II
Када Потјех онако ногом отепе бијеса, утече бијес најприје под камен, а онда се одшуља у траву те кроз траву одскаче у шуму, а из шуме у ракиту. Дође бијес пред Бјесомара, па дршћући од страха рече: »Бјесомаре, љути царе, ево нисам могао да заскочим момка, којега си ми одредио.«

Разљути се страховито Бјесомар, јер он познаваше оно троје браће, пак се понајвише и бојао Потјеха, да ће се истини досјетити. А досјети ли се он истини, онда се Бјесомар неће ријешити ни старца Вјеста, ни светога огња.
Ухвати дакле љути Бјесомар бијеса за рог, подигне га у зрак и испраши га добро брезовачом.
»Иди тамо« - викну он тада - »иди тамо до онога момка и јао си га теби, досјети ли се истини.«

Пусти иза ових ријечи Бјесомар бијеса, а овај, уплашен као сиња кукавица, чучао три дана у ракити те смишљао и размишљао како ли ће обавити тешку заповијед. »Бит ће мени таман иста мука са Потјехом, као Потјеху са мном« — мишљаше бијес. Он ипак бијаше пусти лакрдијаш, пак му се никако није рачило на тешки посао.

Док је он тако чучао у ракити, дотле она друга двојица бјесова, један у торби Маруновој, а други у њедрима Љутишиним, бијаху већ на послу. Марун и ЈБутиша почеше од оног дана лутати по гори и долинама и мало када ноћиваху у колиби — и то све ради бјесова.

Шћућурио се бијес на дну торбе Марунове, а тај је бијес волио богатство неголи свој десни рог. Боде он дакле Маруна по васдан рогом у бокове и све га нагони и све му цвили: »Хајде журно, хајде! Треба да се тражи, треба да се нађе! Да тражимо пчелце, да сакупљамо меда, да дјељамо роваш од стотину реда!«
Ово говорио бијес, јер се у оно доба урезивало на роваш, колико би тко обогатио.

Љутишу пак боцка рогом бијес у њедрима, а тај је бијес хтио да буде најјачи међу свима и господар свему свијету. Гони и нагони дакле он Љутишу, да иде шумом тражити младе грабиће и тамне јаворе, да од њих изради јуначки прибор и оружје. »Хајде журно, хајде! Треба да се тражи, треба да се нађе: копље, лук и стријела по јуначкој ћуди, да стрепе пред нама и звијери и људи!« — цвилио бијес.

Слушали Љутиша и Марун своје бјесове и ето тако лутаху за својим послом, како их бјесови путили.
Потјех пак онога дана и још три дана остане уз дједа и подједнако мисли и размишља: што ли му бјеше Сварожић рекао. Јер Потјех хоћаше да дједу истину каже, али ето, никако да јој се досјети.
Тако дан, тако два, тако три. кад ал трећи дан рећи ће Потјех дједу:
»Збогом, дједе, одох ја у гору и не враћам се, док се не досјетим истини, па макар трајало десет година.«

Вјест бијаше сијед старац, те му на свијету не бијаше стало ни до чега, једино до његова унука Потјеха, којега је љубио и миловао као увели лист росицу. Зато он протрне и рече:
»Што ли ће мени, синко, та истина, кад ја, сиједи старац, могу три пута умријети, док јој се ти досјетиш?«
Тако рече и још се ражали више у срцу неголи у говору и помисли: »Како ли ме дијете оставља!«
Ал Потјех одговори:
»Идем, дједе, јер сам тако смислио да је праведно.«

Вјест бијаше мудар старац и помисли: »Можда у овоме дјетету има више мудрости неголи у старачкој глави. Ако ли пак јадан сагријеши на мени, морат ће окајати на себи, јер је праведан и благословен.« Кад то помисли Вјест, још се више растужи, но ништа више не рече, него се изљуби с унуком и пусти га да иде, куда бијаше наканио.

Потјеха пак јако заболи срце за дједом, и мало, мало, те би се на прагу предомислио и остао уз дједа. Но онда се силом откине, како бијаше одлучио, и пође у гору.
Док се Потјех тако растајао од дједа, дотле се и онај бијес из раките наканио да се прихвати свога тешког посла и пошао до крчевине, да какогод заскочи Потјеха.

