvećen slovenskom božanstvu Radogostu. Naravno, on ga naziva demonom: quorum princeps est Radigost. Govori o slovenskoj netrpeljivosti prema hrišćanima, mučenjima i ubijanju hrišćanskih misionara. Adam Bremenski potvrđuje da je pleme Rujanaca bilo najprivrženije kultu paganskih bogova, dakle, da je Rujan neka vrsta neformalne Svete Gore paganskih Slovena. Iako je nedvosmisleno negativno određen u odnosu na slovenske (kao uostalom i švedske) pagane, on ističe "da se ne može nigde naći časmji niti gostoljubiviji narod /od slovenskog/" - istovetno zapažanje o Slovenima nalazimo i kod Helmolda, vek kasnije.) Možda je najzanimljiviji njegov opis slovenske metropole Jumne, koja se nalazila na obalama Baltičkog mora. Jumne je najveći od svih evropskih gradova, uključujući i Konstantinopolj.
Adam Bremenski često, u maniru srednjovekovnih pisaca, citira Sveto pismo ili klasike rimske književnosti.
On veruje u srodstvo sujeverja Slovena, Saksonaca i Skandinavaca. I kao i naši srednjovekovni letopisci i dijaci po manastirima, on dovodi istinite i neobične društvene događaje u vezu sa neobičaim prirodnim pojavama. Smrt vojvode Gotsalka i proterivanje arhibiskupa iz Šlezviga on povezuje sa Halejevom kometom, koja je „upozorenje na nesreće koje su nas pogodile".
Kao da čitamo naše monahe koji na marginama crkvenih knjiga zapisuju:
Istekoše dve zvezde opašate, jedna od vstoka, a druga od zapada. I čuma bist po vsej zemlji. Bist glad krepk po vsudu.

Sakso Gramatik

4.

Sakso Gramatik (oko 1150 - oko 1220), danski hroničar, rodom sa Zelanda (Šjelanda), pisac je dela Gesta Danorum (Dela Danaca). Njegovi sunarodnici ga smatraju svojim prvim modernim istoričarem. Ime Sakso je bilo uobičajeno za Dansku toga vremena. Gramaticus (Učeni) je dodatak koji mu je dodeljen kasnije, počev od Julandske hronike. Gramaticima su nazivani učeni ljudi i u pravoslavnoj crkvi (kako možemo videti u Starim srpskim zapisima i natpisima Ljubomira Stojanovića). Iako je čovek srednjeg veka, mi ga doživljavamo kao ličnost renesanse. Živeo je u doba utemeljenja danske države i ekspanzionističkih ratova protiv slovenskih Venda. Dolazi iz ratničke porodice i pretpostavlja se da je bio vojnik u kraljevoj gardi. Njegov briljantni stil latinskog jezika sugeriše da je stekao obrazovanje na Sorboni, gde su inače imali običaj da odlaze sinovi danskih plemića toga doba. Njegov lični zaštitnik bio je arhibiskup Lunda, Absalon, osnivač Kopenbagena. Na spisku klera u Lundu nalazimo i Saksovo ime, što znači da je imao i svešteničko zvanje. U toku pohoda na paganske Slovene, Vende, bio je lični sekretar Absalona, prema kome ne krije divljenje, često ga opisujući kao energičnu, hrabru i lidersku ličnost - lidersku čak i u odnosu na kralja Valdemara. Kao hroničar, on razdvaja danske vladare na slabe i jake: tako hvali Valdemara u odnosu na njegovog prethodnika, kralja Svena (zbog toga što je Sven, iako danski suveren, bio odan Svetovidovom slovenskom kultu čijem hramu je darivao i jedan skupocem pehar - neoprostivi greh u Saksovim očima).
Saksov cilj bio je da Gesta Danorum proslave otadžbinu, gde mu je uzor bio Vergilijeva Eneida i njen svet državotvornih pčela koje izgrađuju Rim. Dosta toga duguje i Platonu, učitelj u sjajnom latinskom stilu bio mu jc Ciceron, ali treba naglasiti - on je književnik par excellence, sa odličnim darom opservacije i ne malom veštinom u oblikovanju konvulzivnih dogadaja kojima je bio svedok.
