СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs                     СВЕВЛАД                     www.svevlad.org.rs
 

Споменица на стогодишњицу његова рођења,
издало Хрв. свеуч. литер. друштво
''Застава'', Загреб 1893.

 

Јан Колар
 
КЋИ СЛАВЕ
/неколико сонета/

 

 

 

XX
Као липа, што но врх храстиња
Својим растом небо дотиче,
Над сусјетке тако истиче
Та се красна Срба потомкиња.
Кошто Лада између богиња
Све у себи чаре преплиће,
Тако се красотом истиче
Славска кћерка изнад Нијемкиња:
То је јасно, те ме свом љубави
Још једна од свих Нијемкиња
Није могла досад да затрави;
То нек муком сада језик мине,
Да к Славену само Славкиња,

Раван к равном, свој се к свому вине.

 

XXXII
До биеса, мој драги пратиоче,
С тобом не ћу даље ходити,
Могли би ме славски убити
Диндушмани са своје сљепоће.
Или можда - ој од ове злоће
Очувај ме боже премили,
Силом да ме још понијемчити
Ови Венда нијемчитељи хоће?
Што самодруг да урадим уз те
Против страних мјеста читавих,
Стриелче мали, уз душмане пусте!
''То је сан - та ако ће и хтјети
Нама, рече, тко нашкодити:

Кому Слава, тому и сви свети!''

 

XXXIII
Ако славске дигну рушевине
Руком ваши позни потомци,
Вјерујте ми - вјештом зналици,
Што су дужни тада да учине.
У држави нека се сједине
Једној, да им сложним туђинци
И властити клети лакомци
Опет нове ране не почине.
Уда многа, једну тек имајте

Главу а из тиела вашега,

Црно с биелим нигда не миешајте!
Нас то на пут завело је клиски,
Ви се паз'те гриеха нашега,

И створите дом си трајан, чисти.

 

XXXVI
У народа нових и у давних
Слављаху се пређи њихови,
И ми, браћо, и ми потомци
Слав'мо славну славу Слава славних.
Име и прах мужева си главних
Штује Ниемац, Француз, Енглези -
И ми, браћо, и ми потомци
Слав'мо славну славу Слава славних.
Обелиске и мноштво ступова
Дизали су стари потомству
На гробових својих прадједова.
Поштуј пређе и ти, надо млада,
Мајко Славе, у ком краљевству

Сунце божје нигда не запада.

 

XLI
Од Атоса па до Поморана,
Од Псиј-поља према Косову,
С Царев-града граду к Петрову,
Од Ладоге тја до Астрахана;
Од Козака све до Дубровчана,
Од Блатнога к Балту, Азову,
И од Праге к Москви, Кијеву,
Од Камчатке тамо до Јапана;
Урал, Татра, Волга, риека савска,
И све горе и сви крајеви,
Гдје се чује слатка ријеч славска:
Заплешите, браћо, и ви и ја,
Сладимо се уз то цјелови:

Земља то је наша - Свеславија!

 

XLIII
Славени, ви духа несложнога
Што живите виек у невољи,
Заједно у слози учити
Од угљена ајте пламенога.
Док је усред скупа заједнога,
Од жара се силног убиели,
А угасне, кад се одиели
И од друштва откине се свога.
Учините мајци ту насладу,
Руси, Срби, Чеси, Пољаци,
Жијте сложно налик једном стаду!
Тада рат вам неће жељан крви
Сништит владу, ни дом лукавци,

А ваш народ скоро бит ће први.

 

XLVII
Кад би дух мој тако моћан био,
И славенски кад би родови
Били злато, сребро, ковови,
Један кип бих из њих свију слио.
Од Руса бих главу сачинио,
Од Пољака труп пак читави,
А од Чеха руке вјештачки,
Од Срба бих ноге начинио;
А остале, Винде, Лужичане,
Род Хрвата, Шлезе, Словаке,
У оружје те бих слио гране.
Клекнути би могла пред тим кипом
Сва Европа - та над облаке

Узвишен би макнуо земљу хипом.

 

LXXIX
Над вратима пакла жељезнима
Уздиже се црно прочеље,
Над њим овај натпис видјет је
Словима уклесан глаголскима:
''Туј срамота с пратиоцим свима
С дјецом и са слугам столује,
Плач туј, гроза, болест вјекује
Рад гријеха с казнам пакленима.
Амо ајте, у тај огањ живи,
Издајници дома, народа,
Смилуј вам се боже милостиви;
Ајте амо, да би осјећао
Сватко безброј јада, незгода,

Јао вама трипут, јао, јао!''

 

LXXX
Славска браћо и ви сестре слатке,
Што сте живе јоште на земљи,
Чујте вољни, вама казати
Желим ове још науке кратке:
Чувајте се оне цесте глатке,
Што ју ђаво протко мрежами,
Издајнике тек да ухвати
А у панџе своје горкослатке.
Ајте амо, примјер ћу вам дати,
Ајте к добрим, ајте к лукавим:
Учите се род свој миловати;
Татре јав'те Црној гори тако,
Крконоше висом уралским:
Вјерним небо, издајицам пако!
 

 

Јан Колар (1793-1852):

словачки књижевник, писао је на чешком језику. Професор словенске археологије и поборник панславизма. Љубавни мотив прве збирке (Песме, 1826) прожима словенском идејом у циклусу Кћи Славе (1824-1832). Писао је и о ''словенској узајамности''. Са Шафариком је издао збирку словачких народних песама.

Подаци преузети из Нове еницклопедије Вук Караџић - Larousse; Београд, 1978.

Уз то: Slawa Bohyne (1839); Srownalost indicke mythologie; Nabožny pohled na tu kraginu, kteraž gest matka ew. cirkwe (1835); Pisne swetske lidu slowenskeho w Uhijch (1823); Narodnj Zpewanky čili pjesne swetske Slovaku w Uhrach (1834)...

Povratak na Bajoslovlje