Иде дакле Потјех у гору, а оборио главу; кад он до првог камена, а пред њега бане онај бијес.
»Е, го је онај исти« — помисли Потјех -- »сасвим мален, наказан, црн као кртица, а рогат у велике рогове.«
Стане дакле бијес Потјеху на пут и не даде му проћи. Разљути се Потјех на ово мало наказе, што му смета, па подигне камен, баци се на бијеса те га згоди управо међу рогове. »Убио сам га!« — помисли Потјех.

Ал кад погледа тамо, а бијес жив и здрав и још му нарасла два рога на ономе мјесту гдје га је камен ударио. »Е, тај се не тјера каменом« — рече Потјех сам себи па обађе бијеса и пође даље својим путем. А бијес и опет скочи пред њега те сад слијева сад здесна трчи и скаче стазом пред Потјехом као зец. Тако они стигоше до једног мјеста, које бијаше као мала раван међу стијенама, а врло каменита. На једној страни бијаше зденац. »Овдје ћу остати« — помисли Потјех и одмах простре кожух под дивљаку јабуку и сједе да размишља и да се у овоме миру досјети: што ли му бијаше уистину казао Сварожић. Ал кад то видје бијес, сједе управо пред Потјеха под грм и стаде правити своје блезгарије и досађивати му. Пушта бијес Потјеху гуштере под ноге, баца му чичке на кошуљу и нагони му скакавце у рукав.

»Ово је наопако, јадан!« — помисли Потјех, кад је то трајало већ неко доба. »Оставио сам мудра дједа, рођену браћу и родну колибу, како би се на миру досјетио истини, а сад ево дангубим вријеме са овом рогатом-беспослицом.«
Но како бијаше дошао по честитом послу, помисли, да је најприје, да ипак овдје остане.

III
Тако проживјеше Потјех и бијес заједно на каменитом зараванку, и тако првог дана, тако и сваки дан: бијес квари и омета посао Потјеху.

Истом сване лијепо јутро, а Потјех устане од сна и радује се: »Тиха ли дана, радости моја! Данас ћу се досјетити истини!« Ал ето, већ се са дивљаке просипа пуна шака јабука по Потјеху, те му сва глава звечи и све му се мисли помету. А она се нагрда са дивљаке смије и пренемаже од смијеха. Ил се опет Потјех у хладу понајбоље замисли, и све му се чини: »Ето, ето, сад ће ми синути у памет, сад ћу се домислити истини!« А оно бијес у онај час издалека намјери са базговом цијеви и полије Потјеха млазом оне хладне водице, те му се одмах изгуби у глави, што год бијаше смислио.

И штогод има лудорије, штогод има блезгарије, то бијес по зараванку ствара. А још би некако и било, да се није Потјеху некуда и милило гледати ове лудорије. Колико промишља о свом послу, толико му се очи отимају, да гледа што ли све ствара оно лудо чељаде.
Догрдјело то већ и самом Потјеху, јер га све више жеља мори, да се к дједу врати, а види да се уз овог биј.еса никада неће досјетити истини.

»Морам се ја њега ријешити« — одлучи Потјех.
Еле, једнога јутра замислио бијес нову дангубу. Попео се он наврх стијене, на којој бијаше стрма вододерина у камену, зајашио глатки клипић и спустио се по вододерини као муња. Омили бијесу одмах та игра као ниједна друга, те му се прохтије друштва за њу. Узе он дакле траву и зазвижди у траву прекостијене и шуме, а оно из грмља, камења, из раките и шаша дотркаше, дођипаше све мали бјесови као онај први. Он њима заповиједа, а они сваки ухватише по клипић, па на стијену. Па да видиш, када сједоше на клипиће, те кад полетјеше низ вододерину! А било их је сваке руке и сваког племена бјесовскога. Црвени као црвендаћи, зелени као зелембаћи, рутави као јање, голишави као жабе, рогати као пуж, шушати као миш. Такви они лете низ вододерину на сврјим клипићима, као луда војска на лудим коњима. Лете низа стијену, један другоме за петама и не заустављаше се до пол зараванка, гдје лежаше велик камен, сав обрастао маховином. Ту се заустављаху на маховини те се од великог замаха и од пусте лудорије копрцају један преко другога. Тако се спушта и хохоће луда дружба два три пута, а у Потјеху све једна мисао другу гони: и гледао би их и смијао би им се, а опет га јад хвата, што му толику халабуку дижу, па тко би се у њој домислио истини. Амо тамо, амо тамо, ал онда одлучи Потјех: »Е, нема смијеха ни шарања, ја се тих дангуба ријешити морам, јер уз њих бадава сам дошао овамо.« А Потјех је опазио, да са вододерине силазе клипићи баш правцем према зденцу, па да нема онога камена са маховином, одоше бјесови стрмоглавце у зденац. Прикучи се дакле Потјех оному камену, па кад се бјесови уз хохот и грохот спустише на својим клипићима низа стијену, а мој ти Потјех брже одвали онај камен, и полети луда војска правцем до зденца. До зденца, па у зденац, наглавце све један за другим, све један преко другога: и црвени као црвендаћи, и зелени као зелембаћи, и рутави као јање, а голишави као жабе, и рогати као пуж и шушати као миш, а први међу њима онај, који се бјеше Потјеха надовезао. А Потјех одмах навали онај камен на бунар, и ето, тако се ухватише бјесови као мухе у лонцу.