Iako je mnogo pouzdaniji i racionalniji od Adama Bremenskog, on nije istoričar čije sudove možemo uzeti bez ostatka. Neki njegovi istorijski izvori nisu sasvim pouzdani, s obzirom na to da je vođen propagandističkom idejom o spoljašnjem neprijatelju (Vendima), koji su se sami - navodno - diskvalifikovali zbog zla koje su činili Dancima. (U tom smislu valja videti tekst Pola-Grindera Hansena o Saksovoj propagandi protiv Venda). Delo Gesta Danorum objavljeno je u Parizu 1514. godine. Nakon što je postalo poznato u doba renesanse, dobilo je mnogo pohvala: jedna se ističe, to su reči Erazma Roterdamskog koji ne može da sakrije čudenje kako jedan Danac iz tog perioda ima toliku moć elokvencije. Ono po čemu je Saksovo delo danas najviše poznato jeste njegova povest o danskom princu Amletu, koja je bila neposredan izvor Vilijemu Šekspiru za njegovu tragediju Hamlet (premijerno izvedena 1604. godine). Povest o Amletu čini sadržaj treće i četvrte knjige Dela Danaca, a nije poznato da li se Sakso za nju kao pisac poslužio usmenom predajom ili još ranije zabeleženom islandskom legendom - Skjoldunga sagom (Skjoldungovom sagom). U našem izboru mi donosimo sadržaj najvećeg dela četrnaeste knjige Saksove povesti, u kojoj su opisani danski ratovi sa Vendima i slovenskim narodima Pomeranije. Iako postoji očigledna politička tendencija, mi vidimo jedan razgovetan, razložan i književno veoma zanimljiv tekst: vidimo pisca sa suptilnim osećanjem za detalj, gde mali događaji dobijaju značaj u okviru velikih, sudbonosnih tema. Na primer: kada Sakso opisuje početak pada Arkone, čitamo o jednom, čini se, malo važnom događaju i smelosti jednog jedinog čoveka, čiji akt - paljenje jednog slučajno nebranjenog nasipa na kuli Arkonjana, označava početak kraja bitke za utvrđenje. To će povući branioce u nezaustavljivu propast. Saksov neosporni književni talenat nalazi se i u veštom psihološkom razvrstavanju raznih ratnika i učesnika dogadaja na obema stranama u skladu sa njihovim karakterima - na hrabre, neodlučne, mudre, podle, konformiste, brzoplete, profitere, strašljivce. Kombinujući sistem malog sa velikim, pisac nam vrlo ubedljivo dočarava scene u kojima se događaju sudbinski preokreti. Posebno se ističu opisi događaja na bojnim lađama, marševima, kroz močvare, u toku pregovora zaraćenih strana, gde pobeđuju lukavstvo, veština, opreznost, ali i odlučnost, ratna opsena, sposobnost da se predvidi reakcija neprijatelja.
Njegov spis govori o događajima i o ljudima. Indikativan je opis Niklotovog sina Prislava. Dok je njegov otac prikazan kao tvrdoglavi paganin i slovenski ratni vođa, koji doživljava pogibiju u boju zbog bahatosti i potcenjivanja neprijatelja, i kome odsecaju glavu (siično knezu Lazaru u istoriji i u srpskoj narodnoj pesmi), njegov sin je sasvim izvesno neobičan čovek (ili čovek, u toj situaciji neobičnog držanja) i čije reči, mada svakako obojene Saksovom hrišćanskom propagandom, opisuju jednu markantnu, reklo bi se arhiizdajničku figuru. Motivaciju, međutim, Prislav je našao u veri: on je hrišćanin koji prezire oca Niklota, njegove zločine i njegovu pagansku religiju, „Njegov (Niklotov, prim. prev.) sin Prislav, koga proteraše iz otadžbine i koji beše prebegao Dancima jer je voleo hrišćanstvo, a gnušao se paganskog bezverja, sedeo je i jeo kada je vest (o očevoj pogibiji) stigla do njega. Za trenutak on ostavi hranu da stoji, sede oborene glave, sa rukom ispod obraza, a onda reče kako je to zapravo jedino ispravno - da jedan takav bogohulnik, kao što je bio njegov otac, pogine na takav način, na užas i upozorenje ostalima. (...) Njegova snaga je bila velika, ali je njegova odanost hrišćanstvu bila još veća. On uistinu nije znao nijednog čoveka koji je bio gori neprijatelj hrišćanske vere od njegovog oca. Zato je bilo teško odlučitl se šta je kod njega bilo značajnije: snaga duha ili pobožne reči. On takođe nije imao prevelikog sažaljenja prema svojoj otadžbini, naprotiv: dok su mu druga dva naroda pljačkali zemlju, baš on je bio taj koji im je pokazivao put i podsticao ih da to čine". (podvukao prev.).
