Дрво је у средишту људских догађања, некад свесно, некад несвесно,
али увек као симболика односа ЧОВЕК-ПРИРОДА..
Шума има вишеструку улогу и значајно утиче на многе функције друштва
као целине. Шума својим производима омогућује егзистенцију човека на
одређеном простору, коришћењем биљног и животињског света. Развојем
технике и технологије ови производи добијају све више на значају.
На просторима Србије тутњале су освајачке и рушилачке хорде са претензијама
уништења и истребљења српског народа, културе и српске тековине, како
у стара времена у средњем веку тако и у модерна времена. Шуме су помогле
српском народу да опстане и очува богату културу. Посебан значај српске
храстове шуме имају за српски народ у условима одбрамбеног рата. Велика
пространства, разноврсности и посебна својства саставних елемената храстових
шума има значајну улогу у одбрамбеним ратовима у прошлости и садашњости
где се користе савремена наоружања која подразумевају и нуклеарна, биолошка
и хемијска оружја. Нарочито је важна улога српских храстових шума у
заштити од радијације. По неким проучавањима, подручја под шумом имају
и до петнаест пута мању количину радиоактивних честица у поређењу са
обешумљеним подручјима.
Емоционални утисак који храстова шума оставља на српску православну
душу није могуће проценити јер је део духовног живота, извор мира и
спокојства, услов живота и стваралачког рада. Ових вредности српски
православни човек је свестан и зато негује храстову шуму и храст као
дрво посветио.
Оваква емоционална осећања се негују вековима са циљем савладавања разних
животних тешкоћа са повећаном тежњом преживљавања у тешким животним
ситуацијама. Ова осећања су корисна понашања и у модерно доба, пренешена
од предака и прешла у наслеђе.
Таква осећања су опевана и у модерно стилизованој песми рокерског стила
(пева Неша): "Православље долази са југа, / Православље испуњава
жеље. / Моја суза залеђена чека, / Православље народно весеље. / Поруке
стижу са свих страна, / Тише од Тихог океана..."
Овако српски народ преноси мисао још из паганских времена, односно развијао
је српску митолошку мисао. Српска видијанска мисао изворно је живела
у српском народу за све време старог и средњег века као и у време турске
доминације поробљене Србије, упоредо са хришћанством. (Видијанство у
Срба - Неуротика проф. др. Симоновић 1995.)
Српско Видијанство досеже до данашњих модерних дана, зато што је дубоко
уткано у народне обичаје, а са тим у живот Српског човека, породицу
и друштво у целини. Бели Вид је божанство светлости у паганском многобожачком
периоду, и сада се у народу среће метафора бело видело (светлост). Наши
давни преци поздрављали су долазак дана певањем и играњем, а о доласку
новог годишњег доба пролећа, и зеленим шумама и пашњацима, цветњу биља
и цвећа одржавају се скупови народа и у песми, игри и весељу протканим
лепим и топлим обичајима.
Низ веровања и обичаја везано је за биљни и животињски свет, за земљорадњу
и гајење домаћих животиња, са основним настојањем да се утиче на плодност
поља, на здравље и размножавање стоке (Екологика, Сања Ристић).
Одржавана су, у измењеним облицима и многа митолошка веровања али је
православље било јаче. Култни обреди често су спој Паганских веровања
са церемонијама хришћанске цркве као што су посвећено дрво - запис,
уношење бадњака и други обичаји.
Интимна веза са природом изражава се у многим топлим обичајима старине,
у навикама, веровањима и врачањима која се везују за смену годишњих
доба, за небеске и климатске појаве, за шуме, планине и планинске врхове
(Јован Цвијић). Овакви су обичаји о Божићу, Ускрсу и Ђурђевдану, уношење
бадњака и ритуал бадње вечери; бадњак мора да буде храстово дрво.
Савремени човек ће у њима препознати нове доживљаје који ће му у исто
време бити непресушни извор нових инспирација. Време ће показати да
ли ће се ти далеки одјеци веровања наставити и одржати.
Овде имамо да су се два митска обичаја поклопила и добили смо нови обичај
уношење бадњака уочи рођендана Исуса Христа. Преношење обичаја Паганског
периода приношење жртве, слављење култа Бога Перуна задржао се све до
примања хришћанства.
Други хришћански обичај настао је у време Христове голготе када је Христово
мртво тело пребачено у пећину народ се окупљао и палио ватру ложећи
тако храстово дрво, чувајући Христово тело по народном обичају.
Ова два обичаја у српском православљу поклопила су се чинећи нови обичај
уношења бадњака од храстовог дрвета у свако Српско православно домаћинство
са тачно утврђеним православним обичајним обредом. Ово се све чини у
славу рођења Исуса Христа.
Наши народни обичаји откривају и особито поштовање храста, који је био
веома поштован код старих Словена.