Обвесели се Потјех, како ли се ријешио бјесова, па оде да сједне и да се сада на миру досјети истини.
Ал јао си га њему, јер се у зденцу почеше вртјети и бјесњети бјесови као још никада. Из зденца почеше на све пукотинеискакивати ситни пламечци, што су их од љуте муке бацали 19 бјесови. Стадоше жишци скакутати и титрати око зденца, те Потјеху одмах закружи глава. Затвори Потјех зато очи, да му не сметају жишци.

Ал оно у зденцу толика галама, бука, писка и лупа, цвил и лавеж, куцање и запомагање, да Потјеху све уши пуцају, па гдје би могао о чем да мисли! Зато он зачепи уши, да не чује.

Ал онда поче до њега придолазити пара и сумпор и чађа, што су их у смртној стисци пуштали на пукотине зденца бјесови. Окружи чађа и сумпор Потјеха и стаде га гушити и гушити. Спозна дакле Потјех, да ту нема хасне. »Е, сада видим болан: поклопљени бјесови сто пута гори, од пуштених« - рече Потјех. »Па хајд да их пустим, кад их се не могу ријешити. Опет ми је лакше уз њихову лакрдију, неголи уз толико запомагање!«

Оде он дакле тамо и отклопи камен, а уплашени бјесови ко дивље мачке поскакаше на све стране и утекоше куд који у гору и никада их више на зараванак.

Остаде само онај један, црн као кртица, а рогат у велике рогове, јер он од страха пред Бјесомаром никако није смио да остави Потјеха.
Него и он се од онога дана некуда мало смирио и више поштоваше Потјеха него доселе. И тако се њих два некако погоде: обикну један на другога и стану живјети један уз другога. Ал ето већ минуло готово годину дана, а Потјех још ни издалека да се домисли истини: што ли му заправо бијаше рекао Сварожић?

Кад већ година близу, ал бијесу почело дозлогрђивати. »Докле ћу ја овако овдје бивати?« — помисли он. Стога једне вечери, кад је Потјех баш био наканио да заспи, дође бијес до њега и рече: »А како ти то, голубе, сједиш овдје већ малоне годину дана и што ће то теби? Ено ти можда дјед на крчевини већ и умро за то вријеме!«

Заболи Потјеха срце, као да га иглом уболо — ал он рече: »Ето, тако сам одлучио, да не идем одавле, док не дознам истине, јер је истина преча од свега.« Тако рече Потјех, јер он бијаше праведан и благословен.
Но Потјеха се дубоко коснуло, што је бијес споменуо о дједу, и цијеле ноћи не могаше Потјех да заспи, него се кида и ломи и све мисли: како ли је са дједом, са милим старцем његовим?