Nismo ubeđeni da je Sakso uspeo da bez ostatka, književno ubedljivim sredstvima, pokaže svu težinu i tragiku Prislavljevog položaja - pod uslovom i da poverujemo da je bio baš zakleti hrišćanin i strasni protivnik svome ocu. Ima detalja u Saksovom delu, kao što vidimo, koja odišu antislovenskom i antipaganskom propagandom i koji pojedine postupke, delanje junaka ili drugo šta čine psihološki neuverljivim. Opisujući Svetovidov hram u Arkoni, on ističe kako sveštenik, flamen, nije smeo ni da diše u prisustvoi kipa-božanstva. Malo dalje, međutim, opisujući Rujevitov hram u Korenici (Karencu), on govori da su grudi idola bile prekrivene ptičjom nečisti. U polumraku hrama, ispod krova, bilo je, naime, golubova. Ova dva potpuno suprotstavljena iskaza svedoče o Saksovoj hrišćanskoj neobjektivnosti pošto je teško poverovati da se kult jednog božanstva Rujna čuva uz veliko strahopoštovanje, a drugi - samo malo dalje - kao degradirani i degenerisani zapostavlja do te mere da ga ptice ukrašavaju svojom pogani. Međutim, i pored ovoga, mi vidimo Saksa kao vrhunskog pisca koji uključuje elemente pripovedanja sposobne da ubedljivo dočaraju događaje i scene. Njegovo pisanje nije poput Helmoldovog monotonog knjigovodstveno-sivog nabrajanja činjenica. Kada opisuje veliku hladnoću koja je zadesila Dance prilikom jednog zimskog pohoda na Vende, on nam govori kako su, kopajući rupe u zemlji, u tom periodu, oni naišli na zmije, koje su, međutim, bile potpuno umrtvljene hibernacijom i jezivom hladnoćom. Hladnoća je bila tolika da niko od ljudi koji bi nešto radio napolju nije mogao da drži istovremeno obe ruke van džepova, već samo jednu. Slika zime je ubedljiva, a dokumentarni snimak zimskog pohoda živopisan i precizan.

5.

Pastor crkve u Bozauu na Plonu, rođen izmedu 1118. i 1125. godine, Helmold, pisac je dela Chronica Slavorum (Slovenska hronika), i njegovo delo je jedan od najvažnijih srednjovekovnih izvora o Slovenima. Helmoldova knjiga je zasnovana na ličnim iskustvima, izveštajima savremenika i, u manjoj meri, pisanim dokumentima (posebno - spisima Adama Bremenskog). U Bozauu je završio svoju hroniku: prvu knjigu između jula 1167. i juna 1168, drugu pred kraj godine 1172. Najstarija kopija njegove Hronike datira od pre 1400. i sačuvana je u biblioteci Univerziteta u Kopenhagenu. Osim u Bozauu, Helmold je bio sveštenik i u Oldenburgu (slovenskom Starigradu, naseobini Vagrinaca). Bio je član prezviterijanskog reda i poznavao je slovenski jezik. Njegova hronika počinje tamo gde se Adamova završava. Međutim, dok kod Adama nailazimo na čitav niz fantastičnih podataka, opisa bića i zemalja, a kod Saksa imamo primer književnika par excellence, koji živopisno opisuje događaje i ljude, Helmoldovi letopisi su monotoni i suvoparni: to je racionalno pisanje i ređanje činjenica. Njegov stil je stil Vulgate, njegove omiljene lektire (omiljene, uostalom, čitavom srednjovekovnom monaškom staležu). Hronika je puna opštih mesta, nema eruditskih aluzija, nema skale različitih ljudskih karaktera niti nastojanja da se pronikne u složene ljudske postupke i događaje. U njegovoj hronici, takode, nema srednjovekovne demonologije i fantastike koju uočavaino kod Adama Bremenskog. Vidi se da je poznavao dela Vergilija, Tertulijaua i Ovidija. Helmold na bolji način od kanonika iz Bremena odražava misionarski duh - njegovo delo je u funkciji ecclesia militans. On je vojnik crkve koja ratuje protiv paganizma i u svakoj prigodi osudiće