Посебан однос и поштовање указивано је живом дрвећу које растући у вис
стреми ка висинама где "живе" богови. Колика је словенска
духовност била усаглашена са елементима природе говори о њиховој дубокој
вези са природом коју су поштовали верујући у бројна божанства, препознавајући
их у свим природним појавама, а посебно у дрвећу. Словени су обележавали
своја насеља посебно видним белезима, углавном моћним стаблима дуговеких
дрвета као што је храст, орах, липа, буква, дуд и друга. Овако моћна
стабла су заветно чувана и штитила цело насеље и заједницу од злих сила,
болести и других недаћа. Често је постојао главни запис који се налазио
најчешће у средини насеља као споменар а простор око њега се називао
молитвиште или порта а дрво је представљало духовно колективно биће
целе заједнице. Преко тога се одржавала веза са прецима који су заузимали
почасно место као ослонац, као корени и стубни камен живих. Обичаји
одигравања свечаности опште сеоске славе -заветина и ношење литија,
за опште добро у српском народу задржао се до данашњих дана, као несумљиви
предхришћански култ.
Паганска баштина преточена је у хришћанску религију и културу у обичај
и веровање у заштити од злих сила окупљање народа и светковања око посвећеног,
обично храстовог моћног старог лиснатог стабла. Обреди око записа говоре
о споју паганског и хришћанског, помиреног на добробит заједнице, а
у циљу плодности људи, животиња и очувању биљака и летине.
Светост записа огледа се у обављању свете радње у општебожанском духу.
Преко корена запис се везује са прецима, дебло им је дато да у њега
урезују свети крст или се обнавља претходни, а гране са зеленом лиснатом
масом, која се обнавља припада Богу и будућим генерацијама и тако проглашава
светим записом кога поштују и верују да се у њему налази божанство.
То дрво постаје симбол божанства и вере - СВЕТИЊА. Из тих разлога свето
дрво је табу и раширено је веровање да ће зло стићи свакога ко се усуди
да запис или читав простор, молитвиште око њега, повреди или злоупотреби.
Посвећено дрво се није смело посећи све док се само не осуши. Као традиција,
као нераскидива веза са природом и њеним силама, али и као страхопоштовање.
Свети дуб, како наводи један извор, поштовали су и стари Руси који су
му жртвовали петлове, кокошке, хлеб и месо. Као што се зна, веома изразити
остатак поштовања дрвећа сачуван је у српском обичају летњих заветина
- ношења литија. Обилажење поља свештених лица са крстоношама које се
том приликом обављало, имало је да утиче на род усева и да их сачува
од непогода. Главни пагански елеменат обичаја представљао је обилажење
у круг посвећеног дрвета или записа од којег се директно очекивало да
утиче на очување летине и заштиту од злих сила.
Поштовање храста у српском народу изражено је и у облику да је храстово
лишће део нашег грбовног венца. Највећи храст се код нас назива лужњак,
тако да носи у свом имену Српске Лужнице.
УМЕСТО ЗАКЉУЧКА
Из овога произилази порука да се лако не одричемо драгоцених сведочанстава
из ближе и даље прошлости, да с пажњом негујемо старе вредности, наравно,
не одричући се неминовности савременог напретка. Тежећи да све зелено,
древно и вредно отргнемо од таме и зборава, да расветлимо и упознамо
њихову прошлост и значај; да оживимо потиснуте и заборављене културне
обичаје и свечаности.
У данашње време у овом друштвеном тренутку при реално присутним, политичким,
социјалним, верским и економским превирањима која нису честа и нормална
животна ситуација, веома је тешко остати пре свега чиста и честитога
духа. Зато враћање коренима и неговање српских обичаја је можда најважније
сазнање и потреба душе. Враћање поверења у човека и имати корене су
неодвојиви од идеје постојања. Потреба за коренима је у основи усмерена
против сламања човека и душе.
ЛИТЕРАТУРА
Бобинац Мартин, Посебни примерци старих стабала лужњака у Босутском
басену, Заштита природе бр.51/2, Београд, 1999.год.; Вукчевић Емилија,
Декоративна дендрологија, Привредно-финансијски водич, Београд 1982.год.
; Ђорђевић Зоран и Красуља Слађана, Споменичко наслеђе и природа Косова
и Метохије, Заштита природе бр. 51/1, Београд, 1999.год. ; Јовановић
Бранислав, Дендрологија са основама фитоцено-логије, Научна књига, 1967.год.
; Кулинић Шпиро, Из старе сроске религије, Српска књижевна задруга,
Београд, 1970.год.; Лазаревић Владимир и Вучићевић Слободан, Значај
стања и угроженост шумских екосистема у Србији, Часопис Шумарство бр.
1-2, Београд, 1996.год.; Марковић Велимир, Поштовање дрвета у симболима
народа, Ревија шуме бр. 46, Београд, 1998.год.; Остојић Драгана и Красуља
Слађана, Заштита појединих стабала као споменика природе, Заштита природе
бр. 50, Београд, 1998.год. ; Ристић Сања, Аграрна митологија, Екологика
бр.1, Београд, 1988.год. ; Ш.Симоновић Драгољуб, Видијанство у Срба
Неуротика, Градина, Ниш, 1995.год. ; П.Цветковић Кузмановић Јулка, Прокупље
град светог Прокопија, Библиотека народног музеја Топлице у Прокупљу,
Прокупље, 1998.ГОД.