IV
Дјед пак живљаше за то вријеме на крчевини са Маруном и Љутишом, али бијаше живот окренуо жалосно по дједа. Нијесу марили унуци за дједа, нити настојали око њега. Нити му дозивали добра јутра ни лаке ноћи, него једнако ходали за својим пословима и слушали своје бјесове у торби и њедрима. Доносио Марун сваки дан нове пчелце из шуме, тесао греде, градио и саградио нову колибу. А понајпаче издјељао десет роваша и сваки дан броји и пребраја: кад ће се роваши испунити? Љутиша пак ходао по лову и разбоју, доносио крзна и дивљачи, довлачио плијена и блага, а једнога дана довео и два роба заробљена, да служе и послужују браћу по вас дан. Тешко и немило бивало дједу Вјесту уза све ово, а тешко и све немилије гледали унуци на старца. Шта ће им старац, кад неће да га служе робови него срамоти унучад те сам дрва цијепа и сам доносио воду са кладенца? Тако дошло, те што год било на старцу, све сметало унуцима, па и то, што је старац једнако прилагао сваки дан по цјепаницу светом огњу. Опазио добро старац Вјест, куда све то иде и да ће се њему доскора радити о глави. Ништа не пожали за животом, јер што ће му живот, него пожали, што ће умријети, а да не види Потјеха, благословено дијете своје, радост старости своје. Једне вечери дакле (а бијаше то баш оне.вечери, кад се Потјех онако ломио ради дједа) рече Марун Љутиши: »Хајде, брате, да се ријешимо дједа. У тебе је оружје, дочекај га на кладенцу па га смакни.«

Ово понајпаче говораше Марун, јер му се хтјело под сваку цијену старе колибе, да на ономе мјесту подигне пчелињак. »Не могу, брате« — одврати Љутиша, којему на крви и на разбоју не бијаше толико отврднуло срце, колико Маруну на богатству и ровашима.

Ал Марун никако не попушта, јер му бијес у торби једнако шапће и дошапћује. Видио бијес у Маруновој торби, да ће он први макнути Вјеста са овога свијета и тако стећи велику хвалу пред Бјесомаром.

Наговара дакле Марун Љутишу, ал Љутиша никако не хтједе да својом руком убије дједа. Сложише се дакле и договорише напокон, да ће још исте вечери потпалити стару колибу. Нека изгори она и у њој старац.

Кад се све на крчевини смирило, одаслаше они дакле робове, нека чувају те ноћи у шуми ступице. Браћа пак одшуљају се до колибе Вјестове, затворе извана врата тешким клином, како не би дјед утекао из пламена, и подметну ватру под сва четири ушака.

Кад бијаше све готово, одоше они далеко у гору, да не чују дједово запомагање. Договорише се, да ће обаћи читаву планину колика је, како се не би вратили до јутра, док не буде све готово: и дјед и колиба спаљени.

Одоше они, а ватра полако стаде лизати око углова. Но оно је била стара ораховина, тврда као камен, те пламен све око ње лиже и облизује, али не може да је захвати. Истом касно у ноћ ухвати се ватра крова.
Пробуди се старац Вјест, отвори очи и види, да му кров над главом гори. Устаде и пође до врата, па кад нађе, да су тешким клином замандаљена, одмах знадијаше, чији је посао.

»Ој, дјецо моја, јадници моји!« - рече старац. »Из срдаца ваших вадите, а на роваше мећете. Али гледајте: још вам роваши нису пуни и много число на њима недостаје, а срца сте већ до днаиспразнили, кад ето палите дједа и родну колибу.«

То помисли дјед Вјест о Маруну и Љутиши и више о њима ни једне не помисли, нити се ради њих ражали, него пође да сједне и да спокојно чека смрт.
Сједне он дакле на шкрињу и замисли се о свом дугом животу. И што год је било у животу, ништа му се не учини тешко, једино то, што у свом смртном часу нема уза се Потјеха, љубљено дијете своје, које га је толико ражалило.
Док он тако размишљаше, дотле је стајао већ сав кров у пламену као бакља.

Горјеле и прегорјеле греде, стале пуцати таванице. Прогорјеле, попуцале, па се са обје стране крај старца урушиле и греде и таванице са пламеном у избу. Окружио пламен Вјеста, раскрио се кров над њиме, видјело се гдје се зора по небу разилази пред сунцем. Устаде стари Вјест, подиже руке и очи к небу и тако чекаше, да пламен однесе са овога свијета и њега старца и стару колибу његову.

V
Тешко се измучио оне ноћи Потјех, а кад зора стаде свитати, пође он до зденца, да охлади вруће образе.