mnogoboštvo Slovena. U slovenskom paganskom panteonu on opisuje kult šumskog božanstva Prove (Prove), koji je bio bog Oldenburga, Živu, boginju Polabljana, Radogosta, boga zemlje Obodrita i Podage, božanstva Plona. Jedini je izvor o Crnobogu, i njegovo pominjanje tog boga u suprotnosti sa izvesnim dobrim bogom kasnije je postalo osnova za teoriju o slovenskom dualizmu cmog i belog boga (on ga ne naziva tim imenom). Iznad svega, on opisuje kult Svetovida, vrhovnog božanstva Rujna, za koje navodi da ima primat među svim slovenskim bogovima kao najslavniji u pobedama i najsigurniji u proročkim odgovorima. Greškom on, međutim, dovodi Svetovida u vezu sa hrišćanskim kultom Svetog Vita Korvejskog, ukazujući da su Sloveni najpre primili kult hrišćanskog mučenika koga su preimenovali u paganskog boga. U nauci je ovo odavno odbačeno - dogodilo se upravo suprotno: paganskog boga je nasledio hrišćanski svetac sličnog imena. To je postupak koji je, uostalom, bio korišćen svuda u Evropi u procesima hristijanizacije.
Iako iznosi mnogo negativnih ocena u vezi sa Slovenima, koja naziva pljačkašima i lopovima, on ima i izvesnog poštovanja prema slovenskoj rasi. Veoma poštuje slovenske vladare koji su prihvatili hrišćanstvo. Jaromara, poglavara Rujanaca, koji se pokrstio, on riaziva čak - drugim Pavlom.
Helmold hvali gostoljubivost Slovena i njihov odnos prema roditeljima.
„Naučio sam iz iskustva nešto što sam ranije bio čuo od drugih, a to je da nema naroda koji se više izdvaja u pogledu gostoljubivosti od Slovena. Da bi zabavili goste, oni su svi za to jednodušno strpljivi i orni, tako da uopšte nije potrebno da bilo ko zatraži gostoprimstvo. Do čega god da dođu uzgojem stoke, ribolovom ili lovom, oni to sa najiskrenijom velikodušnošću daju smatrajući najizadašnijeg čoveka najmuževnijim. Želja za ovim pokazivanjem podstiče mnoge od njih na pljačkn i krađu. U svakom slučaju, ovi poroci su ono što može da im se oprosti jer su prekriveni ogrtačem gostoljubivosti. Prema slovenskom zakonu, ono što ukradeš noću, moraćeš sutra da podeliš sa svojim gostima. Ali ukoliko je iko - a to je vrlo retko - uhvaćen kako uskraćuje gostoprimstvo, njemu se, po zakonu, može spaliti kuća i vlasništvo. Oni se svi, isto tako, kunu i izjavljuju da je onaj koji se plaši da da strancu hleba dostojan sramote, grešan i zaslužuje da ga se svi gade".
„Iako mržnja prema hrišćanskom imenu i ognjilo sujeverja prebiva sa više žestine među Ranima nego među ostalim Slovenima, oni se odlikuju mnogim prirodnim darovima. Kod njih vlada gostoprimstvo u izobilju i oni pokazuju dužno poštovanje prema svojim roditeljima. Kod njih se ne može naći osoba kojoj bilo šta treba ili prosjak u bilo koje vreme. Čim nemoć ili godine učine bilo koga od njih slabim ili oronulim, njega uzima njegov naslednik i brine o njemu sa krajnjom nežnošću. Obzir prema gostoprimstvu i poštovanje prema roditeljima stoje kao vrhovne vrline među Slovenima".
Helmold uglavnom piše o verskom ratu, ali mu se u tekst može umešati i povest sasvim drugačije vrste. Animozitet između tevtonskog i slovenskog naroda nije zasnovan samo na religijskoj osnovi. Indikativna je u tom smislu epizoda o hrišćanskom svešteniku koji sa drugim Saksoncima, ribarima i trgovcima boravi na Arkoni. Iako zvanično govori o sukobu dveju vera i sveštenika dveju vera, mi vidimo da je reč o sukobu oko lova na haringe, koje nemački došljaci, po svoj prilici, izlovljavaju na uštrb interesa lokalnih ribara.