Управо сунце над небо, а Потјех пришао зденцу. Како к зденцу, али из воде засјаји свјетлост. Засјаји, подиже се, те крај зденца стаде пред Потјеха прекрасно момче у зеленом одијелу. А бијаше оно Сварожић.

Протрне од радости Потјех и рече: »Мој божићу Сварожићу, колико те чекам! Реци ми јадноме, што ли ми оно рече да имам учинити? Ево се овдје киним и мучим и дозивам сву мудрост годину дана - и никако да се досјетим истини!«
Кад он то рече, Сварожић некуд зловољно стресе главом и златним прамом.
»Еј момчићу, момчићу! Рекао сам ти, да останеш уз дједа свога, док му љубав не вратиш, и да га не остављаш, док он тебе не остави« — рече Сварожић. А онда још рече:
»Мислио сам, да си ти најмудрији од браће, а ето, ти баш и јеси најлуђи. Киниш се и мучиш и дозиваш мудрост годину дана, да дознаш истину. А да си послушао срце своје, кад ти је на прагу колибе говорило, да се повратиш и да не остављаш дједа, ето ти, јадан, истине без мудрости!«

Тако рече Сварожић и још једаред зловољно стресе главом и златним прамом, па се огрну златном кабаницом и нестаде га. Застиђен и затечен остаде Потјех сам уза зденац, а иза камена смијао се онај лакрдијаш, онај бијес: сасвим мален, наказан и рогат у велике рогове. Допало се бијесу, гдје Сварожић онако постиди Потјеха, који бијаше толико праведан. Кад се Потјех повратио од прве забуне, кликну радосно: »Брже да се умијем и да полетим до милога старца свога.« То рече и прикучи се зденцу, да се умије. Нагну се Потјех да захвати воде, нагну се одвише, отклизну се и падне у зденац. Падне у зденац и утопи се.

VI
Искочи бијес из камена, скочи на руб зденца и погледа, да на своје очи види, је ли истина, што му се учинило.
Јест, утопио се Потјех, ено га, лежи на дну воде, бијел као восак.
»Оје ој!« — зацвичи бијес, који бијаше посве лудо чељаде.
»Оје ој! данас селим, брате мој!«

Цичао бијес, да је све звонило са оних стијена око зараванка. А онда се упре о онај камен, који бијаше ослоњен на руб зденца, а камен се превали и добро поклопи зденац. Па онда још поврх камена баци бијес кожух Потјехов, па још на кожух сједне он сам, па онда стаде играти и скакати по кожуху:
»Оје ој! Оје ој! Довршен је посао мој!« — цичи бијес.

Мало, мало играо по кожуху, мало, мало цичао. Ал кад се већ бијаше уморио, огледа се по зараванку — и некуда му чудно буде. Научио се бијес на Потјеха и никада још није имао тако лагодног живовања као уз овог праведника. Уз њега је по милој вољи лакрдијао, нити му је тко зановијетао, нити му је тко заповиједао. А сад, помисли ли право, треба да се врати у ракиту, у оно блато, до љутог цара Бјесомара, а међу пет стотина бјесова, све самих бијесних прица, као што и он сам бијаше.

Бијаше он тому одвикао. Промисли он, промисли мало, снужди се, снужди мало — па све јаче. И што би дланом о длан ударио, ено га лудо и безглаво чељаде, што час прије ликоваше, стаде сада плакати и ревати и ваљати се по оном кожуху од љутога јада. Реве он и завија, те оно ништа не бијаше, што је прије цичао. Бијес као и бијес: кад реве, онда баш реве — и све чупа длаке са онога кожуха и ваља се по њему, као да је с ума сишао. У тај час стигоше на зараванак Љутиша и Марун.

Бијаху они обишли сву гору те се сада враћаху кући на крчевину, да виде, је ли дјед сретно изгорио са колибом. Тако на повратку стигоше на зараванак, гдје их још никада није било.

Чују Љутиша и Марун цвилеж и виде кожух Потјехов, и одмах помисле, није ли Потјех какогод заглавио. Но баш се и не ражалише за братом, јер они не могаху ни за ким да жале, док носе бјесове уза се. Али уто се почеше врпољити њихови бјесови, јер су зачули гдје им онај друг онолико завија. А не бијаше нигдје сложнијег народа ни вјернијих другова у невољи неголи бијаху бјесови. По ракити се пру и кезмају, ал у невољи један за другог главу даје. Узврпољили се дакле они, узнемирили, наћулили уши, па онда извирили један из торбе, а други из њедара. И како извирише, одмах опазе: ваља се брајан њихов с неким, завија и реве, и само се види како длаке фрцају.

»Раздере га страшно звјере!« — викнуше упрепаштени бјесови, искочише из торбе и њедара те похиташе до друга свога. Кад они тамо, ал онај се на кожуху пренемаже и све виче: »Погибе онај момак! Погибе онај момак!« Тишају бјесови друга, мисле: трн му је у пети, или му комарица у уху — јер они не бијаху живјели уз оног праведника те за дуго не знађаху да се цвили.
Ал онај једнако реве, и не можеш свога гласа чути нити га можеш смирити.

А бјесови у сто мука, што ће с њиме? А не могу да га оставе у овој невољи. Смисле напокон: ухвате сваки по рукав од кожуха и одвуку кожух и на њему друга, те тако откасају у шуму, а из шуме у ракиту до Бјесомара.
Љутиша и Марун пак по први пута након годину дана нађоше се без својих бјесова. Кад бјесови од њих одскочили, браћи се у исти мах учинило, као да су годину дана слијепи свијетом ходали и као да су овог часа на зараванку опет прогледали. Погледаше се као у безумљу, погледаше се, јер одмах упознаше, какву су грехоту на дједу починили.
»Брате! роде!« — кликнуше један другоме — »да полетимо, да спасемо дједа.« И полетјеше, као да су им крила соколова, до крчевине.

Стигну они до крчевине, а оно колиба без крова, а из избе пламен као ступ. Само јој стоје зидови и врата, тешким клином заклењена.
Дохрле браћа, одбију клин, насрну у избу и изнесу на својим рукама из пламена старца, којему таман бијаше пламен обухватио ноге.
Изнесу Љутиша и Марун дједа, положе га на ледину и стајаху крај њега, а не смију ни ријечи да проговоре. Мало потрајало, отвори старац очи и кад их угледа, ништа не рече њима, него упита: »Јесте ли гдјегод у гори нашли Потјеха?« »Нисмо, дједе« — одврате браћа и не смију да у очи дједу гледе. »Ено погину Потјех, утопи се јутрос у зденцу. Него нама, дједе, опрости, а ми ћемо те служити и настојати као робови.«

Кад они ово рекоше, усправи се дјед Вјест и устане на ноге. »Вама је, дјецо моја, видим, опроштено, јер ето живи остадосте. Ал онај, који најправеднији бијаше, онај мораде животом окајати своју кривицу: хајде, дјецо, водите ме, да видим, гдје је погинуо.«
Скрушено послушаше Марун и Љутиша, узеше дједа под руку и поведоше га спрам зараванка.
Тек што су мало ишли, опазе, да су зашли и да на том путу још никада не бијаху. Рекоше дједу, но он каже, да пођу даље тим путем. Тако стигоше до једне стрмине, а на стрмини водио пут све до гребена.

»Умријет ће нам дјед оваки слаб на овој стрмини« — шаптаху браћа. Ал старац Вјест само рече: »Хајдемо, дјецо, куд пут иде.« И они се стадоше верати путем, а старац све сињији и бљеђи у лицу. А горе на гребену све нешто мило зуји и бруји и блиста и сјаји.

Кад они на гребен, али онијемјеше и скаменише се од чуда и страве. Пред њима ни горе ни долине, ни брда ни равнине ни ничега, него се пружио бијели облак као бијело море. Бијели облак, а по њему румен облачак. На руменом облачку стаклено брдо, на стакленом брду златан двор, а до двора широке стубе воде. Бијаше оно златан двор Сварожића. Из двора мила сјајност блиста: што од руменог облачка, што од стакленог брда, а што од оног сухог злата, ал понајвише са прозора од дворане сјаји. Јер тамо сједе узваници Сварожићеви на окупу те из златних купа здравље наздрављају ономе, који им нови придолази. Ал Сварожић нит узива, нити у двор пушта икога, који кривицу какову на души носи. Зато се у дворани сакупила дружба племенита и узорита, па од ње на прозоре она свјетлост сјаји.