Helmold, kao i Adam Bremenski, u duhu drevnih martirologija, ne propušta da navede različita mučenja i vrste smrti kojima Sloveni kažnjavaju nemačke misionare. Međutim, kao i kod drugih hrišćanskih hroničara srednjeg veka, Germana ili Skandinavaca, nigde kod njega ne nalazimo na obaveštenja o tome šta se dešavalo sa slovenskira paganskim sveštenicima, flamenima. Logično je zaključiti da je njihova sudbina po razmerama mučenja i kvalitetu stradanja nadmašila sve što njihovi neprijatelji pišu o stradanjima misionara. Kada Guncelin, zapovednik tvrđave u Šverinu, izdaje naređenje da se ubije tj. obesi svaki Sloven koji bude nađen da luta sporednim putevima – to jasno ilustruje situaciju. Paganski Sloveni su narod određen za uništenje, što se na kraju i desilo. Preživeli su samo konvertiti.

6.

Delo arapskog geografa i istoričara, pod punim imenom - Abu al-Hasana Ali ibn al-Husaina ibn Ali al-Mas'udija (oko 896, Bagdad, umro u septembru 956, u Kairu, Egipat), predstavlja jedan od značajnih izvora za istoriju mnogih naroda. Nas posebno zanima ono šta je Al-Masudi pisao o Slovenima i Rusima, budući da je njegovo svedočanstvo jedno od najranijih.
Al-Masudi se smatra veoma obrazovanim čovekom ne samo po merilima svog vremena. On je proputovao celi poznati svet svoga doba: rođen je u današnjem Iraku, boravio je u Persiji, zemljama oko Kaspijskog mora, u dolini Inda, zapadnoj Indiji, Šri Lanki, Kini, Egiptu, Siriji, istočnoj Africi, Hazariji. Živeo je u doba procvata arapske kulture, pod Abasidima, i bio je upoznat sa humanističkim nasleđem starog sveta. Pripadao je intelektualnoj eliti svoga doba: poznavao je dela Galena u medicini, Ptolomeja u astronomiji, platonovske i aristotelovske spise antičkih nastavljača i arapskih filozofa, bio znalac zakona i prava. Jedan od elemenata koji karakteriše procvat arapske kulture bila je promena materijala na kome se pisalo. Skupi i ne baš svima dostupni pergament zamenila je hartija. Desilo se da su Arapi, vek ranije, od kineskih ratnih zarobljenika saznali tajnu pravljenja hartije. To je stvorilo materijalnu osnovu za nastajanje mnogih privatnih i javnih biblioteka u Bagdadu. U poređenju sa evropskim prilikama toga doba, islamski svet je bio u neuporedivoj prednosti u smislu znanja, civilizacijske atmosfere, kulturnih standarda i pretenzija. Astronomija, medicina, arhitektura, antička naučna baština - stići će u Evropu preko Arapa, islama i Kordovskog kalifata.
Al-Masudijevo životno delo pod nazivom Livade zlata i rudnici klica (Muruj adh-dhahab wa maadin al-jawahir) donelo mu je reputaciju arapskog Herodota. Osnovna vrlina ovog dela je u tome što, za razliku od svojih arapskih savremenika putopisaca, on u mnogo većoj meri pokazuje interesovanje za neislamski svet (Indiju, Grčku, Rim, Hazariju, slovenske zemlje).
Njegov stil je istočnjačko-bajoslovan, on doziva u svest čudesa Hiljadu i jedne noći. Radoznalost i univerzalizam nalažu mu da u svoje spise uključi svedočanstva trgovaca i putnika, lokalnih hroničara, kao i lična zapažanja. Ali, infine, za neka veoma dragocena saznanja o običajima i verovanjima starih Slovena možemo da zahvalimo samo njemu. Istaći ćemo iz Al-Masudijevog dela tri takva navoda.