На гребену стоји дјед Вјест са унуцима — занијемили па у оно чудо гледају. Гледају — кад ал одједном опазе, гдје на оним стубама до двора неко сједи. Покрио лице рукама те плаче. Погледа старац, погледа боље и упозна: оно је Потјех. Затрепти душа у старца, осови се он и зовну преко облака: »Што је теби, дијете моје?«

»Ево ме, дједе, издигнула из зденца нека велика свјетлост и пренијела ме овамо. До овуда доспјех, а у двор не пуштају, јер сам се о тебе огријешио« — одвраћа Потјех. Просуше се сузе дједу низ лице. Отимају му се и руке и срце, да огрли љубљено дијете своје, да га утјеши, да му помогне, да избави чедо своје миловано.

Погледаше Марун и Љутиша у дједа, ал дјед се сав измијенио у лицу, посињио, пропао и није налик на живог човјека. »Умријет ће нам старац пред овом страхотом« — шаптаху они један другоме.
Ал се старац уто посве исправио и већ се од њих отпутио, те се окрену к њима и рече: »Идите ви, дјецо, вратите се на крчевину, па кад вам је опроштено, ви живите и уживајте у праведности оно, што вам је суђено. А ја идем да помогнем ономе, којему се најбоље даје уз најтежу цијену.«

Бијаше глас у дједа посве ослабио, ал пред њима стајаше раван као ступ. Загледаше се Љутиша и Марун: што ли ово дједа бунца, да ће пријећи преко облака, а ето ни сапе за говор нема? Ал се већ старац одвојио од њих. Одвојио, пошао, закорачио по облаку, као да је ледина. Па како закорачио, тако и пошао. Иде старац, иде, а ноге га носе, као да је перце, а хаља му се на вјетру вије, као да је облак по оном облаку. Тако до руменог облачка, тако до стаклена брда, тако до широких стуба. Похрли старац на стубе до унука. Ој, радости моја, гдје обухвати дјед унука. Огрли га, обухвати га, као да га никад отпустити неће. И све слушају Марун и Љутиша: преко облака се чује, како старцу и дјетету груди јецају од велике среће.

Ухвати онда старац за руку унука и поведе га уза стубе до врата двора. Лијевом руком унука води, а десном руком покуца на двери.
И види чуда! Одмах се врата широм раскрилише, отвори се сва сјајност двора, а узваници и гости племенити дочекају на дворима дједа Вјеста и унука Потјеха. Дочекају, руке им пружају и у двор их воде.
Још видјеше Марун и Љутиша, гдје уз прозоре пролазе и гдје их за стол мећу: првог међу првима дједа Вјеста, а до њега Потјеха, те тамо златно момче Сварожић златном купом госте здрави.

Велика страва ухвати Љутишу и Маруна, кад се нађоше сами пред овом страхотом.
»Да сиђемо, брате, на нашу крчевину« — шапну Марун. И окренуше и сађоше. Смућени од толикога чуда, стигоше на крчевину и никад више онога пута ни гребена не могаху у гори наћи.

VII
Тако било и свршило се.
Марун и Љутиша поживјеше на крчевини. Поживјеше дуг живот као ваљани момци и људи, одгојише честито кољено, синове и унуке. Свако се добро предавало од оца на сина, па и свети огањ, да се к њему прилаже по цјепаница сваким даном, како се никад не би изгасио.
Еле, право се бијаше Бјесомар побојао Потјеха. Јер да није погинуо Потјех тражећи истину, нити би бјесови оставили Маруна и Љутишу, нити би на крчевини било светог огња ни честитог народа. Овако пак све изишло на бруку и срамоту Бјесомара и његове војске.

Кад Бјесомару она два бијеса довукли кожух Потјехов и на њему трећег друга, који још свеудиљ реваше као сулуд, разљути се страховито Бјесомар, јер спозна, да им измакоше сва три момка. Од великога јада даде он свој тројици бјесова поткресати рогове, нека ходају вас живот окресани на ругло свакому. Али исто на Бјесомару оста највећа срамота. Ено, сваки му се дан кашље од светога дима, а у шуму никад не смије изаћи, да не сусретне које ваљано чељаде.
Ништа дакле не оста Бјесомару од свег овога неголи празан кожух Потјехов. И нека му је, јер Потјех и онако не треба кожух у златноме двору Сварожићеву.