Njegov prvi iskaz zanimljiv je za nas zbog toga što pisac dovodi u vezu Slovene sa njihovom prapostojbinom Indijom i govori o sličnosti njihovih običaja, što sugeriše moguće zajedničko poreklo. Citat je iz prvog toma životnog dela arapskog putopisca:
„Jedna od mnogih paganskih nacija koje žive u hazarskoj zemlji jesu Sekilibah (Sloveni), a drugi su - Rus (Rusi). Oni žive na jednoj od dveju strana grada (Itila*, prestonice Hazara, prim. prev.); oni svoje mrtve spaljuju zajedno sa stokom, oruđem, oružjem i nakitom. Kada muškarac umre, njegova žena se spaljuje živa zajedno sa njim; kada žena umre, njen muž se ne spaljuje. Ako neoženjen momak umre, on se venčava posle svoje smrti. Žene su srećne da budu spaljene jer one same po sebi ne mogu da uđu u raj. Ovaj postupak je dominantan takođe među Indusima, kao što smo rekli. S tim što Hindusi ne spaljujuju ženu zajedno sa mužera ukoliko to nije njena sopstvena želja". (Al-Masudi, Livade zlata, str. 408, I tom) Malo dalje, Al- Masudi kaže i ovo, u vezi za Srbima:
"Pleme koje spomenusmo pod imenom Sarbin, spaljuje se na ognju; kada im umre vladar (knez) ili starešma (župan), oni spaljuju i njegovog jahaćeg konja. Oni imaju običaj sličan običajima Indusa; to smo delimično pominjali napred u ovom delu, pri opisu planine Kabha i Hazarske zemlje, kada smo govoriii da se u Hazarskoj zemlji nalaze Sloveni i Rusi, i da se oni spaljnju na lomačama." (str. 415-416)
Treći iskaz koji se tiče Slovena nalazi se u IV tomu Al-Masudijeve knjige, koji nam nije bio dostupan u toku našeg rada, pa ga prenosimo iz Slovenske mitologije Luja Ležea; on (Leže) se od njega, doduše, ograđuje, zbog prevelike fantastičnosti opisa. Ali, treba napomenuti da Elijade u svom tekstu o slovenskom paganizmu ističe značaj upravo ovog Al-Masudijevog svedočanstva o slovenskom obožavanju Sunca i postojanju hramova sa otvorima na kupoli za posmatranje Sunčevog izlaska (Elijade, M, Istorija verovanja i reugijskih ideja, tom III, str, 34). Taj običaj, kao što smo već napomenuli, opisuje na danskom Bornholrnu, u neposrednoj blizini slovenskog Rujna, Hagensen u svojoj knjizi, kao kasniji, templarski, iz XII veka. Dakle, Al-Masudi veli o Slovenima sledeće:
"Bejaše kod Slovena više svetih spomenika; po rečima filozofa, jedan bejaše sagrađen na najvišoj planini na Zemlji. Mnogo se hvali na tom spomeniku: arhitektura, vešt raspored i različne boje kamenja koje je tu upotrebljeno, veštački mehanizam namešten na vrhu gradevine, tako da se on pokreće i treperi kad se Sunce rađa; skupoceno kamenje i
veštački radovi koji se u njemu čuvahu, koji nagoveštavahu budućnost i čuvahu od nevolja sudbine pre njihovog ispunjenja; navode najzad i glasove koji se čuše sa vrha toga hrama i utisak koji imadoše na prisutne.
Drugi jedan hram bejaše sagradio jedan njihov kralj na Crnoj Gori (Montagne Noire). On beše opkoljen čudotvornim izvorima, čija se voda prelivaše u bojama i razlikovaše ukusom, i imađaše u sebi sva dobrodeteljna svojstva.
Obožavano božanstvo u ovom hramu bejaše jedan kolosalni kip, koji predstavlja starca kako u ruci drži štap, koji izazivaše kosture iznad njihovih grobova. Pod desnom nogom njegovom vidahu se neke vrste mrava, a pod levom neke ptice crnoga perja, kao gavrani, i druge ptice i ljudi oblika koji pripadaše abisinskoj rasi.
Treći hram uzdizaše se na jednom grebenu opkoljenom morskim rukavcem. On beše sav sagrađen od crvenih korala i zelenih smaragda. Nad sredinom uzdizaše se visoki toranj, pod kojim stajaše jedan idol, čiji delovi behu načinjeni od četiri skupocena kamena: berila, crvenog rubina, žutoga ahata i kristalnoga kvarca. Glava je bila od suhoga zlata. Drugi jedan kip namešten prema ovome predstavljaše devojku koja mu podnosi žrtve i mirise. Poreklo ovoga hrama Sloveni pripisivahu jednome svome mudracu, koji življaše u davna vremena..." (glava LXIV, tom. IV, Zlatne livade)